Televizija je odavno postala muzej nematerijalnog kulturnog nasleđa nekog društva. Problem je što ne možete biti sigurni kako će vas u budućnosti neko zapamtiti, kako će vas oceniti u sklopu okolnosti i događaja, a verujem da se mnogi plaše da li će ih se uopšte neko sećati. Protekle nedelje smo tako na RTS1 mogli da vidimo dokumentarno-igrane emisije o dvema ličnostima koje možda na prvi pogled nemaju ništa zajedničko.

Prva je autobiografsko delo Život i scena, koji je o sebi uradio Hamit Đogani aka Đogani Fantastiko. On je pisac scenarija, autor koncepta, vlasnik arhive koja je poslužila kao baza za film i glavni junak, naravno. Ono što pleni u ovom delu jeste velika strast i upornost da se nadmaše brojna ograničenja i predrasude. Opisan je neverovatan put dečaka iz Mirjeva, sina građevinskog radnika, poreklom Roma iz Prizrena, koji je prvo postao uspešan atletičar u "Zvezdi", zatim prvak Jugoslavije i Evrope u disko plesu, plesni gastajbajter u Italiji gde se i školovao, a zatim najpoznatiji plesač i koreograf u Srbiji tokom devedesetih.

Veoma je dirljiv ton kojim Đogani opisuje odrastanje i svoju vezanost za Jugoslaviju. Takođe, o njemu i njegovom radu najbolje su govorili drugi: Brena, Dragana Mirković, producenti, kolege i saborci iz devedesetih, kao i brojna plesna dinastija Đogani sa svim bočnim linijama, bivšim i sadašnjim ženama.

Đogani se očigledno trudio da što više svojih projekata sačuva u arhivi, snimao je probe i nastupe, pa je tako dobio mnogo materijala o pop muzici devedesetih, koja je i danas fenomen bez potpunog tumačenja.

Film ima svoje manjkavosti, prvenstveno kao posledicu viška ambicije i manjka znanja, i sve skupa bi verovatno neuporedivo bolje izgledalo kada bi ovakav film uradio neko sa strane, neko ko bi imao objektivniji pogled na Đoleta i njegovu karijeru. Tako se ne bi pojavili gafovi u nespretnim izrazima, poput "ukusa fildžana u Sarajevu", ili vrednosni biseri poput izjave da je "muzika devedesetih imala dubinu". Đogani je izgleda jedan od onih ljudi koji kroz život idu sa uključenom kamerom, snimajući u želji da sačuvaju stvari od zaborava. Tako mu u kadar uleću kolege koje vikendom sreće po aerodromima na putu do tezgi, ali u jednom kadru nakon pevaljki snimi i Matiju Bećkovića koji negde putuje, što je rez dostojan Vorhola iz Mirijeva. Na kraju, da Đogani nije snimio film o sebi, teško da bi to neko drugi uradio. Moje lično sećanje, ranih osamdesetih: na nekom grupnom koncertu bendova novog talasa, gost na početku programa bio je prvak Evrope i vicešampion sveta u disko plesu Hamit Đogani. Mi smo ga gledali ko Marsovca dok je izvodio svoju sloumoušn koreografiju. Decenijama kasnije, eto ga u filmu sopstvene produkcijske kuće "Idemo na Mars".

Drugi film je zapravo prva epizoda dokumentarno-igranog serijala Jovanka Broz i tajne službe u produkciji kuće GFC, koja je za RTS već radila sličan serijal o istoriji tajnih službi Jugoslavije. Autor scenarija je opet general Svetko Kovač, vojni bezbednjak, a narator (opet) Tihomir Stanić. Naziv serije me malo podseća na filmove o Hariju Poteru, recimo sa Relikvijama smrti ili Galerijom tajni. U suštini, saznajemo pod kakvim okolnostima je Jovanka Budisavljević, borac i komesarka iz Šeste ličke, dvaput ranjavana, došla u Titovo okruženje, prvo kao domaćica, a kasnije kao žena. On je tada imao nešto više od pedeset, ko ja danas, a drugarica Jovanka tek nešto više od dvadeset. Naravno da su tu bile upletene tajne službe, naša i ruska, ali je fascinantno koliko se vodilo računa o seksualnim potrebama Maršala. O Jovanki se mnogo znalo ili je scenarista Kovač znao sve ovo decenijama unazad, ali je tužno što je ona morala da umre da bi se ispričala njena priča. Baš kao Đogani, i ona je svedok epohe, samo je bila živa sahranjena i ućutkana mnogo pre smrti, upravo od tih struktura koje su je i spojile sa Titom, kojeg je nesumnjivo volela. Ipak, oduvek mi je smetala partijska buržoazija, koja je često sebe i druge neprestano ubeđivala da je to što jeste zahvaljujući svojim neverovatnim sposobnostima.

Biser iz ove serije je, recimo, kasting za domaćicu, gde oficiri Ozne bistre biografiju, moralno-političku podobnost i tek na kraju pogledaju Jovankinu fotografiju. Jedna od sagovornica, njena sestra, recimo, i danas veruje kako je Jovanka izabrana za Titovu domaćicu zbog svojih neverovatnih organizatorskih sposobnosti! Nadam se da će nastavak serijala objektivnije prikazati Jovankinu sudbinu i na neki način ispraviti veliku nepravdu koja joj je naneta. Do kraja života, ona je bila žrtva jedne ljubavi i nikada nije dobila voljno od zadatka koji joj je bio poveren. Serija me upravo podsetila na još jedno lično iskustvo, baš kao sa Đoganijem. Tih godina, deda mog druga imao je običaj da nam pokazuje sliku Tita i Jovanke na zidu svoje zanatske radnje. On je zaglavio u zatvor jer je, kad popije, imao običaj da postane vidovit i govori kako će se Jugoslavija raspasti kad umre Tito, a da je Jovanka ruski špijun. Krajem osamdesetih je poživeo taman toliko da se uveri kako je bio u pravu. Nažalost, najebali smo svi skupa, sve sa dotičnom drugaricom Jovankom. Dobro su prošle samo tajne službe.