Crtež je prvi čovekov trag i likovna disciplina kojoj se poklanja najmanje pažnje, iako bez crteže nema ni slike, ni skulpture, ni grafike, ni dizajna. Polazeći od ličnog afiniteta, Borka Božović je 1993. godine osnovala galeriju "Haos" posvećenu crtežu, odlučivši se za vrlo strog, jasan i čist koncept: da izlaže samo najbolje i najoriginalnije. Galerija je otvorena dve godine kasnije, i nije mi poznata ni jedna druga u Beogradu koja je tako brzo, skoro preko noći, postala omiljeno mesto okupljanja, ne samo umetnika nego i svih mislećih ljudi ovog grada. Sa dubokim požrtvovanjem za sve što je ova galerija bila i jeste za našu kulturu, vraćamo film gotovo tri decenije u nazad, misleći o jedinstvenim izložbama koje smo tu videli i ličnostima sa kojima smo se sreli.

"Imala sam sreću što pripadam generaciji koja je živela u prelepoj zemlji Jugoslaviji, kada su mladi još tokom studija mogli da obilaze svet a istoričari umetnosti velike muzeje", seća se Borka Božović, "i tada bih primećivala da su izložbe crteža bile namenjene sladokuscima kao kičmeni stub svih umetnosti i kao specijalan uvid u celokupan opus velikih majstora. Crtež je rukopis umetnika, još od klinastog pisma do danas, prvi čovekov zapis, prva emocija i ideja, promišljanje o tome šta je život, bilo da je reč o apstrakciji ili figuraciji. Rečju, odlučila sam da publici pokažem ono čega kod nas nema dovoljno."

HAOS JE RED

Intrigantan naziv galerije svakoga će na prvi pogled asocirati na nered, zato što haos to znači, pa je logično pitati da li je izabrano prikladno ime za prostor namenjen kulturi. Borka Božović je tražila reč koja će da provocira i koordinira sa devedesetim godinama kad nam se zemlja raspadala na najjeziviji način, i pronašla teorije i filozofska objašnjenja koja haos vide kao viši stepen reda. "Haos je iskon i prapočetak svih stvari" poručuje kineski filozof Fej Ku u 3. veku n.e., a kvantna fizika i teorija relativiteta donele su ideje da je haos prirodna pojava koja se javlja u nekim situacijama – jedna vrsta reda bez periodičnosti. Borka Božović objašnjava da je "haos uvod u promenu, provokacija, prestup, čin nepristajanja na slepilo uma i zamor savesti, u duhovnoj sferi za mene je to mogućnost različitosti, novih kreativnih potencijala sa jasnim kriterijumima. U to vreme sam i u ličnom životu bila u delikatnoj situaciji, na prekretnici, a potom se desio neki neočekivani red i sklad kome se ni sama nisam nadala. Radila sam u Arhivu Jugoslavije i kada mi je ponuđeno, prihvatila sam 24 lična dohotka. Sa tim novcem zakupila sam mali prostor bivše prodavnice vojne pozamanterije u Cara Lazara i otvorila galeriju."

Od tada je u Haosu održano preko 300 izložbi, svaka je izazvala interes javnosti. Jedna od prvih bila je posvećena crtežima Miće Popovića. Svedočila sam tom velikom kulturnom događaju leta 1995. godine, na jedan poseban, meni i sada vrlo bitan način. U to vreme osnivač, urednik i voditelj "Beokulta" na RTS-u, planirala sam da na početku emisije koja se radila uživo, najavim i emitujem prilog o otvaranju izložbe. A onda je, kada sam već silazila u studio, stigla zabrana da se govori o Mići Popoviću. Znala sam zašto: obratio se studentima na protestima protiv režima Slobodana Miloševića. Odletela sam momentalno do jednog od važnih direktora televizije i ubedila ga da promene mišljenje. Izborila sam se za Miću Popovića i za Haos.

"Napraviti intelektualni prestup, biti volja, duhovna snaga, nadahnuće, težnja ka nečem što je drugačije od užasa devedesetih oko nas – u tome je bio smisao", kaže Borka Božović. "Kada su 1997. zabranili izložbu Predraga Koraksića – Coraxa, odmah sam ga pozvala u Haos. Na otvaranje su došli građani sa pištaljkama da ga pozdrave, a okolo su bili kordoni policije u pancirima. U Haosu smo organizovali i potpisivanje različitih peticija ‘profesionalnih šetača’, protiv bombardovanja Sarajeva, Dubrovnika, protiv svih gušenja naših sloboda. U vreme kada nisu radili nacionalni muzeji, izlagala sam i stvaraoce koji pripadaju našoj kulturnoj baštini, pravila omaže Petru Lubardi, Leonidu Šejki, Peđi Milosavljeviću, Ivanu Radoviću, Marku Čelebonoviću i brojnim umetnicima čije delo mlade generacije nisu mogle da vide. Umesto zahvalnosti, bila sam kažnjena i od Ministarstva kulture dobijala manje sredstava za rad." Ljubica Cuca Sokić, Radomir Reljić, Dušan Otašević, Petar Omčikus, Kosa Bokšan, Kosta Bogdanović, Miodrag Rogić, Milica Stevanović, Vladimir Veličković… dug je niz imena čuvenih umetnika čije se izložbe u Haosu pamte. Istovremeno, bila je važna i afirmacija mladih stvaralaca kojom se od 1999.g odine bavi Borka Božović u ciklusu "Glasovi novog veka".

"Činilo mi se da je, dok su nam bombe padale na glavu, bilo najvažnije podržati mlade, videti stvaraoce iz Crne Gore, bolje upoznati umetnice. Imala sam potrebu da dopunjujemo aktuelnu likovnu scenu i da ukazujemo na nju. Osnovali smo Fond za afirmaciju stvaralaštva i Nagradu ‘Mića Popović’, dodeljivala se bijenalno za sve četiri oblasti kojima se ovaj naš velikan bavio: za likovno stvaralaštvo, književnost, pozorište i film. Mnogo je značila ta nagrada autorima, da im malo olakša život u vreme sankcija i niskih primanja. U početku smo imali donatore, zatim je opština Stari grad preuzela na sebe finansijski deo, a onda su nam, posle deset godina, nažalost, ta sredstva ukinuta. U jednom momentu političke i drugih izolacija, bilo je aktuelno pitanje da li da svi u kulturi prestanemo da radimo, i mi smo tim povodom napravili izložbu radova pobacanih na pod. Poznati dizajner iz Njujorka Mirko Ilić je za tu priliku poslao preko 600 svojih crteža, oni su bili postavljeni od plafona naniže, i svako ko je ušao mogao je da interveniše na njima, ili da ih baci na pod."

VELIČKOVIĆEVA NAGRADA

Galerija Haos je i mesto za eksperimente. Njena vlasnica podseća da je "Čedomir Vasić izlagao crteže neonom, imali smo tapiserije Jagode Bujić, više od dve decenije nije bila u Beogradu, i to je ostalo zapamćeno kao veliki događaj. Proširili smo definiciju crteža pa je mogao da bude i skulptura od žice, Ana Knežević veruje da je crtež moguć put ka otkrivanju novih dimenzija pa je u prostor postavila lastiše koji su ga delili na apstraktne geometrijske površine fluorescentnim svetlom, Velja Vukićević je izveo crteže u porcelanu. Profesor Akademije lepih umetnosti u Parizu Bernard Moninot je pokazao kako se crtež može napraviti vetrom. Zagaravljene specijalne podloge je na žicama okačio na drveće i kako se lišće pomeralo tako su ostajale slike."

U Katalogu posvećenom desetogodišnjici galerije "Haos", Borka Božović je zapisala kako je deset najtežih godina prošlo. Nije se nadala da će vreme koje dolazi za kulturu i za rad i opstanak njene galeriju biti još komplikovanije. Kada se preselila u Dositejevu br. 3, ne samo da nije mogla da zadrži prvobitni prostor za neke manje postavke, nego je i ovaj novi, na neki način pod znakom pitanja. "Ministarstvo kulture me ne podržava i ja ovaj prostor ne bih mogla da izdržavam da nije društveno odgovorne Fondacije SBB, koja ga plaća i godinama mi pomaže. Otkako ih je vlast targetirala, i ja osećam posledice. Subvencije koje dobijam od Grada Beograda su manje nego što dobijaju druge galerije sa daleko skučenijim programima i kvalitetom, iako sam uspela da realizujem čak i ono što je bilo planirano tokom pandemije. Ranije su u Ministarstvu kulture i Sekretarijatu za kulturu grada bili ljudi sa drugačijim odnosom prema stvaralaštvu, inovativnosti i kvalitetu. I bili su spremni da pomognu dobre projekte. Sada smo srozani do te mere da ne mogu da poverujem da je to moguće. A umetnici se trude da dobiju termin, zato što im znači vrednosni sistem koji je galerija uspostavila, način kako ih prezentujemo i kako arhiviramo dela."

Na pitanje da li crtež, kome je posvetila svu profesionalnu i životnu energiju i "kunstistoričarsko" znanje, sada voli više nego na početku, dobijam potvrdan odgovor, uz objašnjenje – zahvaljujući akademiku Vladimiru Veličkoviću. S njim je 2008 godine, kada je odlučio da svojom nacionalnom penzijom stimuliše mlade stvaraoce, pokrenula Nagradu za crtež Fondacije Vladimir Veličković. "Veličković je izuzetno cenio crtež, verovao da je on suština svakog umetničkog izraza, bio je jedan od najboljih crtača svetskog glasa. Mislili smo da je veoma važno da nove generacije zainteresujemo, jer ih crtanje nije zanimalo a ni na fakultetima ih nisu posebno stimulisali da krenu u tom pravcu. Međutim, kada je osnovana nagrada na konkurs se javilo mnogo mladih ljudi, a i njihovi profesori su se pokrenuli u tom pravcu. Pored novčanog iznosa nagrađeni su dobijali i samostalne izložbe, što im je omogućilo bržu afirmaciju. Tako je crtež u našoj sredini dobio, i dalje dobija, mesto koje i zaslužuje."

Dok razgovaramo, u galeriji Haos je u toku izložba nultih radova Nenada Johnnya Rackovića. Postavka predstavlja svojevrsni priručnik simbola i tema kojima je još kao student ironizirao društvo i rugao se podjednako komunizmu i fašizmu, a potom ih je koristio u kasnijem umetničkom izrazu. Odabrani njegovi radovi, kao i radovi umetnika koji su do sada izlagali, naći će se u galerijskoj kolekciji koja čeka da bude predata za Muzej crteža onome ko smogne snage da ga osnuje. Kolekcija galerije "Haos" obuhvata važna imena naše likovne scene, sve motive i sadržaje kojima su se naši umetnici ovde bavili, sve stilove, tehnike materijale…

Galeriji Haos se izdaleka prilazi sa uzbuđenjem i znatiželjom, i još kroz izlog se oseti energija za koju znamo da će nas u njoj dočekati. I zato – ništa ne bi bilo prirodnije od realizacije omaža najstarijoj likovnoj disciplini koju Haos neguje, od Muzeja crteža o kome sanja Borka Božović.