"Da li znaš da se u Odžacima između dva svetska rata određivala berzanska cena kudelje za celu Evropu?", upitao me je Vladimir Stojanović, autor knjige o industrijskom nasleđu ovog nekada bogatog i razvijenog grada u zapadnoj Bačkoj i probudio interesovanje za slučaj Ertl.

Johan Ertl (Odžaci, 1882–1922) bio je nemački trgovac, veleposednik, industrijalac, osnivač Fabrike užarije i kanapa u Odžacima i poslanik u Skupštini Kraljevine SHS, poznat i kao Veliki sin Odžaka, potomak porodice podunavskih Švaba koji su se doselili u Bačku za vreme nemačke kolonizacije 1755. godine.

Na putu 1900. godine, Johan Ertl je u Segedinu video fabriku koja se bavi preradom kudelje. Po povratku, pokušao je da napravi ogranak u Odžacima, međutim to mu nije pošlo za rukom. Nemački uporan, 1907. Johan sa svojim ocem pokušava ponovo i ovog puta uspeva da otvori Fabriku užarije i kanapa. Od početnih 200 radnika, fabrika se brzo razvija tako da je 1929, kada je posle Johanove smrti firmu preuzeo njegov sin Franc, imala 880 zaposlenih. Širi se i proizvodnja, pa se osim užadi proizvode i jutani tepisi, a od 1933. i vunena i svilena tkanina. Fabrika je postala najveća te vrste u regionu, a u Odžacima se između dva svetska rata određivala berzanska cena kudelje za Evropu. U krugu kudeljare nalazila su se dva otvorena bazena i sportski tereni koji su bili na raspolaganju radnicima fabrike. Snežana Lučar, direktorka Tehničke škole koja se danas nalazi u Ertlovoj vili, seća se da su se meštani Odžaka sve do pre dvadesetak godina kupali u tim bazenima. Ti bazeni i sportski tereni, kao i sama fabrika sa desne strane puta na izlazu ka Bačkom Gračacu, danas su u ruševinama.

"U Odžacima živi Katarina Ertl, baka moje žene, poslednji izdanak ove porodice koji je ostao da živi ovde. Ima 85 godina i seća se puno toga, možda bi želela da govori za novine", poruka je Miloša Pejčića na Tviteru koja me je ponovo dovela u Odžake.

Stojim ispred kuće na čijoj fasadi piše "Jakob Ertl 1880", kroz veliku ajnfurt kapiju ulazim u prostrano dvorište popločano ciglama: "Gazde!", oglasim se na uobičajen način za ove krajeve. Na ganku, tremu ukrašenom brojnim saksijama sa cvećem, dočekuju me Katarina i njen suprug Karolj Turkal. Sedamo u dnevnu sobu, rakija je već u čašici ispred mene i razgovor može da počne.

Katarina potiče iz porodice Ertl koja je nekada bila veoma brojna u Odžacima. Njen otac se bavio vinogradarstvom i poljoprivredom za razliku od bogatijeg rođaka Johana. Katarinina majka je iz porodice Štajn iz Karavukova, još jednog velikog, u to vreme većinski nemačkog sela u okolini Odžaka. Provodili su bezbrižno detinjstvo u Kraljevini Jugoslaviji iako je već tada, pod uticajem nacista iz matične države, došlo do podele odžačkih Nemaca na one koji su bili u Kulturbundu (u početku kulturnoj, a kako su tridesete odmicale, sve više političkoj organizaciji Podunavskih Švaba) i one druge koje su zvali Mađaroni. Katarinini roditelji su bili u ovoj drugoj grupi, i kada je krajem septembra i početkom oktobra 1944. deo nemačkog stanovništva počeo da se povlači sa vojskom pred nadiranjem partizana i Crvene armije, oni su ostali u Odžacima verujući da im se ništa neće dogoditi.

Upravo tu zabludu skupo su platile na desetine hiljada nemačkih civila u Vojvodini koji su bili internirani u koncentracione logore Gakovo, Bački Jarak, Knićanin i druge, a bilo je i onih koji su po kratkom postupku streljani. Na izlazu iz Odžaka prema Bačkom Gračacu sa leve strane puta, 2011. otkriven je spomen-krst za 212 ubijenih podunavskih Švaba. Streljali su ih 25. novembra 1944. pripadnici partizanske vojske. Streljani su muškarci civili iz Filipova, današnjeg Bačkog Gračaca, a među njima je bilo i maloletnika. Ispod krsta su uklesana imena svih žrtava koje se nalaze u tri odvojene masovne grobnice. Partizani su uhapšene Nemce podelili u tri grupe. Najpre je prva grupa iskopala raku u kojoj su ih streljali, a potom ih je zemljom prekrila druga grupa. To se ponovilo i sa drugom i sa trećom grupom. Postoji šest takvih masovnih grobnica u okolini Odžaka.

"Kada su došli Rusi i partizani, bila nam je puna kuća vojske, svi su tu spavali po dvorištu i hodnicima, partizanke su uzimale iz ormara naše stvari, kao danas da ih vidim!", priča Katarina i dodaje da je u to vreme živela u kući sa majkom i bratom pošto je njihov otac uspeo da pobegne u Mađarsku. "Za Božić 25. decembra stiglo je obaveštenje da je moja mama na spisku nemačkih civila koji moraju da idu u Rusiju na rad. Dan kasnije došli su po nju, brat i ja smo je pratili na zbirno mesto gde su ih skupljali i odatle su peške išli do Apatina gde su ih stavljali u stočne vagone i slali za Rusiju. To je bilo poslednji put da sam je videla!", priča Katarina. "Kasnije smo čuli da je umrla 1946, jedna žena iz Apatina je bila s njom pa nam je i ona to potvrdila. Brat je otišao sa tatom u Mađarsku, a mene su, pošto sam ostala sama u ovolikoj kući, poslali u Bač kod strica koji se izjašnjavao kao Mađar a bio je i veterinar pa ga nisu dirali."

Katarina je živela sa stricem u Baču narednih deset godina, krijući se pod mađarskim imenom Katica i izbegavajući da govori nemački. "Deca na ulici su mi često prkosila i govorila: ‘Švabica, Švabica…’, a ja nisam ni znala šta to znači. Često je dolazila milicija, i danas se bojim kada vidim nekog u uniformi, tražili su da li ima nekoga iz logora, nakon što su 1948. logori za Nemce raspušteni. Mene bi tada sakrivali ispod kreveta!", priča Katarina. Njen stric je dobio premeštaj u Doroslovo i ona kao 18-godišnja devojka odlazi s njim: "Oca nisam videla od svoje osme do dvadeset treće godine, kada je prvi put došao u Doroslovo, par godina nakon što smo se Karolj i ja venčali. Susret je bio čudan, on kao da nije bio moj otac, kao da je stric bio moj otac!"

Katarina i Karolj predlažu da obiđemo ono što je ostalo od Ertlove kudeljare. Pričaju mi kako je 1944. jedan od dvojice sinova Franca Ertla, a unuk Johana, osnivača kudeljare, Matijas, ubijen u fabrici u Pančevu. Kada je njegov brat Johan čuo šta se dogodilo, odmah se spakovao sa decom i preko svojih poslovnih veza i sa puno novca uspeo da pobegne u London. Njihovog oca Franca, iako nije podržavao naciste i ostao je u Odžacima, partizani su ubili 1944. po ulasku u mesto.

Dok šetamo po ruševinama jedne civilizacije, Katarina i Karolj mi u dvorištu zatvorene odžačke kudeljare pokazuju gde su se nalazili bazeni, teniski tereni, gde su bili stanovi za radnike. Scena kakva nažalost nije retka na zgarištima srpske tranzicije ovde dobija posebnu težinu jer se baš na tom mestu, koje sada podseća na kadrove iz filma Hostel, pre 80 godina određivala berzanska cena kudelje za Evropu.

Prošle godine, prvi put od 1944, posetila ih je Francova unuka Marija, Katarinina vršnjakinja. "Vodili smo je da vidi dedinu fabriku, plakala je kao kiša!", ubacuje se u razgovor Karolj. U Ertlovoj vili, u kojoj se sada nalazi Tehnička škola, Francova unuka je pokazala mesto gde se najčešće igrala. Nije pokrenula nikakve postupke za restituciju ni vile ni fabrika. Ništa joj, kaže, ne treba.

Dok idemo ka groblju, Katarina i Karolj mi pokazuju na desetine nekadašnjih nemačkih kuća koje su danas prazne i zapuštene. Stižemo na groblje, većina spomenika potpuno je obrasla u korov i rastinje, samo oni u prva dva reda do glavne staze uredno su održavani. Katarina mi pokazuje nadgrobni spomenik njene porodice gde je upisano i ime njene majke sa podatkom da je umrla u Harkovu u Rusiji 1946. Karolj otključava malu kapelu u kojoj se nalaze dva velika drvena krsta prislonjena na zid. Kada se krstovi otvore, na unutrašnjim stranama "krila", kao u nekom filmu, nalaze se detaljni spiskovi odžačkih Nemaca ubijenih od 1944. do 1948. sa tačnim lokacijama gde se to dogodilo: masovne grobnice na ulasku u mesto, logor Gakovo, logor Filipovo, Rusija, poginuli u ratu… Katarina mi na rastanku kaže da za sudbinu ovdašnjih Nemaca podjednako krivi one svoje sunarodnike koji su ih tridesetih gurali u ruke nacističkog pokreta kao i Tita koji je, za razliku od komunista u Mađarskoj i Rumuniji odakle nemački civili nisu proterani, odlučio da im u Jugoslaviji zatre svaki trag.

Pre odlaska iz Odžaka navratio sam na čuveni sladoled braće Miniri sa porodičnom tradicijom dugom vek i po. Od svih ovdašnjih brendova, samo je "odžački sladoled" braće Miniri preživeo tranziciju. Svi ostali nestali su u vihorima ratova i promena društvenih prilika tokom 20. i 21. veka, i nama danas ostaje samo da šetamo po njihovim ruševinama.