Sve je već napisano u dobrim knjigama, samo treba hteti i znati čitati. Ako su knjige nešto i propustile, to je u dobrim filmovima i serijama. Ima tamo ne samo šta je bilo, nego i šta će biti. Ali i ono najvažnije: zašto?

Ovih dana, dok talibani – bradati momci za zapadnjačke standarde prilično smelog, transgresivnog odevnog stila – prolaze kroz Kabul kao nož kroz maslac (tako je, tim poređenjem, u Sartrovoj ratnoj trilogiji opisan ulazak nacista u Pariz), dok se hiljade ljudi kače o avione (!!!) i na razne druge očajničke načine pokušavaju da se izbave od oslobođenja koje im predstoji, i dok prestravljene žene, kako čitam u "Gardijanu", u poslednjim preostalim otvorenim radnjama kupuju burke ne bi li izbegle da budu odmah linčovane, meni na pamet pada Sluškinjina priča, jer mi se čini da sam sve to već video tamo.

Dobro, nije to baš originalna asocijacija, ta Sluškinjina priča, a opet, s druge strane, nije li taj roman i ta serija distopijska priča o degeneraciji prava i sloboda unutar Zapadne civilizacije, hiljadama milja daleko od balegom obogaćene prašine avganistanskih neasfaltiraih drumova? U tom smislu, nije li to ipak "nešto sasvim drugačije"?

Formalno jeste, suštinski – nije. Naime, evo šta mi je konkretno iz "Sluškinjine priče" palo na pamet dok sam pratio kako se za milione ljudi u nekoliko dana urušavaju same osnove jednog sveta koji volimo da nazivamo našim, sa svim njegovim "minimalnim standardima sloboda i prava". Ima, dakle, u seriji, u prvoj sezoni (a valjda i u romanu, ali toga ne mogu jasno da se setim) jedan strahovito jak indikativni momenat za ono što se sprema (pre svega) ženama nakon konzervativnog puzećeg državnog udara, u danima u kojima Sjedinjene države – nastale bar na ideji slobode i ravnopravnosti – zamenjuje Gilead, zasnovan na pokoravanju i stezi s trećerazrednim, eklektičkim religijskim pokrićem. Naša junakinja, elem, u nekom trenutku zapanjena otkrije da joj je kreditna kartica blokirana, to jest poništena, označena nevažećom. Prvo pomisli da je to "neka greška", ali ispostavlja se da se isto dešava i drugoj, i trećoj – to jest svim ženama. Tja, u visoko umreženom svetu neke stvari je moguće uraditi brže i efikasnije nego oslanjanjem na staromodnu i sporohodnu fizičku prisilu.

Kreditna kartica ovde je metonimija posedovanja novca, a novac možda "ne donosi sreću", ali je samostalno raspolaganje novcem jedan od bitnih preduslova čovekove slobode. Odrastao čovek bez vlastitog novca ili je mentalno ozbiljno disfunkcionalna osoba, ili je rob. Dobro, teorijski, mogao bi biti i nekakav pustinjak koji je gordo raskrstio sa stvarima od ovog sveta, što je u redu dok je stvar sopstvenog izbora. Kako god, one koje su ostale bez kartica ubrzo će ostati i bez zanimanja: neće više biti ni doktorke, ni profesorke, ni advokatice ni, uostalom, književnice. Doduše, i dalje mogu da budu kućne pomoćnice, pralje i švelje. Mada i to samo ako su na te dužnosti raspoređene. A i razne strogo kodifikovane forme čestitog i skromnog oblačenja već su za njih pripremljene. Ako same ne nabave "burku" po svojoj meri, ima ko će im je skrojiti da im pasuje.

Ono što nastajući Gilead zapravo radi ženama ukidanjem kreditnih kartica jeste desubjektivizacija: lišene ekonomskog oslonca, žene se pretvaraju u "priveske" moćnih muškaraca (bič je tu samo da pripomogne u obuzdavanju posebno tvrdoglavih). To uključuje čak i naizgled privilegovane žene, tzv. Supruge. A šta rade talibani time što žene nasilno pokrivaju? Ali i nečim što će takođe verovatno uslediti, bar sudeći po tome što je tako bilo kada su prethodni put vladali, a nisu prijavili da su u međuvremenu promenili svoje poglede ni za jotu: ukidanjem prava devojčica, devojaka, žena na obrazovanje? Naravno, takođe obavljaju obred desubjekivizacije, ili već i sasvim direktne objektifikacije ženskog roda. Samo kreten može pomisliti da tu ima neke sreće za muškarce: ako legitimizujete neslobodu polovine čovečanstva, legitimizovali ste i bezbrojne forme ropstva i sistemske nesreće one druge polovine.

Novac je, dakle, u određenim (čak mnogim) kontekstima oružje za samoodbranu, mnogo efikasnije nego biber-sprej; obrazovanje takođe; naposletku, i slobodan izbor odeće ili frizure nije manje od toga, i nije nimalo trivijalno pitanje. I nije nimalo slučajno da svi totalitarni projekti, levi ili desni, sekularni ili religijski, ne mogu da se suzdrže od toga da se svojim podanicima, a još više podanicama, ne umešaju direktno u život: neophodno je slomiti im samosvest, onemogućiti ih da deluju kao subjekti, a idealno je zaprečiti im puteve do saznanja da je tako nešto uopšte moguće, i štaviše sasvim legitimno i poželjno.

Pa dobro, ali sve se to dešava Tamo Negde Daleko, ili u romanima i serijama, zar ne? Ipak smo mi Evropa… Mislim, "imamo mi drugih problema", jelda? Ne, nemamo: istorija naših poslednjih bar tridesetak godina istorija je desubjektivizacije pojedinca i pretvaranja njegovog postojanja u puku decimalu tribalne statistike. S tim da ni do tada uglavnom nismo bili baš neki "slobodni subjekti", ma kakvi, ali smo bar načelno/deklarativno išli ka nekoj emancipaciji. Dok nismo dobili (stekli? zaslužili?) svoje palanačke talibane i svoje džepne Gileade. I setite se da mi ne možemo da zbrišemo preko granice u Kanadu jer… Kanade nema na vidiku, a Afganistan nam je mnogo bliže.