Za početak otvoreno pitanje: da li može biti rata na Balkanu?

Jasan odgovor je – ne. Međutim, postoje potrebni preduslovi – od ratobornih političara do, kako bi u Hrvatskoj rekli, "nabrijane mladeži". Potrebnih žestokih emocija ima, usijanih glava takođe, ali mehanizmi međunarodne kontrole koji nisu ni efikasni ni pravedni u ovom trenutku su korisni jer zaustavljaju ekstreman razvoj prilika.

Scenario koji bi doveo do konflikta, na primer, može da bude dramatičan pad interesa vodećih sila pod pritiskom neke krize svetskog formata. Nagoveštaj takvog razvoja prilika dogodio se 2014. kada je situacija oko Krima i Donbasa dominirala kao glavna tema i Balkan se za kratko našao u mrtvom uglu izvan fokusa svetske politike.

Situacija se promenila već 2015. sa velikim izbegličkim talasom koji je vodio preko Moravsko-Vardarskog strategijskog pravca i izvodio prema Panonskoj ravnici i Evropskoj uniji. Nikome u privilegovanoj zajednici naroda EU nije bilo svejedno i verovalo se u mračne katastrofične procene o najezdi miliona migranata. Od tog trenutka veliki i mali iz EU pažljivo posmatraju Balkan jer štite sebe. Isto tako, Vašington mora da pazi na saveznike, Moskva želi da igrom na Balkanu olakša pritisak NATO a na sebe, a u Ankari se sanja o moći Osmanlija.

STANJE NA TERENU

Bilo kako bilo, za sada će se zadržati strane vojske na Kosovu, doduše sa većom participacijom država regiona i po prvi put komandantom koji nije iz neke od velikih ili barem relevantnih sila. Od pre neki dan KFOR om komanduje mađarski general.

U BiH se održava kontingent EUFOR a. Balkanske zemlje su uglavnom u NATO u i za taj savez nije problem izuzetak vojne neutralne Srbije jer se ona trudi da bude dobar partner. Kao i uvek, BiH je priča za sebe, sa jednim entitetom koji želi u NATO i drugim entitetom koji je vojno neutralan.

To bi bio pregled trenutnih odnosa, ali retorika i političara i medija neretko je ratnohuškačka. Konkretnih poteza na jačanju vojne sile ima.

U prethodnih pet godina pokrenut je talas modernizacije vojski Srbije i Hrvatske, ponovo se pozivaju rezervisti na obuku i ozbiljno se razmišlja o tome da se obnovi služenje obaveznog vojnog roka. Hrana rata su ljudi.

Tri dekade od jugoslovenskog građanskog rata čini se kao da su nove generacije Srba, Hrvata, Albanaca, Bošnjaka, Crnogoraca i ostalih propagandno preparirane za novi sukob. Njima, za razliku od generacije očeva i deda, sada više nisu pri ruci ogromni hladnoratovski stokovi naoružanja i municije. Istrošeni su, prodati ili prestareli.

Postojeće rezerve uglavnom su skromne, ali kolike su stvarno to je istinski poverljiva informacija koju svaka vojska mora sakriti. Niko neće priznati da su rakete, artiljerijski i tenkovski projektili i ostala džebana neretko van resursa i da se sve to mora remontovati. Na raznim smotrama i vežbama pokazuje se nova tehnika (ili ona polovna i remontovana i modernizovana, na primer naši avioni MiG-29) i stvara se slika da se jugoslovenski narodi ponovo naoružavaju, i to čak da mere ko ima više raketa većeg dometa, nimalo prikriveno preteći susedima.

Hrvatska je pre neku godinu, kada se otvorila za sada neostvarena šansa da se nabavi američki višecevni lanser raketa, poznati MLRS M270, hvalila da sa tog sredstva može da se lansira i artiljerijska raketa dometa do 300 km. Merili su šestarom ili pomoću Gugla koliko može da se dobaci na istom kada se raketa pošalje sa najisturenijeg vatrenog položaja u hrvatskoj domovini.

Za sada strateško odvraćanje Srbije je višecevni lanser raketa Orkan dometa 50 km, ali posade vežbaju sa malim raketama 128 mm Plamen od 8,5 km dometa. To je svakako jeftinije rešenje dobro za obuku: Srbija nema poligon za velike domete, a možda ni raketa nema baš puno jer su nasleđene iz predratne proizvodnje vogošćanskog Pretisa. Najavljuje se obnova proizvodnje rakete za Orkan i to produženog dometa na 70 km. U međuvremenu ponosno se na izložbama pokazuje raketa koja će moći da leti kao nesuđene rakete u Hrvatskoj – nekih 300 km. Nikako okruglih 300 km i zvanično se deklariše 285 km. Postoji i razlog za to: Srbija se obavezala da neće širiti sredstva koja može da koristi za dejstvo sa naoružanjem za masovno uništavanje. U tom dokumentu piše da se ne izvoze rakete dometa od 300 i više kilometara. U stvari, to pokazuje koji je stvarni "domet" – prodati rakete nekom stranom korisniku i zaraditi novac. Zato su potrebne silne smotre, parade i vežbe. Treba pokazati da se naoružanje iz kataloga proizvodi i da nije samo kataloški mamac.

KALIBAR PO KALIBAR

Odbrambena industrija Srbije sada proizvodi zaista puno artikala, od metka za automatsku pušku do samohodnih artiljerijskih sistema. Vlasnička tranzicija slomila je većinu proizvođača odbrambene industrije u nekada duboko povezanom jugoslovenskom lancu proizvodnje naoružanja. Fabrike aviona Soko iz Mostara više nema, ali treba znati da je ona bila finalista zajedničkog poduhvata u kojem su polovinu jugoslovenskog udela Orla i polovinu Galeba 4 izrađivali u Utvi u Pančevu, hidraulične sisteme u Prvoj petoletci – Namenska u Trsteniku, motore u Orlu iz Rajlovca koji je posle Dejtona izmešten u Bijeljinu itd.

Zbog podele rada Hrvatska više nije u prilici da pravi tenk, a vojna brodogradnja je praktično umrla. Samo u Federaciji Bosni i Hercegovini sačuvana je proizvodnja municije u većim količinama, ali proizvodnja pešadijskog i protivoklopnog naoružanja koja se pokušava pokrenuti "za svaki slučaj" za sada se svodi na male serije. Inače, predsednika Stranke demokratske akcije Bakira Izetbegovića ponela je emocija zbog rasta izvoza municije, i pre godinu dana, gledajući kako rade granete iz Bugojna, poručio je onima koji imaju zle namere prema BiH da ona sada ima "strahovito oružje". On vojnu proizvodnju smatra "koracima prema učvršćenju mira".

Zainteresovanost vlasti Srbije za proizvodnju naoružanja je široko poznata i priznata. Vojne smotre, pokazne vežbe i parade održavaju se bukvalno i po cenu života (kao što se dogodilo letos na Pešteru kada je podoficir žrtvovan zarad dobrog snimka juriša borbenih vozila pešadije), i po danu i po noći u svim meteorološkim uslovima. Ne propušta se prilika da se pokaže šta se ima od naoružanja i zareži na okruženje, posebno na Albance i Hrvatsku.

Uglavnom, Srbija ima puške za naše rame, kao i ostali. Doduše, primer puške može da pokaže koliko je snažan uticaj autistične samodovoljne i samozadovoljne politike – Vojska Srbije (VS) je jedina na svetu prihvatila pod pritiskom politike kalibar 6,5 mm sa infatilnim argumentom da ako imamo fabriku municije možemo da imamo i svoj kalibar.

Da, to je istina, pored automatskih pušaka kalibra 7,62 mm koje su najbrojnije u VS i zaustavljenog preoružanja na "američko-natovski" metak 5,56 mm uvodi se treći kalibar. Za svaki slučaj podignuta je još jedna fabrika municije pored one slavne iz Užica – u Uzićima (ali ona ne radi 6,5 mm). Od Zastave je zatraženo da pravi puške sa dve cevi, pa kada se utroši 7,62 mm da se pređe na 6,5 mm.

BROJNO STANJE – VOJNA TAJNA U SRBIJI

Problem je kome da se i takva puška stavi o rame. Od 1. januara 2011. pasivna rezerva stari i slabo se zanavlja sa nešto malo dobrovoljaca koji idu na šestomesečni rok.

Nekakav neobičan model za umirivanje savesti je vulinovski model kratkog kursa za one koji su prevalili tridesetu i nisu služili vojni rok. Njima stižu pozivi na kratki kurs i zatim se po imenu i prezimenu i ostalim ličnim podacima, uključujući famozni "ves", svrstavaju u ratne jedinice. Rezervisti su vitalno važni za Vojsku Srbije jer je njena formacija u miru uglavnom sastavljena od jedinica koje čini samo komanda i nešto ljudi za čuvanje skladišta i kasarne. Tek u ratu mobilizacija omogućava da se sila podigne. Osim dela bataljona (koliko ih je takvih vojna je tajna) iz aktivnog dela vojske osam teritorijalnih brigada se popunjava u ratu.

Održivo rešenje za obuku mladih je samo obavezno služenje vojnog roka, koje je sada već gotovo izvesno da će da krene iduće godine.

Koliko VS ima ljudi sada je poverljiva tema. Pod pritiskom kritika da je odliv kadra veliki i ozbiljan i da je to zato što su ljudi nezadovoljni odnosima u službi, "sistem" je odlučio da se zatvori za znatiželjnike i stručnu i onu široku javnost koju se uverava da smo najjači na svetu. Za ostatak sveta to nije tajna jer se po više osnova svake godine prijavljuje OUN, OEBS u i Hrvatskoj, BiH i Crnoj Gori (po podregionalnom mehanizmu kontrole naoružanja) brojno stanje VS i njeno teško naoružanje, i izvoz i uvoz i ostalo.

Praksa našeg šireg regiona je da se ne pravi fama oko toga koliko ima ljudi. Svi objavljuju godišnje izveštaje o stanju u oružanim snagama (Srbija je jedini izuzetak od Atlantika do Crnog mora).

Ministarstvo odbrane Hrvatske i Hrvatska vojska (HV) prema podacima za 31. decembar 2020. ima 16.884 čoveka od kojih su 14.836 aktivna vojna lica, a 2048 državni službenici i nameštenici. Računa se na rezervu koja prema planovima iz februara 2017. treba da postepeno dostigne broj od 21.000 ljudi. Nije slučajno što je proces obnove rezervnog dela HV pokrenut posle mirovanja od ulaska u novi vek kada je VS 2016. prvi put pozvala na vežbu rezerviste koji su umesto kao do tada rutinskog kondicioniranja formirali ratni razvoj taktičkih jedinica.

Oružane snage BiH 31. decembra 2020. imale su 9548 ljudi od odobrenih 10.011 formacijskih mesta. Po nacionalnom ključu predviđeno je da se drži podela mesta po participaciji tri konstitutivna naroda i onih ostalih. Osim aktivne rezerve koja nije funkcionalna u OS BiH nema pasivne rezerve jer su u objedinjavanju entitetskih vojski kao jedan faktor stabilizacije ukinute rezervne jedinice.

U Armiji Severne Makedonije (ARSM) u toku je reorganizacija i za ovu godinu predviđeno je 7578 radnih mesta, ali cilj je da se redukuje na 6850 ljudi plus rezerva.

Nove crnogorske vlasti utvrdile su juna ove godine pravilnik po kojem ministarstvo odbrane ima 232 čoveka. Za Vojsku Crne Gore (VCG) prema organizacijsko-formacijskoj strukturi na koju su prešli 1. marta prošle godine predviđena je popuna sa 2368 ljudi u miru i 5159 u ratu. Prema podacima za 31. decembar 2020, stvarna popuna je 1980 ljudi. Rezervu je VCG ukinula kada je formirana 2006. godine, ali NATO je otvorio pitanje zašto su to učinili i sada se polako radi na formiranju komandi za ratni razvoj dva pešadijska bataljona i mešovitog artiljerijskog diviziona.

Da zbog poređenja podsetimo, Ministarstvo odbrane Srbije ima poverljiv broj ljudi, s VS poverljiv broj pripadnika aktivnog sastava, pa je i rezerva poverljiva stvar.

TENKOVI TEKOVINE

Kada se radi o tehnici poredićemo osnovne vrste teškog naoružanja. Po broju tenkova VS je sada ubedljivo dominantna jer na papiru ima 277 tenkova svrstanih u šest bataljona. Četiri su formirana tokom reorganizacije 2006. i 2007. godine i u njima su po 53 tenka. Jedan od 35 tenkova je u sastavu Banatske brigade, jedinice koja se formira u ratu sa popunom rezervistima. Najmlađa jedinica VS formirana je u Nišu za prijem tenkova iz ruske donacije. Neobičan je naziv jedinice – Tenkovski bataljon T-72M – nekako podseća na staro doba prikrivanja svega i svačega, od jelovnika do jedinica za koje je prosečan vojnik znao samo broj vojne pošte. Nema numeričke oznake, a model tenka nije najtačniji – naime, Rusi su poslali T-72B1MS, tako su bar kod njih predstavljeni na izložbama i u stručnoj literaturi. Oznaka T-72M odnosi se na jednu staru izvoznu varijantu tog tenka koja je za JNA nabavljena iz SSSR 1982. i 1983. Još uvek se koristi 48 tih tenkova.

Ruski tenkovi poslani su VS po ruskoj formaciji – 30 komada za bataljon podeljeni su u tri čete po 10 tenkova. U stvari, nedostaje po ruskim tablicama trideset i prvi koji je tenk komandanta bataljona. Modernizacija tenkova se planira odavno i navodno posao je u toku, ali za sada po vežbama i izložbama može da se vide samo dva pokazna primerka na kojima se svako malo nešto promeni, skine ili doda. Zato za sada može čvrsto da se računa samo na tenkove u "viđenom stanju". Ne treba smetnuti s uma da ima još tenkova za potrebe obuke i u skladištima strateških rezervi uključujući par stotina starih T-55A, onih za koje samouverene pristalice vlasti tvrde da su nestali u Železari Smederevo u vreme ministrovanja Dragana Šutanovca.

Ako se vlasti prohte, ima u Srbiji tenkova i da se ponovo formiraju tenkovske brigade, a Hrvatska u Slavoniji, na tenkoprohodnom terenu drže 75 M-84 (5 u jedinici za obuku) u više podvarijanti. Pod teretom raznih nabavki za sada u Hrvatskoj ne pominju potencijalnu zamenu tenkova.

Na jugu regiona Armija Severne Makedonije (ARSM) ima bataljon od 31 tenka T-72A (jedan je komandni T-72AK). Jedna četa od 10 tenkova je aktivna, a ostatak je rezerva. Za tu jedinicu nema perspektive jer je prema makedonskim procenama tenk zastarelo sredstvo ratne tehnike. Kada se nabave laka vozila sa protivoklopnim raketnim sistemima i ona jedna četa biće prevedena u rezervu. Znači, zvanično nema potrebe za tenkovima, ali za svaki slučaj biće konzervirani pa ako zatreba tu su.

U Bosni i Hercegovini, 40 tenkova američkog porekla M-60A3 je u bataljonu koji je prema nacionalnom ključu u Tuzli i ima većinsku popunu Bošnjacima. Za potrebe obuke zadržana je četa od 13 M-84 koji se nalaze na poligonu na planini Manjači.

LAZANSKI JE NAJVEĆI U REGIONU

U kategoriji borbenih vozila Vojska Srbije u jedinicama ima 376 komada borbenih vozila pešadije i komandnih vozila od najbrojnijeg domaćeg BVP M-80A (320 komada u osam mehanizovanih bataljona) do sovjetskih guseničara BTR-50PK/PU i vozila na bazi guseničara MT-LB.

U statistici je samo šest domaćih točkaša 6×6 Lazar 3 koji su zvanično uvedeni u naoružanje 2019. kao donacije države svojoj vojsci – kako je to objašnjeno. Ove godine broj točkaša se povećava sa dodatnim količinom od 24 Lazara 3 (ako se to protegne u 2022, neće biti strašno), primljeno je prvih 10 Miloša OBV 4×4 i izrađeno još 15. Budućnost borbenih vozila u Srbiji je obećavajuća i vrlo maglovita. Naime sada se u raznim fazama od nulte serije do prototipova nalazi više OBV nego u Americi ili Rusiji – Lazar 3 i Miloš se kao što smo videli pomalo rade, ali prikazan je prototip velikog Lazanskog 8×8 od 36 tona, malog M-21 4×4 od 15 tona, MRAP M-20 6×6 od 25 tona, stare protivavionske samohotke BOV-3 izrađene u mariborskom TAM u 1980-ih sada se prerađuju u komandna i izviđačka vozila BOV-KIV M16 od nekih desetak tona mase. U pripremi je modernizacija BVP M-80A. Ima u VS i lakše zaštićene tehnike preostalih izviđačkih vozila BRDM-2 iz vremena JNA, 30 modernizovanih BRDM-2MS koji su poklon iz Rusije, nekoliko desetaka vojnopolicijskih BOV-VP…

Vrlo dinamična scena za izložbe, ali Srbija nema potencijala za brzo preoružanje jer više nema snažne industrijske baze. Nije realno očekivati da nekoliko stotina radnika u više fabrika preko noći obezbedi masovan priliv novih i modernizovanih vozila.

Hrvatska nema maštovite konstruktore i svoja vozila, ali može da se pohvali da je u Slavonskom Brodu u ostacima ostataka tenkovske fabrike montirala deo od 126 finskih OBV Patria AMV. Taj program je progutao puno para, a za sada HV ima uglavnom vozila naoružana mitraljezom 12,7 mm kao Lazar 3. Samo osam komada uz puno truda i godina odlaganja dobilo je kupolu sa topom kalibra 30 mm; da se zna ko ima veći – prototip Lazanskog ima top od 57 mm, najveći u regionu i šire. U celini HV ima 236 OBV od kojih osim Patria dominiraju sa 101 primerkom BVP M-80, oni isti koje ima VS. Planira se prelazak sa jugoslovenskog na američko vozilo i čeka se na 76 BVP M2A2 ODS Bredli.

Posebnu klasu vozila u HV čine američka tehnika koja je donirana jer je njima suvišna nakon ratova u Iraku i Avganistanu – radi se o 212 točkaša M-ATV, Maxx Pro i RG-33 HAGA koja izgledaju kao da su došla sa seta Pobesnelog Maksa, ali poklonu se u zube ne gleda.

U OS BiH najslabije u regionu se stoji sa klasom OBV. Samo 17 prestarelih američkih guseničara M113A2 i jedno komandno vozilo M-80VK su u aktivnim jedinicama. Nešto BVP M-80 je u centru za obuku. Za razliku od trenda da se koriste točkaši u OS BiH nema tehnike te vrste, ali ima planova nabavke. Računa se primarno na Tursku kao izvor naoružanja i to na donacije koje su sada u pripremi na fonu očekivano dobrih veza Sarajeva i Ankare.

U ARSM ima 159 OBV guseničara i točkaša nabavljenih iz Kazahstana, Ukrajine, preko nemačkih i grčkih donacija i sada je to samo sila na papiru. Na vežbama se pokazuju nemačka policijska vozila Hermelin, poneki BTR-70, ali sledi velika popuna novom tehnikom sa osloncem na SAD. Naručena 54 vozila 8×8 Strajker koja će biti osnovno sredstvo makedonske reference – deklarisanog bataljona za Nato zadatke. Zatim, stiže 99 manjih vozila JLTV 4×4. Identična vozila naručila je VCG.

Ugovorena je nabavka 67 komada, a krajem prošle godine primljeno je 20 i postepeno ostatak će stići do 2023. Naoružanje za ta vozila, daljinski pokretane turele za mitraljez, naručeno je od izraelske vojne industrije.

OD SVEGA POMALO

Tradicionalni rod u Srbiji je artiljerija i zato primerno ima na listi imovine VS puno cevnih i raketnih oruđa. Samo u jedinicama je 415 oruđa od minobacača 120 mm do Orkana 262 mm i pride tehnika koja se koristi za obuku. Svaka od četiri brigade KoV ima po jedan divizion od 18 višecevnih lansera raketa 128 mm i jedan divizion od 18 samohotki 2S1 Gvozdik 122 mm (u prevodu sa ruskog ništa govzdeno, radi se o karanfilu). Brigade sleduju 24 minobacača 120 mm. Posebna koncentracija vatrene moći je u Mešovitoj artiljerijskoj brigadi iz Niša koja ima četiri lansera Orkana sa po četiri cevi na prastarim sovjetskim vozilima ZIL-135LM koja su nekada bila lansirna oruđa za balističke rakete Luna. Može se očekivati da će uskoro da se nabave nove domaće platforme Tamnava zbog neizbežnosti obnove resursa. Niški artiljerci su dobili bateriju od šest domaćih samohotki M15 (fabrička oznaka Nora-B52) u Nato kalibru 155 mm. Planirano je da se preoruža divizion sa tri baterije odnosno 18 oruđa koja su jedna izvrsni artikl domaće odbrambene industrije, ali u VS su došla tek posle Mjanmara, Bangladeša, Kenije i paralelno sa isporukama za Nacionalnu gardu Kipra.

Planovi VS su da se postojeća tehnika zadrži, ali da se modernizuje uređajima koji omogućavaju brzo zauzimanje vatrenog položaja i elemenata za gađanje. Velika prednost VS je što može da se osloni na domaću proizvodnju od minobacača do haubica i municije.

Hrvatski artiljerci imaju 116 oruđa vrlo raznolikog porekla od JNA do šverca iz Argentine još iz ratnih vremena. Većina tih sredstva nije perspektivna i modernizacija je krenula, ali sporo. U HV dobili su izuzetan savremen sistem – nemačku samohodnu haubicu na guseničnom vozilu PzH2000 kalibra 155 mm, ali samo 12 komada. Maksimalni domet od 40 km je približno identičan kao za Nore-B52 iz VS.

U OS BiH u tri pešadijske brigade su tri artiljerijska bataljona sa po 24 haubice 122 mm D30 i 8 rumunskih višecevnih lansera raketa 122 mm APR-40.

U ARSM artiljeriju čini 171 oruđe uglavnom prestarelo. Većinom su to haubice iz vremena Drugog svetskog rata američke 105 mm i sovjetske 122 mm. U pripremi je veliko čišćenje i za početak nabaviće se 18 turskih haubica Boran kalibra 105 mm.

Artiljerija u Crnoj Gori broji 56 oruđa. U miru koristi se samo jedna baterija haubica d30 za počasne paljbe. Obzirom da Crna Gora nema poligon za borbenu obuku na gađanja se odlazi u goste na Krivolak u Makedoniji.

PRAVO SA PISTE U MUZEJ

U 21. veku Srbija se mučila sa avijacijom jer nekada nije bilo goriva, a kada dođe – onda se nije letelo zbog nedostatka resursa (od proizvođača propisanog vremenskog perioda ili časova naleta posle kojih se mora provesti remont). Jedno vreme u dežurstvo u sistemu protivvazdušne odbrane vraćeni su stari MiG-21 i to dvosedi koji su bez radara. Forma je podmirena, ali nešto se moralo učiniti i kao na prvi pogled najjeftinije rešenje nabavljeni su MiG-29 iz ruske i beloruske donacije.

Sada je 14 tih aviona u batajničkoj bazi. Jednoseda je 11, a tri su dvoseda. Po poreklu – četiri su nasleđe jugoslovenske ere, šest je nabavljeno od Vladimira Putina i četiri od Aleksandra Lukašenka. Činilo se racionalnim da se kao prelazno rešenje do nabavke eskadrile višenamenskih borbenih aviona uloži nešto novca u obnovu resursa, ali Ministarstvo odbrane odlučilo je da ide korak dalje i ugovorilo je modernizaciju po ruskom projektu MiG-29SM koji je ranije izrađen za Peru i Mjanmar. Ima tu nekih interesantnih novina kao što su nove rakete vazduh-vazduh, pa neka vođena sredstva za dejstvo sa veće udaljenosti. Priča se da ima i protivradarskih raketa velikog dometa koje su pravo strašilo za radare hrvatskog sistema vazdušnog osmatranja i javljanja.

Eskadrila MiG-29 dovedena je u red, odnosno u let 2018, a sada su u toku provere prototipa modernizovanih aviona, pa slede prepravke na svim primercima. Slaba tačka tog ulaganja je činjenica da je životni vek aviona limitiran. Kada su MiG-29 došli 1987–1988. propisano je da ostanu u službi 24 godine, a kasnije je taj rok produžen na 30 godina. S obzirom da su avioni već premašili taj vremenski limit, ruska firma RSK MiG koja je nosilac autorskih prava odobrila je produžetak resursa za pet godina i još jednom isto toliko. Četiri aviona koja su ove godine stigla iz Belorusije dobila su 10 godina resursa i to je kraj.

Hrvatska je posle godina i godina odlaganja odluke o nabavci novog aviona potvrdila da svoje komšije vidi kao pretnju i na ulazak eskadrile MiG-29 u stroj brže-bolje su reagovali odlukom da nabave 12 francuskih Rafala. Cena nije bitna, uslovi nisu bitni jer važno je samo da se ima nešto bolje od komšija. Mora se priznati da su Rafali F3R veliki tehnološki skok za Hrvatsku i po razmerama regiona. Radi se o avionu koji ima sofisticiranu avioniku i veliki izbor raznog naoružanja vazduh-vazduh i vazduh-zemlja. Za Hrvatsku je vrlo važno da Rafali mogu dejstvovati daleko od baze po dubini potencijalnog protivnika, čitajmo Srbije. Prema deklarisanim podacima proizvođača Rafal može naoružan da ode 1850 km od aerodroma i da se vrati. Posebno snažan argument Rafala je krstareća raketa SCALP EG koja može da dođe do cilja na 560 km od tačke lansiranja. Naravno, za sada se ne zna šta će Hrvatska sve da nabavi od naoružanja, ali taj projektil sasvim sigurno bio bi ostvarenje mašte svakog zagriženog nacoša koji pevuši Čavoglave.

Hrvatska će kada prvih šest aviona sleti na Pleso 2024. moći da se pohvali da ima avion koji leti dalje od MiG-29. Do tada imaće samo zastarele lovce MiG-21.

U kategoriji lakih jurišnika u VS lete Orlovi. Jedan po jedan izlaze sa remonta i sada je 12 aviona u resursu od nekih 26 koliko je na papiru. Ne treba zaboraviti ni na nekoliko Galebova 4 koji su dvosedi za obuku, ali i laki jurišnici. Taj avion je važan jer se na njemu stvaraju nove generacije pilota, a VS ostaće bez dobrog dela iskusnog kadra jer u sledećih par godina kada sa navršenih 50 godina života u penziju mogu da odu piloti poslednjih generacija selektovanih u staroj Jugoslaviji od velikog broja kandidata željnih da drže palicu u ruci.

Zvaničan plan VS bio je da je prioritet iznad svih ostalih u avijaciji modernizacija Galeba 4, ali 2015, kada je Nenad Miloradović zvani Baća umarširao u hodnike ministarstva i dobio kancelariju pomoćnika ministra za materijalne resurse u Resavskoj 12, sve se promenilo. On je odlučio (i poslušnici u uniformi su to podržali) da treba sve uložiti na Orla. Planirana je modernizacija sa osloncem na stranog partnera aviona sa problematičnim hidrauličnim sistemom i turbomlaznim motorima iz 1960-ih godina. Miloradović nije dozvolio da Orao sa dostojanstvom ode i pokušava nemoguće – objasniti da je smisao modernizacije nakačiti nekakvu vođenu raketu koju je on smislio da se pravi od zaboravljene raketne mete uvedene u naoružanje pre 45 godina. Šest godina kasnije avioni su naravno šest godina stariji, stranog partnera nema, ali modernizacija je tema o kojoj se još uvek uglavnom priča i obećava svašta.

Šta se "može" ako se hoće, videlo se u junu kada su na Pešteru lansirane vođene rakete. Neko bi rekao da je to bila ta modernizacija da se ne radi o američkim Mavericima koji su nabavljeni pre 38 godina.

U analizi avijacije ostatak regiona preskačemo jer nema šta da pokaže. Ostatak prošlosti su Orlovi, Jastrebovi i jedan Galeb 4 koji su ostali u Banjaluci sa crveno-plavo-belim oznakama, ali ne lete od 2006.

U Makedoniji su iz hitne ratne nabavke 2001. ostala četiri jurišnika Suhoj 25, ali samo kao izlošci za muzej. U Crnoj Gori čuvaju se četiri Galeba 4 koja ne lete već 11 godina.

Po brojnosti helikoptera VS prednjači jer ima 67 komada, ali na papiru. Stvarno stanje je znatno slabije jer može da se računa na novu tehniku četiri Mi-35, pet Mi-17V-5 i pet H145M koji su nabavljeni u prethodnih pet godina. Od ostale tehnike sa liste leti par Mi-8 i nekoliko Gazela. Najavljeno je da će se nabaviti još Mi-35 do popune eskadrile. Doduše, ne zna se kolike jer veličina jedinice tog ranga nije "sveto pismo" – može da bude dovoljno i osam, a može i 28, i u oba primera to je eskadrila. Sa još 10 H-145M doći će se do sa punim pravom nazvane eskadrile od 15 komada te letelice.

Lično naređenje predsednika Aleksandra Vučića je da svaka letelica mora da bude naoružana i to je gotovo ostvareno na njegovo zadovoljstvo. Iako su H145M u osnovi civilne mašine od pet komada tri su sa nosačima naoružanja.

Hrvatska u klasi borbenih helikoptera ima 16 OH-58D primljenih iz američke donacije. Osam sličnih letelica Džet Rendžer su nenaoružane i koriste se za obuku. Zatim hrvatske oznake ima 24 komada raznih varijanti Mi-8 i Mi-17 od kojih su dva na Kosovu za potrebe prevoza KFOR a. Hrvatski planovi modernizacije usmereni su za početak na nabavku četiri američka UH-60M Blek Houk.

U BiH prividno prilike nisu loše jer je na listi imovine 38 helikoptera – 12 Mi-8/17, 12 UH-1H i 13 Gazela. Stvarno stanje je kao marševski korak – jedan-dva, tri-četiri. Rešenje se očekuje u prijemu četiri UH-1H-II Hjui II koja su finansirana iz američke donacije uz malu podršku domaćeg budžeta.

Severna Makedonija, kao svi ostali u regionu, pati od raskoraka između broja letelica koje ima i realnog stanja. Od 20 helikoptera u resursu je šest (dva Mi-24V i četiri Mi-8/17), ali leti poneki kada ima rezervnih delova.

Crna Gora ima tri Bela 412 i 2 mala Bela 505. Od 2019. prizemljene su Gazele. Njih ima 13 komada, ali u hangaru na čuvanju do prodaje.

Samo Srbija ima transportnu avijaciju – jedan jedini dvomotorni Antonov 26. Planira se nabavka dva nova Erbasova C-295 i to će biti flota koja će izazivati zazubice susedima koji za prevoz u međunarodne misije moraju da se oslanjanju na podršku saveznika ili iznajmljivanje putničkih aviona.

DUNAVSKI, JADRANSKI I OHRIDSKI MORNARI

Srbija ima najviše sredstava ratne tehnike osim ratnih brodova, iz prostog razloga jer nema izlaz more. Ipak, ima mornaričke činove – za svaki slučaj. U Novom Sadu i na beogradskom Ušću su četiri rečna minolovca, četiri patrolna čamca, pet desantno-jurišnih čamaca i još poneki brod uključujući ponos flotile – "Kozaru".

Hrvatsku vojnopomorsku zastavu nosi pet brodova naoružanih raketama more-more, par desantnih brodova, jedan minolovac i nekoliko pomoćnih brodova. Hrvatska ima ambicije da razvija snažniju flotu, ali za sada rešava pitanje patrolne službe i trudi se da posle prototipa izradi malu seriju patrolnih čamaca. Oni su potrebni kao zamena za prestarele patrolce nasleđene iz jugoslovenske ratne mornarice. Jedna, čini se gotovo svakodnevna tema u hrvatskim službenim krugovima jeste kako doći do školskog jedrenjaka "Jadran" koji nosi crnogorsku zastavu. U borbi za taj brod koristi se svaka metoda pritiska.

Srbija se lako odrekla i "Jadrana". Inače, ostalo je zaboravljeno da se prilikom razdruživanja 2006. razgovaralo o tome da se "Jadran" povremeno koristi za potrebe Srbije za protokole kao što je polaganje venca u Plavu grobnicu kod Krfa i za obuku.

Crna Gora ima realan problem kako da obezbedi prisustvo mornarice na moru jer je svedena na jedan jedini patrolni brod koji jedva može da ide preko 20 čvorova. Planira se nabavka novih patrolaca.

Kao kuriozitet pomenimo da makedonska armija ima jedan patrolni čamac na Ohridskom jezeru pridodan za potrebe obuke na vodi.