Nezaobilazna grupa najrazvijenijih zemalja, G7, na sednici od 5. juna 2021, koju neki počinju da nazivaju istorijskom, donela je odluku da se uvede minimalna poreska stopa od 15 odsto, tj. da se profiti oporezuju po stopama koje su iznad ili jednake 15 odsto. Za ekstremno profitabilne firme, uglavnom multinacionalne kompanije, predviđen je dopunski porez po specijalnoj stopi od 20 odsto. U naknadnoj operacionalizaciji biće specifikovane osnovice na koje će se primenjivati navedene stope. Prevodeći ovaj mestimično nemušti administrativni jezik na pučki razumljiv govor, sledilo bi da se svi profiti imaju oporezovati po stopi od najmanje 15 odsto, a da se višak profita, koji će morati da bude precizno određen neizbežnim pratećim propisima, ima oporezivati po stopi od najmanje pomenutih 20 odsto. Ovim bi trebalo da je nagovešten početak kraja tzv. poreskih rajeva koji su fiskalnim vlastima mnogih zemalja pričinjavali grdne glavobolje, a koji su izazivali i nipošto zanemarljive alokativne gubitke na nivou privrede sveta kao celine.

KORIST OD USKLAĐIVANJA PORESKIH OBAVEZA

Jedna od neugodnih pratećih osobenosti ekonomsko-finansijskih pitanja jeste njihova višedimenzionalnost: zbog svoje složenosti, ona po pravilu imaju više aspekata od kojih su neki pozitivni i blagotvorno uticajni, a drugi dijametralno suprotni. Postoje i takve strane ovih pojava ili promena za koje nije unapred jasno da li su pozitivne ili nepoželjne, kao i takve o kojima će oni kojih se sve ovo tiče donositi različite sudove i podnositi ih na različite načine. Time je rečeno samo to da promene sa različitim, često oprečnim učincima i aspektima nije u sintetičkom smislu lako okarakterisati. Da bi se lakše podnela čaša žuči, uputno je početi sa čašom meda.

Najavljena promena biće veliki doprinos sređivanju oporezivanja na međunarodnom nivou. Poreski sistemi široko su izdiferencirani po zemljama, što će reći da su izdiferencirani i uslovi privređivanja. Elementarna je ekonomska propozicija da različiti uslovi privređivanja produkuju pogrešnu alokaciju resursa i njihovu neracionalnu i neefikasnu upotrebu. Jednostavna ilustracija ovog stava jeste odluka da se neka investiciona opcija odabere tako da se locira u zemlji sa nižim poreskim stopama iako u domicilnoj zemlji može da donese veće ekonomske prinose; to će se desiti ako su relevantne poreske stope u domicilnoj zemlji veće od onih u zemlji investicionog izbora i ako je razlika u poreskim stopama veća od razlike u stopama prinosa na posmatrane alternative ulaganja.

Efekat je sličan onome koji je kod nas dobro poznat, a sastoji se u tome što se poneka strana investicija ostvari kod nas samo zato što subvencije više nego nadoknade eventualnu manjkavost u stopi prinosa. Idući za opcijama koje su rentabilne po osnovu blažeg oporezivanja a ne za onim koje doista ostvaruju veće prinose, investitori raspoloživa sredstva ulažu u inferiorne alternative, investicije kao celina ne ostvaruju tehnološki i ekonomski dostupnu efikasnost i privreda uz raspoloživa ulaganja ostvaruje tempo rasta ispod dostižnog i eventualno optimalnog nivoa. Poravnavanje uslova privređivanja – a ovo približavanje poreskih stopa važna je komponenta ovog uvek preporučljivog procesa – put je ka većoj dinamičkoj efikasnosti investicija i oblik prevođenja privreda na trajektoriju trajno bržeg, te tako i održivog razvoja. To je osnovni argument u prilog poravnavanja poreskih stopa kao važnog i delotvornog načina ujednačavanja uslova privređivanja na najširem međunarodnom nivou. Ocenjeno je da bi novi međunarodno donekle usklađen sistem oporezivanja znatno doprineo izvesnosti, te tako i predvidivosti ekonomskih procesa, a ovaj argument je mnogo važniji nego što deluje na prvi pogled: predvidivost i stabilnost uslova utiče kao dodatni faktor rasta sa teško odredivim doprinosom njegovom tempu, ali takvim da je mnogo veći nego što se u javnosti prosuđuje. Drukčije rečeno, međunarodna koordinacija fiskalnih tokova unosi poredak u sve privrede uz nesumnjivo iako ne lako merljivo povećavanje razvojnog potencijala. Ovo je jedan od ređih primera državnog intervencionizma koji u privredu i njeno poslovanje unosi elemente funkcionalnog reda. Ovim se otklanjaju pojave haosa koji je, doduše, i sam državno uzrokovan.

Ovim promenama redukuje se uvek aktuelna opasnost aktiviranja procesa međunarodne fiskalne konkurencije za privlačenje investicija. Taj proces se sastoji u tome što zemlje, u nastojanju da privuku strane investicije i sačuvaju one koje se finansiraju iz vlastite akumulacije, sukcesivno i istrajno sve više i više smanjuju poreske stope. Ta konkurencija u izvesnoj meri i do nekog stepena ima pozitivne učinke jer privredi olakšava breme državnog harača i implicirane eksploatacije, ali je očigledno da postaje štetna kad pređe razumne granice. Privreda ne može opstati a kamoli razvijati se bez države. Nije reč samo o zaštiti vlasništva i garantovanju realizacije ugovora, nego i o elementarnoj zaštiti ličnosti koja bez državnih institucija ne samo što nije moguća nego nije ni zamisliva. Ako bi fiskalna konkurencija državu finansijski osakatila do mere na kojoj bi došle u pitanje bitne državne funkcije, najvidljivija posledica i najveća šteta bila bi upravo ona koja bi se ispoljila kroz malaksavanje privrede i odumiranje pojedinih njenih segmenata. Onako kako je zamišljen, predloženi aranžman smanjiće mogućnost manipulisanja kapitalom na međunarodnim relacijama, pa time, po svoj prilici, i masu direktnih stranih investicija (SDI). Ako ostane u nekim umerenim granicama, to ustrojstvo može da se pokaže i kao društveno korisno jer bi bio ostavljen veći prostor za domaću akumulaciju, a pravi nosilac održivog razvoja nije strana nego upravo sopstvena akumulacija.

Izgleda da je deo dogovora o fiksiranju donje granice poreskih stopa i formiranje mehanizma koji bi obezbedio respektovanje i realizaciju odgovarajućih odredbi ovog velikog međunarodnog ustrojstva. Taj bi mehanizam morao da bude izgrađen na međunarodnom nivou. Važna i dalekosežno uticajna crta ovakvih aranžmana je njihova asimetrična motivaciona struktura: ispravljanje krupnih raskoraka u oporezivanju u interesu je svih, ali je, uz opšte pridržavanje zajednički obavezujućih standarda, u interesu svake pojedinačne zemlje-potpisnice da od tog opšteg pravila odstupi. Takva izolovano uzeta zemlja mogla bi i uz vrlo male poreske koncesije da privuče veliku masu stranog kapitala sve dok se sve ostale ugovorne strane striktno pridržavaju zajednički dogovorenih standarda.

Mehanizam je sasvim analogan davno ustanovljenom mehanizmu OPEC-a, gde su sve članice imale snažnu motivaciju da unekoliko smanje cene i znatno povećaju proizvodnju sve dok se druge pridržavaju unapred fiksiranih ograničenja i za profitabilno individualno korišćenje tržišnih mogućnosti ostavljaju široke segmente nezadovoljene tražnje. Kao što je poznato, OPEC se raspao a potom formirao u znatno modifikovanim formama. Inače ostaje pitanje koliko je, i do kog stepena, ekonomski racionalno oslanjati se na strane investicije i podsticati ih snažnim fiskalnim ili drugim motivacionim impulsima. Jasno je da se, sa mogućim izuzetkom bivših kolonija, nijedna zemlja nije uspešno ili bilo kako razvila na tuđoj akumulaciji, ali je takođe jasno da postoje široki rasponi unutar kojih su strane investicije izuzetno koristan i moćan dopunski razvojni činilac.

DRUGA STRANA MEDALJE

Kako je uvodno nagovešteno, planirani aranžman ima i svoju drugu stranu, a to je povećano zahvatanje države u tokove raspodele, njeno finansijsko jačanje na račun privrede. Sa čisto ekonomskog stajališta, to, bar u neposrednoj interakciji, nikada nije dobro. Država ne stvara dohodak, a sila i prinuda je njen modus operandi. Postoji širok raspon varijacija u kome povećavanje državnih zahvatanja nesumnjivo usporava privredni razvoj. U igru se uključuje politička manipulacija sa svojom izopačenom motivacijom. Teško je ne biti impresioniran činjenicom da je zlatni XIX vek, sa svojim stabilnim, održivim i relativno brzim razvitkom, protekao u znaku vrlo malih državnih posezanja u privredne tokove i odgovarajuću raspodelu dohotka. Krajem tog zlatnog perioda, učešće javnih rashoda u BDP-u bilo je na nivou od oko 9 odsto, a u ranijim intervalima tog stoleća još i niže. Uprkos tome, privredi su bile pružane sve usluge neophodne za njeno normalno funkcionisanje i razvoj. Danas je malo zemalja u kojima je učešće javnih rashoda u BDP-u ispod 35 odsto, u većini se kreće između 40 i 50 odsto, a u nekim zemljama dostiže i osetno više od 50 odsto.

Poslednjih stotinak godina ozbiljni analitičari karakterišu potonji vremenski interval kao vek rastuće eksproprijacije u izvedbi države i patogenog rasta državne mašinerije sa velikom masom neproduktivnih, redistribucionih i eksploatatorskih rashoda. Ovoj oceni u prilog govore činjenice da se država orijentiše na izdaleka vidljive, monumentalne a ne na široko rasute, znatno sitnije i ekonomski efikasne projekte. Još je pogubnija činjenica da država svojom dalekosežnom redistribucijom dohodak premešta sa mesta gde ga je mnogo uz mali broj glasova, na mesta sa malim dohotkom ali sa velikim brojem glasova. Čini se da nema vlasti koja se u svom alokativnom ponašanju ne rukovodi maksimiziranjem broja glasova na sledećim izborima umesto sa ekonomskim učincima odgovarajućih ulaganja. Etatistički nastrojeni analitičari pokušavaju dokazati da sa rastom privrede i povećavanjem njene kompleksnosti raste i potreba za državnim upravljanjem, ali nije dokazano da je to tačno i da se sa ekonomskim rastom ne povećava upravo potreba za mehanizmima automatske, nedržavne regulacije.

Najnovija inicijativa međunarodnog usklađivanja fiskalnih sistema može da se protumači i kao dalja i nova epizoda borbe i nadigravanja države i privrede. Time što su razvila skoro zadivljujuću sposobnost premeštanja i razmeštanja kapitala na međunarodnim relacijama, preduzeća su vidno i efektno ograničila fiskalnu prinudu, tj. sposobnost države da shodno svojim kriterijima i "potrebama" konfiskatorno prisvaja dohodak i širi svoje kapacitete; na takva konfiskatorna posezanja firme jednostavno reaguju izmeštanjem poslovnih procesa u fiskalno povoljnija okruženja, pa već samom pretnjom takvog odgovora jednostavno ograničavaju državu u njenoj fiskalnoj kombinatorici. Naročito su u ovakvom izbegavanju državne fiskalne prinude dovitljiva krupna preduzeća, koja čak razvijaju i posebne odeljke za pariranje državnim propisima i izbegavanje fiskalnih nameta kad god je to moguće izvoditi u granicama zakona. Tax Councelling i Steurberatung postale su u tržišnim privredama čak i svojevrsne posebne delatnosti ("industrije"), pa su tako razvijene ekspertize kojima ni država ne može lako da doskoči.

ODMERENOST INTERVENCIONISTIČKE SHEME

U zaključku može se konstatovati da je odluka G7 da se pristupi izvesnoj harmonizaciji fiskalnih sistema i da se suze mogućnosti fiskalnog manipulisanja na liniji ujednačavanja fiskalnog opterećenja jedan strateški zaokret čije će se posledice potpunije videti tek naknadno, u fazi primene. No, mora se konstatovati da je ova akcija inspirisana i težnjom za osposobljavanjem država da rešavaju istinski krupne probleme, takve koji se ne mogu ostaviti tržištu ili nekim srodnim ustrojstvima automatske regulacije. Ne bi se apriorno mogla isključiti ni ideja da su najnovija iskustva sa pandemijom inspirisala kreatore institucija za preduzimanje ovog koraka. To je očigledno planetarni, dakle, globalni i vrlo krupan problem, koji je ne samo izazivao nego i nametao opsežnu i dalekosežnu državnu intervenciju.

Uz sve, ta intervencija je i mnogo koštala, pa se država našla pred ogromnim finansijskim izazovima. Aranžman koncipiran u režiji G7 mogao je da bude indukovan i potrebom da se državi za tako krupne i skupe intervencije namaknu potrebna sredstva. U svojim osnovnim konturama predložena koncepcija ispoljava jedno ohrabrujuće osećanje za meru i prateću vrlinu odmerene realističnosti: predložena stopa od 15 odsto nije mnogo veća od poreskih stopa u poznatijim "poreskim rajevima", a preliminarni proračuni pokazuju da se poreski tereti u dobrom broju slučajeva neće spektakularno, a još manje pogubno, povećavati. To je ohrabrujuća crta ove krupne akcije i realistična osnova za nadu da bi ona mogla da bude uspešna i delotvorna. To što je objavljeno tek je prvi nacrt i gruba koncepcijska shema, što znači da ostaje funkcionalni prostor i vreme za dalja poboljšavanja, pa se može očekivati da će konačno rešenje biti primetno bolje od ovog inicijalnog. Ostaje nada da se sve to neće izroditi u još jedan konfiskatorni prepad države na privredu i njene finansijske tokove.