Ako jednoga dana neko bude sabirao šta smo sve izgubili zbog pandemije i tokom njenog trajanja, morao bi u tu stavku da upiše i pozorišne festivale. Da bismo razumeli o kakvom gubitku je reč, uzećemo za primer 25. Jugoslovenski pozorišni festival koji je održan od 4. do 9. juna u Užicu umesto početkom novembra 2020. godine, kada mu je bio redovan termin. Festival je pokrenut 1996. godine sa idejom da okupi najbolje predstave SRJ. Zatim je tokom 2000-ih proširio opseg selekcije (pored predstava iz Srbije i Crne Gore izvode se i predstave iz BiH i Hrvatske) i dobio je podnaslov "Festival bez prevoda". Svakome ko je pokušao da okupi više od petoro ljudi jasno je da je ravno podvigu organizovati takav fesitival u vreme pandemijskih restrikcija. Zato je selektor festivala Bojan Munjin u obrazloženju napisao da se ove godine JPF odvija pod geslom "Vreme straha i podviga" i postavlja pitanje "šta ćemo uraditi onda kada je teško?". Osim što svi živimo pod ovim geslom iz dana u dan to je i pitanje koje postavljaju na svoj način predstave Čitač i Upotreba čoveka.

Festival je otvorilo Beogradsko dramsko pozorište sa predstavom Čitač nastalom na osnovu istoimenog romana Bernharda Šlinka, dramatizaciju potpisuje Fedor Šili a reditelj je Boris Liješević. Roman Čitač ima za temu ljubavnu priču između maloletnog mladića (Mihael Berg) i starije žene (Hana Šmic) koja radi kao kondukterka, dok je za vreme Drugog svetskog rata bila čuvarka u zloglasnom Aušvicu. Sve što se dogodilo u Haninom životu produkt je paradoksa – ne zna da čita, stidi se da to prizna, a voli da joj se čitaju knjige. Mirjana Karanović (Hana Šmic) i Marko Grabež (Mihael Berg) igraju glavne junake koji preživljavaju veliku transformaciju tokom dugog niza godina, dok Slobodan Boda Ninković, Jadranka Selec, Milica Zarić i Ivan Tomić igraju više likova koji su jedni drugima antipodi – otac i sudija, majka i čuvarka zatvora, devojka i svedok na suđenju, brat koji gura Mihaela u vezu sa Hanom i advokat koji svu krivicu svaljuje na Hanu… Ovakva podela uloga nam pomaže da razumemo protivurečnost ljudskih osećanja – lako je imati jasan stav o velikim istorijskim pitanjima kada nismo emocionalno upetljani u ono o čemu sudimo dok se naši stavovi razbijaju u paramparčad kada se emocije suoče sa činjenicama. No, ono što bismo posebno naglasili u izvođenju na užičkom festivalu jesu neposrednost i toplina koje je predstava dobila, a tiču se ljudskog dodira. Dodirivati se u pandemiji (makar i tokom formalnog pozdrava) postalo je nepristojno, a može da se tumači čak i kao ugrožavanje. U izvođenju ove predstave na festivalu nas je upravo taj topli ljudski dodir najdublje pogodio kada vidimo kako strogoj kondukterki proviri delić potkolenice u razmaku između čarape i uniforme, kako se pokaže cela noga u sceni presvlačenja, pa se dvoje ljudi nežno, najnežnije zagrle, a onda ogoljeno telo bude stegnuto u zatvoreničku uniformu, a vreme zgazi čoveka i njegovu ljubav. U publici smo snažno reagovali na to osećanje zabranjenog dodira. Na kraju predstave se u polupraznoj sali prolomio aplauz kao da je dupke puna. Glumci zatečeni toplinom reakcije su se na poklonu skoro zbunili i pošli ka nama – skoro da smo se svi zajedno zagrlili i zaplakali – još smo živi i još smo tu! Ova predstava je proglašena najboljom na festivalu, Boris Liješević je dobio nagradu za režiju (nagrada se odnosi i na Upotrebu čoveka), a Mirjana Karanović i Marko Grabež su dobili glumačke nagrade.

Sutradan smo gledali autorski projekat Saše Anočića O medvjedima i ljudima NP Sarajevo kao jedinu predstavu iz regiona. Predstava O medvjedima i ljudima govori o neobičnim ljubavnim i prijateljskim odnosima među običnim ljudima, o tome kako smrt dolazi po njih u neočekivanim situacijama, a započete priče ostaju nedovršene. Želeći da izbegne patetiku i melodramu, kao i da postigne prirodnost, spontanost pa i začudnost ljudskog života, Saša Anočić je ostavio otvorene krajeve priča i/ili uveo neočekivane i ne baš motivisane zaokrete. Glumci igraju likove koji su na ivici groteske što dodatno doprinosi začudnosti, a na momente i zbunjenosti publike spram onoga što se dešava na sceni. Užičko izvođenje odvijalo se u senci saznanja da je autor Saša Anočić preminuo to jest "preselio se u sopstvenu predstavu", kako je rekao jedan od glumaca. Nakon predstave publika i glumci su ostali da razgovaraju o predstavi, o smrti u životu i na sceni, o lepim trenucima koje propuštamo zato što se koncentrišemo na nešto važnije… I predstava i razgovor o predstavi su nas podsetili da je pozorište ne samo dobra ili loša predstava već pre svega težnja i onih u publici i onih na sceni da se okupe na jednom mestu u isto vreme sa zajedničkom namerom da podele iskustva – upravo takva okupljanja nam je ukinula pandemija.

Treće večeri gledali smo predstavu Putujuće pozorište Šopalović Jugoslovenskog dramskog pozorišta u režiji Jagoša Markovića. Premijera je bila 8. marta 2020. godine. Kada se pojavila ova postavka Šopalovića, doživljena je kao posveta bivšoj sali JDP-a na kojoj je bila praizvedba ovog komada (scenografija koja izgleda kao staro izgorelo gledalište JDP-a), a na kraju predstave se čuju glasovi glumaca koji su obeležili JDP (Marija Crnobori i Mira Stupica) i Ljube Tadića po kome nova scena nosi naziv. U predstavi je bilo i izuzetnih glumačkih ostvarenja (Simka Sanje Marković), ali i dosta viškova i nejasnih znakova koji je trebalo da doprinesu atmosferi (žito, prašina, voda, pesma…). Sve ovo je dovelo do osećanja zagušenja i prenatrpanosti predstave znakovima koji zahtevaju tumačenje, a ometaju gledanje. Sedam dana nakon premijere nastupilo je vanredno stanje – taman kada je predstava trebalo da zaživi, nije se više mogla igrati. Od tada pa do izvođenja u Užicu predstava je odigrana jedva tri puta. Glumac koji je igrao Vasilija Šopalovića (Milan Lane Gutović) morao je zbog bolesti da izađe iz podele, a zamenio ga je Dragan Bjelogrlić. U redovnim okolnostima sve ovo skupa bi najverovatnije dovelo do skidanja predstave sa repertoara. Međutim, nove okolnosti su dale nov, neočekivan zamah predstavi. Sada je više nego ikada ranije bilo kristalno jasno da drama Ljubomira Simovića govori o glumcima koji po svaku cenu žele da sačuvaju svoje pravo na pozorište. U Užicu više nije bilo važno da li odozgo pada kiša ili žito ili prašina i čemu to. Jedino je bilo važno da se glumci i danas kao i onda bore za svoje pravo na umetnost koja nas sve čini boljim ljudima nego što bismo bili bez nje. Ova predstava je dobila najvišu ocenu od publike, a Sanja Marković je dobila nagradu za epizodnu ulogu.

Pretposlednje večeri festivala smo gledali Radničku hroniku Petra Mihajlovića u režiji Veljka Mićunovića i izvođenju NP Subotica. Predstava govori o borbi radnika da ostvare prava koja im tranzicija ukida, te kako čovek koji pristane na datu situaciju i čak se na nju navikne postaje grobar svoje društvene klase. Predstava je napravljena čvrsto, kompaktno te je ni virus korona i pauza u igranju nisu mogli pomeriti – osećanje koje sam imala nakon ovog izvođenja bilo je vrlo slično onome koje sam imala na premijeri u Subotici. Međutim, nakon izvođenja u Užicu prišao mi je jedan sasvim nepoznat čovek i rekao: pa to smo mi ovde preživeli. I onda smo nas dvoje dugo, neuobičajeno dugo za potpune strance, pričali o njegovoj fabrici. Pre predstave svako od nas je seo na svoje mesto, a kada se predstava završila, mi koji smo na početku bili stranci sada imamo nešto zajedničko što možemo da podelimo, da povežemo sa svojim prethodnim iskustvima, da proverimo da li i drugi osećaju isto što i mi. To je, takođe, pozorište. Predstava Radnička hronika je dobila specijalnu nagradu.

Na kraju festivala gledali smo predstavu Upotreba čoveka, nastalu prema istoimenom romanu Aleksandra Tišme, u režiji Borisa Liješevića, a koja govori o stradanju novosadskih Jevreja u Drugom svetskom ratu. Ne znamo da li je to bila konceptualna namera Bojana Munjina ili se jednostavno tako dogodilo, tek ova predstava Novosadskog pozorišta je uokvirila festival napravivši rondo u selekciji – prva predstava govori o sudbini dželata, poslednja o sudbini žrtava – Šlinkova i Tišmina junakinja su se mogle sresti u Aušvicu. Obe predstave imaju rediteljski pečat Borisa Liješevića koji se ogleda u delikatnom odnosu prema ljudskom telu – tamo u načinu na koji se otkriva i pokriva toplo ljudsko meso, a ovde kako kroz lepi i veseli ples pokazuje najsurovije nasilje. Posebno je potresan drugi deo predstave kada shvatamo da rat ne prestaje zato što je potpisan mir i da će živeti dokle god su živi ljudi koji su (zlo)upotrebljeni u ratu. To saznanje nam donosi pre svega glumica Emina Elor koja igra glavnu junakinju, koja je na početku naivna devojčica, zatim zatvorenica u logorskoj javnoj kući i na kraju matora bludnica koja strašno pije. To je još jedna lekcija iz pozorišta – iako je pozorište grupna umetnost, ono se ipak individualno doživljava – ova glumica je na mene ostavila najjači utisak na festivalu. Ova predstava je dobila nagrade za scenografiju i kostimografiju, a Aljoša Đidić je dobio nagradu za mladog glumca.

I šta smo na kraju poneli sa Jugoslovenskog pozorišnog festivala u Užicu? Prvo je saznanje da bi građani samog Užica bili uskraćeni za gledanje predstava koje inače nikako drugačije ne bi mogli da vide. To zajedničko gledanje i deljenje pozorišnog iskustva je učinilo da budu bliži jedni drugima. Nakon festivala povezani su i umetnici iz Novog Sada, Sarajeva, Subotice i Beograda. Nikada se ne bi okupili na jednom mestu da nije bilo JPF-a ove godine. A tek koliko su mračne i hladne bile novembarske večeri u Užicu bez ovog festivala, ne mogu ni da zamislim! Pozorište nas je okupilo i zagrejalo nam dušu – još smo živi i još smo tu.