Preslišavajući se ko je gde bio 11. septembra pre dvadeset godina, kada su avioni udarili u njujorške solitere, kolege iz CNN-a, "Vašington posta" i drugih američkih medija prisetile su se interaktivnih grafikona koje su pravili tih dana. Objašnjavali su pomoću njih razne stvari. Od toga kako su avioni leteli, do toga šta se dogodilo sa liftovima Svetskog trgovinskog centra u trenutku udara. Normalno, pomislili su kako bi bilo odlično podsetiti današnju publiku na tadašnji internet, malo retro, pa su shvatili da je to nemoguće. Grafikoni su napravljeni u flešu, a fleš se od prošle godine ne koristi na internetu. Prebacivanje u novije formate nije jednostavno niti brzo, zapravo lakše je ponovo napraviti sve iz početka, ali to onda nije to.

Samo dvadeset godina bilo je potrebno da nešto što je u tom trenutku bilo najmodernija tehnologija ode na đubrište, i sa sobom ponese sve što je na njoj nastalo.

Sredinom devedesetih, kada se internet tek omasovljavao, ukazala se potreba za animacijom za internet koju bi svako mogao da napravi. Enormnu popularnost tada su stekli alati poput Makromedijinog šokvejva i pomenutog fleša, dva velika konkurenta koja je kasnije kupio Adobe. Fleš se pokazao boljim i s vremenom je potisnuo šokvejv, ali ni on nije trajao duže od četvrt veka.

Fleš i šokvejv zahtevali su plaginove, to jest dodatke programima koji su ih čitali kako bi ih čitali kako treba. S vremenom su se pojavila nova i naprednija rešenja za grafikone, otprilike kao da poredite faks i imejl. Prvi napad na fleš došao je još 2010. od Stiva Džobsa lično, kada je rekao da ga iOS neće više podržavati. Morao je malo da se koriguje i popusti jer je fleš tada bio u masovnoj upotrebi, ali mu je najavio sudbinu. Deset godina kasnije Adobe je ugasio prvo šokvejv, a onda i fleš. Sve što je u ovim programima napravljeno više se ne prikazuje u čitačima, osim ako je emulirano na adresama poput arhive.org. Drugde ćete umesto fleša videti prazan prostor, ili sivi ekrančić sa obaveštenjem da ga je nemoguće pokrenuti.

Srpskim ulicama kreću se automobili stariji od fleša, pa se s pravom postavlja pitanje koliko je vremena potrebno novim tehnologijama ne da zastare, nego da nestanu. I koliko se onda isplati ulagati u njih?

Dobar primer su kompjuterske diskete koje danas nemate gde ni da ubacite, čak i CD i DVD gotovo niko više ne koristi. O video i audio kasetama uzaludno je i govoriti, mada je ta tehnologija postojanija, samo treba da nađete ispravan uređaj koji ih emituje, ali ćete se onda suočiti sa time da taj uređaj nema USB ili HDMI priključak neophodan za vaš televizor ili zvučnik. Mladi optimisti možda će pokušati stari kasetofon da pronađu na vajfaju i blututu. Manimo se šale, opet je pitanje da li se traka s vremenom razmagnetisala, pa imamo muljav zvuk i sliku.

Nema pametnog saveta, sem da važne fotografije i dokumente imate makar odštampane (ne pitajte kako sam to naučio). Pitanje digitalnog arhiviranja, kao što vidimo, nije rešeno ni dve decenije unazad, tek ne znamo kakva je sudbina sadašnje digitalne umetnosti u sledećem veku. Ima i gore, zamislite da za dvadesetak godina pronađete zatureni kriptonovčanik pun bitkoina, ali kompjuter više ne može da ga očita.