Na prvu loptu, mnogi roditelj bi pozavideo roditeljima u Kini gde je država najavila ograničenje igranja onlajn igara za mlađe od 18 godina na tri sata nedeljno. I to ne bilo koja tri sada i bilo kada. Ko hoće da se igra, to može da radi petkom, subotom i nedeljom (i praznikom) od osam do devet uveče, samo još nisu dopisali da prethodno treba da uradi domaće zadatke i pomogne oko kućnih poslova. Kompanije koje proizvode i plasiraju igrice opomenute su da svi maloletni igrači moraju biti registrovani pod pravim imenom i datumom rođenja. U suprotnom, slede drastične kazne u vidu još oštrije regulacije.

Ovo nije potpuna novost za Kinu, budući da je pre dve godine prvi put uvedena mera zabrane, ali na raskalašnih sat i po igranja dnevno. Gejming kompanije, među kojima je Tensent najveća, prilično mirno su primile ovu najavu, barem su takve bile javne reakcije. Većina je saopštila kako će poštovati propise, kao i da vrlo mali procenat prihoda imaju od maloletnih igrača, ispod tri odsto.

Kineske vlasti nisu previše prijateljski raspoložene prema video-igrama, da upotrebimo najblaži izraz. Nazivaju ih "duševnim opijumom", opasnim po mlade mozgove ako se na njega navuku u detinjstvu. S time će se složiti mnogi roditelji i izvan Kine.

Kao i svaka batina, i ova virtuelna ima dva kraja. Preterivanje nije dobro ni kada se uči matematika ili istorija, ili bavi sportom, pa kako da ne bude kada se igra na kompjuteru ili telefonu. Ali preterivanje uvek ukazuje na neki propust u vaspitavanju, što se teško leči državnim dekretima. Ako od države tražite pomoć jer sami ne možete nad detetom da uspostavite autoritet kojim bi odredili koliko vremena je prihvatljivo da se igra, onda ste na jedan korak od očaja, kada se pomoć traži i od vidovnjaka i nadrilekara, pa što ne bi i od vlasti.

Iako je gejming industrija, kada se gleda obrt novca, uveliko nadrasla muzičku i filmsku zajedno, od nje se i dalje zazire. Niko neće kritikovati roditelje koji vode dete na časove klavira ili glume, ali bi se verovatno mnogima od nas obrve podigle kada bi nam neko saopštio da ćerku ili sina vodi na trening Dote. Iako bismo voleli da nam je dete talentovano za programiranje i da bi moglo u životu lepo da zarađuje praveći upravo video-igre.

No, ovo je sve zanimljivo za neki roditeljski kružok, a mnogo više treba da nas uznemiri pitanje kako kineska država misli da sprovede kontrolu. Kako da znamo da se neki klinac nije prijavio na dedin nalog, kao što maloletnici umeju od starijih da traže da im kupe cigarete ili alkohol, uz izvesnu nadoknadu.

Jedno od ponuđenih rešenja je kamera na kompjuteru, odnosno laptopu. Ona bi morala da bude uključena neprestano tokom igranja i veštačka inteligencija prepoznavala bi igrača. To nije ništa novo, niti neobično; još pre desetak godina u laboratoriji jedne globalne tehnološke kompanije video sam sistem koji predavaču javlja da li ga publika u sali prati. Kamera skenira lica, a kompjuter prepoznaje kome je sve opala koncentracija.

Već postoje i koriste se aplikacije koje pomoću kamere na kompjuteru nadgledaju one koji rade od kuće, ali se ne koriste masovno. U kombinaciji sa veštačkom inteligencijom, mogu da jave kome treba ne samo da li smo sedeli pred računarom, već i koliko smo bili usredsređeni na posao. Ili na onlajn predavanje, sastanak, konferenciju. Što znači da ćemo biti odgovorni i za prisustvo i za angažovanost, pa nam se to može predočiti ako iskažemo neko nezadovoljstvo.

Sad se postavlja pitanje da li bi to ipak bilo zgodno za onlajn školu, da nastavnici bolje kontrolišu đake na daljinu? Da li rade ono što im je zadato, da li prepisuju na kontrolnom? Kome se dopada ideja o ograničavanju igrica na tri sata nedeljno, dopašće mu se i to. U kakve ljude će izrasti oni koji su navikli da ih kamera kontroliše mislićemo jednog dana, kada to dođe na red, kao što smo im gurali tablet i telefon u ruke da se smire dok su bili baš mali.