"Išla je tvoja slika na Pinkovom Dnevniku! Više puta!", telefonski mi je dojavljeno, a ja sam, još vitak, sedeo u bašti s pogledom na Dunavski park i dumao čime li sam, zaboga, zaslužio tu čast?

Dakle, da vidimo. Prvo, još sam živ, a i da sam umreo, ne verujem da bi to baš bila vest za Pinkov Dnevnik; ili možda i bi, jer Pink voli da objavljuje lepe vesti? Drugo, nisam snimio duet sa Acom Lukasom; treće, nisam se potukao s tzv. Gagom Antonijevićem. Četvrto… nisam se dosetio šta bi moglo da bude četvrto. Nego sam, došavši kući, na internetu potražio tu stvar, koju nikada pre u životu nisam gledao i, pravo da vam kažem, mislio sam da je davno ukinuta, još onda kad je Željko Mitrović poražen odustao od nadmetanja sa Dnevnikom RTS-a i vratio se onom što najbolje radi: proizvodnji i dilovanju otvorenog besmisla.

Elem, počinje Dnevnik u 18.30; prvi brejking njuz je da je izvesni Mitrović Željko, genijalni Proka pronalazač, upravo izumeo rolšue, ili nešto slično, razumećete da sam bio malo dekoncentrisan pa nisam najbolje shvatio prirodu revolucionarne inovacije. Kako god, videli smo ŽM-a kako prozujava kroz kadar i nestaje u pravcu svetle budućnosti, praćen rečima dirljive udivljenosti svoje posluge, a koje je spiker ili spikerka čitalo kao da je mrtvo ozbiljno. A onda, drugi brejking njuz (koji bi očigledno bio prvi da baš tog dana ŽM nije opet izumeo nešto što će posramiti Teslu): neki zli pojedinci, neke zle organizacije i neki zli mediji ne vole našu himnu i našu zastavu, a sve to zato što ne vole (zapravo, jebiga – mrze) Srbiju i Sve Što Je Srpsko, pa čak i samog Predsednika Vučića. A sve to rade – to jest: ne vole etc. – po nalogu tajkuna Đilasa, arhisotone koji jede malu decu za doručak. Ali samo ako su ta deca pravoslavni Srpčići, druge neće da apa. Pa je tu onda prikazan fragment nekog "strašnog" priloga sa TV Nove, pa neki ne-hit tvit Vesne Pešić, pa zaglavlje moje prošlonedeljne kolumne na ovom istom mestu ("Tištos pase"), sve s mojim imenom i fotografijom, jednom, pa opet, pa nanovo… Onda su se ministar policije A.V. lično i predsednik države A.V. još ličnije očitovali o toj pogubnoj društvenoj pojavi: ministar primereno strožije, predsednik uz karakteristično pasivnoagresivno izmotavanje… Sigurno sam ponekoga i ponešto zaboravio da spomenem, ali ovako ja pamtim taj snimak, a da ponavljam gledanje nisam hteo: možda je ipak malo previše očekivati od osuđenika da mazohistički reprizira ljubak prizor poziva na vlastito smaknuće.

E sad, bilo bi lepo raspravljati o "meritumu stvari", samo kad bi se imalo s kim, i kad bi tog merituma uopšte bilo. Kad bi bilo merituma bilo bi i smisla, kad bi bilo smisla bilo bi i društvenog dijaloga, kad bi bilo društvenog dijaloga bilo bi i demokratskih javnih institucija, kad bi bilo demokratskih javnih institucija bilo bi i javnih medija, kad bi bilo javnih medija i Pink bi bio televizija etc. Pusti snovi! Znate kako se ono kaže: "da baba ima elisu, bila bi helikopter". Mada, uzgred, može i obrnuto: da helikopter ume da isprži kajganu sa sirom i lukom, bio bi baba. Što bi mu ionako bilo pametnije. Helikopteru, ali i Pinku.

Da je od tzv. Đilasa (Dragana, ne Milovana, da se poslužim basarizmom) režimska propagandna mašinerija za mlevenje ljudskog mesa napravila neku vrstu "Goldštajna", dežurnog neprijatelja države iz Orvelove 1984, odavno mi je jasno, pa ipak sam bio pomalo šokiran brutalnošću i nekim neizvetrivo otužnim prostaštvom same pinkovske "izvedbe". Možda nije loše da se prisetimo lektire: tog Goldštajna, svuda stižućeg arhizlikovca krivog za sve, niko od stanovnika Okeanije nije nikada video ni čuo, on postoji samo kao telekranska projekcija ovosvetskog Đavola. S Đilasom bi trebalo da je drugačije utoliko što stvarno postoji politički aktivni građanin Đilas Dragan. Ali, način na koji se njegovo ime i lik upotrebljavaju odavno ga je učinio fikcionalnim karakterom, i to najsličnijim negativcima iz jeftinih stripova. On je, ukratko, imaginarni zlotvor veći (i opasniji) od života, a još je grđi kad deluje zajedno sa svojim kompanjonom "Šolakom", koji je još obavijeniji misterijom, jer niko valjda ne zna čak ni kako taj "Šolak" izgleda. Ja ću vam reći: ne izgleda, pošto ne postoji. To što ima tobožnji predložak u stvarnosti ne bi trebalo da vas zavara.

Pa dobro, ali lako je meni za Đilasa; nego, otkud ja (a i Vreme) u ovoj priči? S "Đilasom" nemam baš ništa u životu, čak i Željka Mitrovića poznajem bolje nego Đilasa (ako ništa drugo, jedared smo ŽM i ja zajedno bili u Utisku nedelje), a o političaru Đilasu pisao sam gotovo isključivo negativno, i kad je bio na vlasti, a i kasnije. Koga zanima zašto, lako će pronaći moje tekstove u medijskim arhivama, pa bujrum. Ako je to, dakle, optužba, ona onda nije samo netačna, nego je i mahnita. Ali, nije to važno, i ne radi se to zbog toga. Jer, kao što rekoh, taj "Đilas" iz Pinkovog priloga uopšte ne postoji. Ne postojim ni ja, da se razumemo, ili postojim onoliko koliko i oni tištosi iz moje kolumne. S druge strane, ni onaj Željko Mitrović na rolšuama takođe ne postoji: on je samo produkt vlastite bizarne mašte, svojevrsno psihodelirično nad-Ja spakovano u televizijsku iluziju. Možda vam se čini da barem ministar A.V. i predsednik A.V. postoje, ali i to je iluzija – bez obzira što postoje posledice njihovih nepočinstava. Kako je to moguće? Lepo: ni promaja, strogo gledano, ne postoji, ali ume da gadno u’vati u krsta.