Kao veseli đaci što idu na ekskurziju, u ponoć sedamo u auto i krećemo na Krit. Drugi put u vreme pademije. Ko bi, ikada, pomislio da će tako jednostavno putovanje predstavljati pravi uspeh? Četiri sata vožnje kolima i još četiri sata letenja za družinu koju čine Tata, Mama, Dete i Pas nije nikakav napor, važno je dočepati se mora kada mu vreme nije, dok je u Nemačkoj hladno kao usred zime, a korona pravila stroga kao s početka pandemije.

Na aerodromu beskrajne kolone ljudi. Na prvi znak Grčke da se vrata njihove divne zemlje otvaraju za strance, mnogi Nemci nisu poslušali preporuke svoje vlade da i dalje ne odlaze u inostranstvo, već su pošli ka grčkim ostrvima do kojih su počeli da lete avioni. Ni mi nismo slušali savet nemačkih vlasti da je najbolje sedeti u svojoj kući poštujući sva pravila, čuvajući i sebe i druge; putovali smo i prošle godine, pa smo zato strpljivo i zadovoljno stajali u redu za čekiranje. Jedino je nestrpljiv bio naš psić, ali to je u redu za jednog psa. Dok čekamo u redu, s vremena na vreme propitujem Oca porodice da li imamo sva potrebna dokumenta; znam da je pedantan i precizan, ali i dalje preslišavam i njega i sebe. Potvrde o vakcinaciji – tu, negativan PCR test, ne stariji od 72 sata za dete – ovde, popunjen PLF formular – spreman; od Grka stiglo odobrenje za ulazak u njihovu zemlju, pasoši sa boravišnim, nemačkim karticama čekaju da budu pokazani. Dvoje ljudi ispred nas vraćaju zato što su umesto PCR imali brzi test. Opušteno, mi nemamo razlog za brigu, sve potrebno je uredno spakovano u jednu fasciklu i vrlo neljubazna Gospođa na šalteru, skoro pa ljuta na sve nas, moći će da razgleda ta dokumenta koliko god želi.

"Vaše pasoše, molim", kaže stroga teta. Otac porodice, ljubazan i nasmejan, kakav je uvek, cvrkutavim glasom izgovara: "Izvolite, sve je tu". Teta gleda i gleda, a onda zagrmi: "Šta je ovo?!" Zaledila sam se i odmah setila bar pet partizanskih filmova iz kojih sam naučila reči Halt! Was ist Das?! i još poneke. Zbunjeno sam pogledala u glavu porodice, dok je on smireno odgovarao da je to potvrda o vakcinaciji. "Ruska, Sputnjik V vakcina, nju ne priznaje EU!", vrišti na nas Gospođa. "Grčka priznaje", smireno govori Otac. "Ne priznaje!", urla ona, već mnogo iznervirana. "Priznaje, proverite", i dalje je smiren Papa. Šalterska službenica telefonira, NN lice sa druge strane žice nešto govori, sve kao da traje satima. Na kraju, Gospođa nevoljno kaže da stavimo kofere na traku i štampa nam bording karte. Odjednom povika: "Vi imate i psa?!" "Da", podignem životinjicu nadajući se da će je ona bar malo odobrovoljiti. No, Gospođa se umilostiviti ne može, strogo traži Impfung Pass za psa. Tajac, gledam u Patera Familie koji je rukama pokrio svoje lice, i tiho, na srpskom, izgovorio: "Zaboravio sam Tibijev pasoš."

Gospođa više nema ni volje, ni živaca za nas. Kada je saznala da ne posedujemo pasoš za psa, sa najvećim zadovoljstvom je, bukvalno, rastrgla naše bording karte i pobedonosno uzviknula: "Vi ne možete da putujete!", a na moje pitanje da li je tu šef sa kojim bismo mogli da razgovaramo, unela mi se u lice i vrisnula: "Ja sam šef!" Uverena sam da u tom trenutku u nama nije videla nikakve turiste željne odmora već ruske špijune ili, u najboljem slučaju, mrske rusofile koje je Ona, baš Ona, zaustavila na putu ne znam čega. Kasnije mi je palo na pamet da je trebalo da joj kažem da od nas četvoro samo pas ne može da putuje, spustim joj psa u krilo i dobacim: "Vidimo se za deset dana". Nikada to ne bih uradila zbog našeg četvoronožnog člana porodice, ali bih volela da vidim lice opasne tete kada bi se Tibi našao u njenim rukama.

Usledilo je plakanje deteta i cviljenje psa, te ubeđivanje da ne treba svi da ostanemo i da sve propadne. Glumeći da mi ništa nije, ubedila sam kći i muža da se ja sa psom vratim kući, a oni da lete. Vozeći ka kući, jecala sam, toliko sam se radovala moru, toliko nam je bio potreban taj odmor posle teškog perioda za ceo svet i velike lične tuge zbog gubitka člana porodice. Nije vredelo ni uveravanje sebe same da je to samo jedan, običan, propušteni odmor, a da ih je pred nama još bezbroj. Za dva člana porodice, kada su sleteli na Krit, more nije bilo ni plavo ni lepo, za Tibija i mene naša kuća, kada smo se u nju vratili, bila je prevelika i prazna kao pustinja. Vakcinalni pasoš stajao je na svom mestu u tihoj kući potvrđujući da i najboljima mogu da se dogode propusti.

Otac je satima tražio nove avionske karte za psa i mene. Svi avioni bili su puni. Kada je izgubio svaku nadu, "iskočilo" je jedno mesto do prozora za nas dvoje. Posle 48 sati nespavanja i prevezenih oko 800 kilometara, Tibi i ja smo ponovo bili na aerodromu, u drugom gradu. Prilazeći šalterima za čekiranje, "videla sam" Gospođu od prethodnog dana i pomislila: "O, ne, opet ona!" "Stani, ovo je drugi grad i drugi aerodrom!" Nasmešila sam se obećavši Tibiju da ćemo, iz drugog pokušaja, ući u avion.

Mnogo sati sna pored morskih talasa učinili su da mešavina umora, ljutnje i tuge nestane, bili smo zajedno na omiljenom nam Kritu, šta više čovek može da poželi? Sa Tibijem smo sklopili dogovor da, od sada, kada vidi kofere u kući, odmah stavi svoj pasoš u zube i čvrsto ga drži do daljeg.