Za stanovnike zgrade u Vidovdanskoj ulici u Beogradu koja se prošle nedelje urušila delimično, a u utorak 20. jula nastavila da pada, idu teški dani. Iako su porodice smeštene u hotel "Slavija" i sada su u nekoj vrsti izbeglištva u svom gradu, problemi koji su ih zadesili verovatno neće uskoro biti rešeni. Njima predstoji dugotrajna borba za naknadu troškova izazvanih rušenjem zgrade u kojoj su živeli i pitanje je da li će investitor na parceli pored – onaj što je izazvao nesreću – imati dovoljno novca da sada sazida novu zgradu.

Dok je taj investitor prekardašio u svojim planovima da iskopa rupu dovoljno duboku kako bi napravio dovoljno parking mesta za predimenzioniranu zgradu, na drugom kraju Beograda, na granici Novog Beograda i Bežanijske kose, nedeljama traje borba stanara da spreče investitora da sazida ogromnu lamelu koja će u potpunosti zatvoriti njihov blok i pokvariti uslove života i vrednost njihove imovine.

Elem, jedni se guraju po hotelu "Slavija", a drugi kampuju ispred svog bloka i sukobljavaju se sa privatnim obezbeđenjem koje je unajmio investitor. Ono što povezuje oba slučaja jeste da su investitori "nevini" jer imaju sve dozvole, pa se postavlja pitanje zbog čega su gradske i opštinske službe odlučile da javne površine ustupe za izgradnju nečega što nije u interesu građana. Brojni primeri iz sveta i kod nas ukazuju da je u pitanju koruptivni model "saradnje" onih iz javne uprave i onih koji žele da zidaju, a na uštrb javnog interesa. U prilog ovakvom zaključku idu najmanje dve stvari: nemogućnost građana da se izbore sa nelegalnom gradnjom čak i onda kada su sjajno organizovani, te sporadična hapšenja lokalnih lidera za koje se sazna da su se zapravo obogatili na izdavanju dozvola za gradnju koja nije primerena određenoj lokaciji. Poslednji primer je predsednik opštine Palilula Aleksandar Jovičić.

GRAD U KOME IMA MESTA SAMO ZA KRANOVE

Pad dela zgrade zbog radova na parceli pored, samo je jedan od drastičnih problema sa kojima se suočavaju stanovnici raznih delova Beograda i Novog Sada, dva grada u kojima se, prema zvaničnim podacima i prema onome što se vidi, najviše zida. Čak se može reći da se u Novom Sadu procentualno zida više prema zvaničnim podacima o izdatim dozvolama i sklopljenim ugovorima o kupovini građevinskog zemljišta za maj 2021.

Takođe, u Srbiji je u aprilu ove godine izdata 2061 građevinska dozvola, što je 102,9 odsto više nego u istom mesecu prethodne godine, objavio je Republički zavod za statistiku. Od ukupnog broja izdatih dozvola 79 odsto se odnosi na zgrade, a 21,3 odsto na ostale građevine. Prema dozvolama izdatim u aprilu, prijavljena je izgradnja 4034 stana, s prosečnom površinom od 71,2 kvadrata. A od ukupnog broja stanova u novim stambenim zgradama, 7,6 odsto stanova biće građeno u zgradama s jednim stanom, s prosečnom površinom od 141,4 kvadrata, a 91,5 odsto stanova u zgradama s tri i više stanova i njihova prosečna površina iznosiće 64,1 kvadrat.

Međutim, iza ove statistike koja znači "veliku privrednu aktivnost" kriju se korupcija, bezakonje i nemogućnost građana da dobiju podršku od institucija u trenucima kada su njihova prava ugrožena zbog nepostupanja institucija.

Iako sve ide po onoj krilatici Siniše Malog iz vremena kada je bio gradonačelnik (2014–2018) da će Beograd biti grad kranova, sada počinju da se naziru posledice takvog pristupa. Najdrastičnije su ove koje se tiču pada drugih zgrada ili potkopavanja temelja zgrada koje postoje, a posredno, smanjenjem životnog prostora, pretvaranjem trotoara u parking, sečenjem stabala koja su nekada natkriljavala dvorišta sada porušenih kuća i na čijim placevima su nikle višespratnice. Beograd, a u velikoj meri i Novi Sad, preplavljen je "novogradnjom", kojom se menja krvotok grada i gubi karakter života u zajednici.

I dok se u starom delu grada radi po krilatici "ko prvi devojci, njegova devojka", odnosno ko prvi do parcele može da radi bukvalno šta god želi, na obali Save niče san Aleksandra Vučića – Beograd na vodi. U njemu stanari zgrada nemaju mogućnost da stave komarnike na prozore i tako se odbrane od komaraca jer tako nije predviđeno projektom. Dakle, sve ono što je dozvoljeno i "normalno u drugim delovima grada, u gradu-viziji ne postoji i sve mora da bude onako kako je projektom predviđeno.

NAKAZE KOJE NIKO NE RUŠI

U tom kontrastu "razvija" se Beograd. Glavni grad Srbije poslednjih je desetak godina dobio čitavu galeriju novih zgrada čudnog izgleda i dizajna, ali i čitave nove ulice naslaganih objekata koji jedni sa drugim nemaju nikakve veze ni estetski ni funkcionalno. Ono što povezuje i odlikuje ovaj period u kome gradom vladaju naprednjaci jeste da se zida brže i više, da tamo gde je bilo dozvoljeno pet, svi znaju da će biti sedam ili osam spratova, a tamo gde bi trebalo da budu tri, biće bar šest.

Beograd je preplavljen zgradama nakazama koje čak nadmašuju nekadašnje "dogradnje" za koje se verovalo da se nikada u gradu više neće ponoviti.

Jedan takav primer je zgrada investitora Vladimira Kopila u Mariborskoj ulici koja je pre tri godine dobila nastavak uprkos tome što ni prvobitni projekat izgrađen na mestu trošne predratne kuće, tipične za Bulbulder, nije dobio upotrebnu dozvolu. Dakle, čovek je dobio lokacijske uslove i dozvolu da sazida objekat sa suterenom, prizemljem, tri sprata i jednim povučenim spratom. Ukupno – četiri sprata. Sve u svemu, napravljena je zgrada koja se naslanja na među i jednog i drugog komšije i dvorišta sa porodičnim kućama. Ali po završetku te faze, urađene koliko-toliko po projektu, investitor se odlučuje da doda još tri sprata, i to radi u proleće 2018. godine.

Protiv zgrade-nakaze pobunili su se stanari iz ulice i prijavili slučaj inspekcijama i opštini. O tome su izveštavali i mediji. Međutim, ništa se nije dogodilo osim što je zgrada u "cigla fazi" ostavljena da stoji. Iako nema dozvole, iako se zna ko je investitor, iako se vidi da bi neki potres mogao da izazove njeno rušenje, niko ništa nije preduzeo, a stanari koji su pokretali postupke u opštini i gradu nisu naišli ni na kakav odgovor i podršku. Iz te inicijative koja traje tri godine lako se zaključuje da ne postoji način da se zaštitite od takve divlje gradnje. Takođe i da niko u državi to ne želi da spreči iako postoje svi zakoni, propisi i protokoli šta se i kako radi.

Nekoliko ulica dalje, u istom kraju, stoji ogromna nezavršena zgrada u Ulici Stanka Vraza koja po gabaritima apsolutno premašuje ne samo tu ulicu onakvu kakva je sto poslednjih godina, nego i regulacione planove za taj deo grada. Investitor je podigao na stotine kvadrata i posle prijave zamandalio gradilište, ostavljajući rugobu onima koji tu žive i stavljajući pred njih dilemu: ako već niko neće iz države da postupa i da sruši ono što je nelegalno podignuto, možda je bolje da se investitor pusti da zgradu "privede nameni" jer će to možda sprečiti pravljene smetlišta i potencijalni pad objekta čija izgradnja nije gotova.

Sličan, drastičan primer investicionog urbanizma nalazi se i par stotina metara dalje u Ulici Svetog Nikole koja ide oko beogradskog Novog groblja. Tu je takođe na brzinu bila podignuta zgradurina na mestu gde je dozvoljeno da se zida do tri sprata visine. Na intervenciju građana, posle objava na društvenim mrežama i u nekim dnevnim novinama, gradilište je bilo privremeno "pečatirano", ali zgrada je tu i dalje i ništa nije urađeno da se njeni gabariti dovedu u red, odnosno da se sruši višak.

BULEVAR SUMRAKA PAMETI

Ako su ovi primeri na Bulbulderu drastični, šta li se tek može reći o zgradi na velikom Bulevaru kralja Aleksandra, najznačajnijoj ulici u Beogradu, koja svojim gabaritima /terasama natkriljuje tramvajske šine. Ovako nešto bilo je do sad apsolutno neviđeno. U tom delu grada, u zoni oko stare tramvajske okretnice između Bulevara i Ulice Živka Davidovića gde fasade krase grafiti posvećeni Veljku Belivuku (stanovao je u tom "bloku"), niče celo naselje za koje i najveći laik shvata da prevazilazi sve moguće dozvole i sve moguće uslove izgradnje – em su terase preko šina, em su zgrade bukvalno do kolovoza.

Ako je investicioni urbanizam promenio beogradsku opštinu Vračar od 2000. naovamo praveći petospratnice tamo gde su bile porodične kuće visine do dva sprata, nova moda u izgradnji ne dozvoljava ni postojanje trotoara. Zgrade se prave onolike koliki je plac. A kako izgradnja započinje ukopavanjem podzemnih garaža, pa nije ni čudo da neke susedne zgrade pucaju a neke i padnu.

Za sve to vreme, stanovnici ulica i zgrada pokušavaju da sačuvaju bar privid kako će u njihovom kraju moći da se živi i kada se svi ti radovi okončaju. Oni prijavljuju nelegalne radove, bore se sa "investitorima", zovu medije kada im niko ne odgovara iz Opštine ili Grada jer se neprestano prebacuje odgovornost. I svi znaju: taj to radi jer je platio gde treba ili iza njega stoji neko toliko veliki i jak da mu niko ne može ništa. Grad Beograd se, kao i uprave opština, vadi na to da je rušenje skupo i da ga je teško sprovesti, ali prema podacima za nekoliko prošlih godina Grad ne potroši više od 30 odsto novca koji je predvideo za rušenje nelegalno podignutih objekata. A obaška što nikada nismo ni videli da je neka od divljih višespratnica porušena.

U ovom poslednjem slučaju, videli smo zamenika gradonačelnika Gorana Vesića na "licu mesta" i njegovo obećanje da će sve biti ispitano, istraženo i da će građani biti zaštićeni. Od tog njegovog obećanja bilo je prošlo četiri dana i jedino što se dogodilo jeste da je pao još veći deo zgrade, dakle, za četiri dana na lokaciji investitor nije uradio ništa, osim ako sad nije ideja da se sve sruši pa zida iznova. Iz Grada su najavili nekakve administrativne mere: moraće investitor da nešto osigura i slično, kao da toga sada nema.

Promenu bi možda donela odluka da se takve stvari ne dozvole. Možda nije potrebo da se stopira gradnja u Beogradu kao što je ranije predložio arhitekta i urbanista Dragoljub Bakić, nego da se onemogući investitorima da rade "šta hoće". Moguće je da bi pomoglo i da se nešto od objekata koje pominjemo u ovom tekstu poruši i da se utvrdi bar na jednom slučaju kompletan put korupcije – od prvog papira pa do poslednjeg zatvorenog oka na nelegalnu gradnju. Ako bi to videla, možda bi javnost i poverovala da je promena moguća i da može da se radi po nekom planu.

Do tada, računica investitora i borba za svaki pedalj zemlje i vazduha su jasne: ako je prosečna cena kvadrata u Beogradu oko dve hiljade evra, jasno je da "malo odstupanje" od 100 kvadrata donosi bogatstvo, a dodatni spratovi mogu da "obezbede" za ceo život ili omoguće kupovinu novih džipova.

A džipovi uvek trebaju: nekad za izlazak u grad, a nekad za prikupljanje birača kada su izbori.