Dve i po godine nakon pada predsednika Omara al-Bašira, koji je vladao tri decenije, u Sudanu je izveden još jedan vojni udar. Generali su ga izveli manje od četrdeset osam sati posle posete specijalnog izaslanika SAD Džefrija Feltmana. Vojne vlasti su uhapsile ministre i članove prelazne civilne vlade, smenile guvernere, stavile premijera Abdalu Hamdoka u kućni pritvor, ukinule pristup internetu, zauzele državne medije i proglasile vanredno stanje.

U obraćanju naciji 25. oktobra, zapovednik državnog udara, general Abdel Fatah al Burhan, opravdao je svoje postupke i ponovio posvećenost "ustavnom putu" i mirovnom sporazumu u Jubi iz 2020. koji je postignut sa različitim pobunjeničkim grupama. Istovremeno je pozvao poslednja dva pobunjenika, Abdela Vahida al-Nura iz Pokreta za oslobođenje Sudana (SLM), sa sedištem u Darfuru i Abdelaziza al-Hilua iz Sudanskog Narodnog oslobodilačkog pokreta-Sever (SPLM-N), sa sedištem na Nuba planinama Južnog Kordofana — da se pridruže mirovnom procesu i pomognu da se uspostavi "novi Sudan slobode, mira i pravde".

Burhan, koji je i pre nego što je izveo državni udar bio defakto šef države, pokušao je da prikaže akciju vojske kao "ispravku" tranzicionog procesa, ističući da je revolucija u opasnosti i obećavajući da će imenovati tehnokratsku vladu koja će voditi zemlju do demokratskih izbora u julu 2023. Suštinsko pitanje o kojem će se odlučivati u Sudanu narednih dana je da li će vojska da učvrsti svoju vladavinu i potpuno marginalizuje postojanje civilnih vlasti ili će se njena moć smanjiti u skladu sa okvirom obećane postbaširovske demokratske tranzicije.

SANKCIJE ZAPADA

Problemi Sudana su dublji od odnosa jedne grupe oficira sa grupom civila, pa čak i od razvoja demokratije. Nije nikakvo iznenađenje da zemlja poremećena građanskim ratovima, etničkim i verskim sukobima, pod vlašću rotirajućih islamističkih moćnika nije idealna kolevka za demokratiju. Od 1958. u Sudanu je bilo 35 planiranih ili pokušanih pučeva. Samo pet je bilo uspešno, ne uključujući sadašnji. I pored toga, zapadni spoljnopolitički establišmenti i dalje imaju grozničave snove o regionu Bliskog istoka i severne Afrike koji liče na zapadnu Evropu. Ovaj projekat je propao u Sudanu, Južnom Sudanu, Iraku, Avganistanu i nizu drugih zemalja.

Dva puta u novijoj političkoj istoriji zemlje zabrinutost zbog opšte nestabilnosti navela je nepopularne generale na vlasti da prihvate politički islam kao sredstvo za neku vrstu legitimiteta. Sadašnje vojno rukovodstvo je podeljeno. Burhan verovatno nema potpunu kontrolu nad celom armijom, dok se njegov zamenik u Savetu za suverenitet i vodeći predstavnik "vojne frakcije" general Hemeti od puča upadljivo ne ističe u javnosti.

Afrička unija je u međuvremenu suspendovala Sudan iz svojih aktivnosti do obnove prelazne civilne vlade, dok je Svetska banka zamrznula pomoć, a Sjedinjene Države obustavile 700 miliona dolara hitne pomoći. Evropska unija i dalje priznaje vladu svrgnutog premijera Abdale Hamdoka. Zbog odbijanja da priznaju vojni puč, vladajuća vojna garnitura je otpustila šest sudanskih ambasadora – u SAD, Evropskoj uniji, Kini, Kataru, Francuskoj i šefa misije te zemlje u Ženevi.

GENERALI PROTIV POLITIČARA

Nedelju dana pre državnog udara u Sudanu su se održale masovne narodne demonstracije koje su podržavale civilnu vladu i obeležavale godišnjicu ustanka 1964. godine, koji je zbacio prvog diktatora Ibrahima Abuda. Kako su kružile vesti o aktuelnom državnom udaru, protesti su se širili. Ključni lider Sudanskog udruženja profesionalaca (SPA) što je učestvovalo u demonstracijama koje su zbacile Baširov islamistički režim Mohamed Nađ Alasam pozvao je na mirno suprotstavljanje akciji vojske.

Upozoravajući signali za krhku tranziciju Sudana pojavljivali su se već neko vreme. Pokušaj vojnog puča odigrao se još 21. septembra. Tada je objavljeno da je osujećen pokušaj generala Abdula Bakija al Bakravija, koji je navodno radio u saradnji sa probaširovim elementima. Taj neuspeli državni udar otkrio je sukob između vrhova vojne i civilne vlasti.

General Abdel Fatah Al Burhan je optužio vladu i političke stranke da su njihovi međusobni sukobi otvorili vrata državnom udaru. "Parole revolucije su usput izgubljene u borbi za pozicije, nema izabrane vlade, mi smo čuvari bezbednosti zemlje, mi smo, uprkos svima, čuvari jedinstva i bezbednosti Sudana", rekao je Al Burhan. Dodao je da su oružane snage "prepustile izvršnu vlast političarima", koji su, međutim, skrenuli sa pravog koloseka, te da su razlike zacementirane u vladi glavni uzrok krize. Bilo je reči o borbi političara za fotelje i funkcije. Vođa Snaga za slobodu i promene Taha Otman Isak saopštio je, sa druge strane, da generali pokušavaju da civile proglase odgovornim za ono što se dogodilo iako civilne vlasti nisu ugrožavale vojni establišment.

U međuvremenu je u primorskom regionu izbila serija demonstracija sa uglednicima iz naroda Beja i drugih frakcija koji su hvalili vojsku i pozivali na promenu civilne vlade. Manje grupe u Kartumu tražile su istu stvar. Postao je opipljiv osećaj "zatvaranja zidova i pomeranja skrivenih ruku".

FRAKCIJE U VOJSCI

Zavera se dala naslutiti 19. oktobra kada je Fejsbuk objavio da ometa dve velike društvene mreže koje ciljaju korisnike u Sudanu. Jedna je bila povezana sa Snagama za brzu podršku (RSF) sa ambicioznim generalom Mohamedom Hamdanom Dagalom na čelu, koji se smatra pravim liderom vojne frakcije. Druga mreža je bila povezana sa lojalistima svrgnutog predsednika Bašira, u kojoj je bilo više od sto naloga sa oko 1,8 miliona pratilaca. Takva aktivnost ukazivala je na zavereničke pokušaje suprotstavljenih vojnih elemenata i islamističke subverzije kako bi se potkopao pravac Hamdokove vlade.

Burhan je raspustio Savet za suverenitet, što je bio korak u ograničavanju i sužavanju Hemetijevog manevarskog prostora. Budući da su, po svemu sudeći, obojica na čelu dveju frakcija koje postoje u sudanskoj vojsci, odnos njihovih snaga najverovatnije će odrediti u kom pravcu će se kretati Sudan. Al Burhan više pripada "političkoj grupaciji" koja dominira birokratijom ministarstva u savezu sa aparatom tajnih službi, a pre dolaska na čelo prelazne vojne vladavine bio je glavni inspektor sudanske armije. General Degalo je pravi trupni operativni oficir koji komanduje elitnim jedinicima sudanske vojske. Za motiv puča od ne male važnosti bilo je i to što je u novembru rukovođenje Suverenim savetom trebalo da pređe u civilne ruke, pa su generalske optužbe protiv vlade bile stvaranje podloge kojom bi se opravdalo njihovo uklanjanje s vlasti.

IZLAZAK IZ IZOLACIJE

Svrgavanjem premijera pučisti su uklonili uglednog međunarodnog državnog operativca koji je postigao vidljiv napredak u izlasku Sudana iz međunarodne izolacije nakon tri decenije islamističke diktature. Zemlja je konačno bila skinuta sa vašingtonske liste državnih sponzora terorizma i preduzela važne korake ka ekonomskoj reformi koju su podržali Svetska banka i MMF. Hamdok je takođe ukinuo zakone iz Baširove ere protiv bogohuljenja i uredbe o "javnom redu" koje su regulisale kako se žene oblače, pokrivaju kosu i putuju u javnosti. Prošle godine javno je prisustvovao godišnjem obeležavanju pokojnog liberalnog islamskog reformatora Mahmuda Muhameda Tahe, koga je 1985. pogubio prethodni islamistički režim.

Jedan od narativa koji promovišu poklonici puča je, međutim, da su generali intervenisali da bi nekako "spasli" Sudan od probaširovih lojalista. Nesumnjivo je da takvi islamistički lojalisti postoje, ali teško da je premijer Hamdok bio jedan od njih.

Ekonomska situacija se iz nedelje u nedelju pogoršavala, pa je hronična i endemska inflacija u Sudanu dostigla 400 odsto. Bilo je jasno da potpuni oporavak zemlje nikada neće biti postignut ako vojska ne odustane od kontrole nad glavnim delovima privrede koji stvaraju prihod, od lučkih operacija do iskopavanja zlata i izvoza stoke. Vojska je iskoristila trenutak da okrivi vladu za pogoršanje stanja u zemlji.

POLITIČKE IMPLIKACIJE

Hamdokovo svrgavanje dovelo je do otvorenog sukoba sa američkom administracijom, koja je pokušala da pomogne Sudanu. Pošto se puč dogodio ubrzo nakon što je specijalni izaslanik SAD Džefri Feltman naizgled smirio tenzije između civilnih vlasti i vojske, on predstavlja direktni izazov Vašingtonu. Činjenica da je Feltman upozorio vojni vrh, ukazuje da je američka diplomatija znala ili predosećala šta se priprema.

Zaverenici mora da su imali podršku regionalnih saveznika koji su ih, čini se, ubedili da će međunarodne posledice reakcija na puč biti podnošljive i da će njihov plan "tehnokratske civilne vlade" na kraju pridobiti dovoljno podrške međunarodne zajednice i inostranu pomoć. To bi verovatno olakšalo kada bi vojska i njeni civilni predvodnici izručili Bašira Međunarodnom krivičnom sudu u Hagu ili otvoreno sklopili mir sa Izraelom. Hamdokova vlada već je oprezno istraživala oba pravca.

Regionalne arapske vlade za sada su veoma uzdržane, prvi javni komentari iz Kaira, Dohe, Abu Dabija i Rijada su neodređeni. Ali sve ove države će morati da balansiraju između svojih planova za Sudan i komplikovanih odnosa sa Zapadom. Državni udar svakako predstavlja udarac strateškim interesima SAD u severoistočnoj Africi.

STRATEŠKA VAŽNOST

Oko 30 odsto svetskih brodskih kontejnera svake godine putuje kroz Crveno more na putu do Sueckog kanala, što je najkraći put od Azije i Bliskog istoka do Evrope i istočne obale SAD.

Sa više od 600 kilometara obale, Sudan je dugo predstavljao stratešku destinaciju za SAD, Rusiju i Kinu, posebno pošto su njegovi susedi u regionu, uključujući Etiopiju, zapali u unutrašnje sukobe, rat i nestabilnost. Osim za sudbinu Etiopije, Sudan je takođe važan i za pregovore Egipta i Etiopije oko Nila.

Sudan je je privlačan i za Tursku, Saudijsku Arabiju i Katar, a do 2013. bio je najvažniji oslonac Irana u Africi. Turska je izabrala Sudan kao magistralu svog afičkog prodora i sa njim već ugovorila zakup i dogradnju svoje luke na Crvenom moru. Američki eksperti smatraju da neke zalivske zemlje nikada nisu iskreno podržale demokratizaciju Sudana.

Sudan je posle svrgavanja Bašira iznenađujuće brzo prihvatio Avramove sporazume i normalizaciju odnosa sa Izraelom. Neimenovane diplomate navode da je premijer Abdala Hamdok nameravao da uskoro otputuje u Vašington kako bi zvanično potpisao sporazum o normalizaciji sa Izraelom i SAD.

NEIZVESNA BUDUĆNOST

"Sadašnji državni udar je i odraz ograničenja SAD i njihove sposobnosti da ostvare svoje ciljeve u ovom regionu, ali i mera rastućeg uticaja ruskih i zalivskih aktera, koji nikada nisu u potpunosti podržavali demokratsku tranziciju u Sudanu", ocenio je bivši direktor za afrička pitanja u Savetu za nacionalnu bezbednost tokom Bušove administracije Kameron Hadson.

Sudanski generali sofisticirano procenjuju reagovanje međunarodnih faktora od kojih zavisi njihova budućnosti i nikada bezglavo ne srljaju u iracionalne avanture. Baširov državni udar takođe je bio osporavan, ali je i pored toga njegova vladavine trajala tri decenije.

U svakom slučaju, novi događaji u Sudanu verovatno će pratiti model eskalacije koji je često praktikovao Baširov režim, a čiji su Burhan i Hemeti bili deo pre nego što su pomogli da se on ukloni. U to doba uobičajno je bilo fokusiranje međunarodne zajednice na "proces" u odnosu na stvarne rezultate, dajući na taj način režimu iznova i iznova vitalni prostor za disanje.

Pod pretpostavkom da prebrode narodni gnev, generali će takođe morati da sastave kredibilnu civilnu vladu. Ovo ih stavlja pred dilemu: ako vladavina i ekonomska situacija nastave da zaostaju ili se budu pogoršavale, više za to neće moći da krive civilne vlasti koje su upravo zbacile. Hunta će biti pod teškim pritiskom da deluje bolje od Hamdoka po tim pitanjima, a njeni lideri za sada imaju malo javnog legitimiteta uprkos svojim naporima da prisvoje vokabular sudanske omladine i revolucionara. Zbog svega toga Sudan se nalazi pred novim talasom nestabilnosti, koji će moći na najbolji način da bude umiren ukoliko se tranzicioni proces sprovede na već dogovoreni način, demokratskim izborima predviđenim za 2023. godinu.