Na scenu izlazi čitav ansambl i svako ponaosob izgovara svoje ime i godinu kada je postao Titov pionir, a glumac koji igra glavnog junaka Vladana, Blaž Popovski, poslednji izgovara svoje ime i saopštava nam da nije bio Titov pionir.

Vladan je dete iz jugoslovenskog braka, majka mu je Slovenka, a otac iz Bosne i Hercegovine, oficir JNA. Oni žive u Puli, potom u Ljubljani… Tokom rata u Hrvatskoj, 1992, majka saopštava Vladanu da mu je otac nastradao. Međutim, mladić godinama nakon rata saznaje da mu je otac živ i da se krije po prostoru nekadašnje Jugoslavije, pošto je na haškoj optužnici. Terete ga za zločine počinjene tokom rata u Hrvatskoj. Vladan odlazi da nađe oca Nedeljka i suoči se sa njim, da čuje njegovu stranu priče jer, kako sam kaže, bez toga ne može normalno da živi. Putovanje, a naročito ono koje vodi susretu sa ocem jeste inicijacija. Inicijacijska putovanja prate teška iskušenja koja za cilj imaju simboličko raskidanje edipalnih veza sa ocem i prelazak iz adolescencije u svet odraslih. Putovanje našeg junaka je i vaskrsavanje sopstvenog detinjstva i upoznavanje sa sopstvenim nasleđem, sa onim paketom koji, hteli-ne hteli, rođenjem dobijamo u amanet da ga nosimo dalje ili razrešimo. Tako će se Vladan susresti sa očevim prijateljima i drugim jatacima. Susrešće se sa košmarima koje će imati na tom putu, da bi na kraju susreo i samog oca, sa kojim se nalazi u Beču, u restoranu "Stomach", jer je svako putovanje zapravo putovanje po sopstvenoj unutrašnjosti.

Autori dramatizacije Ivan Velisavljević i Aleksandar Novaković vrlo spretno prate cikličan tok Vojnovićevog romana i vode nas naizmenično iz sadašnjosti u dalju ili bližu prošlost kako bi nam priču izneli upečatljivo, jasno i uzbudljivo, u mozaičkoj strukturi. Dramaturzi priču ostavljaju otvorenom, tako da je svako od nas može završiti i dati joj sopstvene odgovore i interpretacije.

Reditelj Marko Misirača režira delikatno i složeno. Reditelj u pojedinim scenama koristi grotesku kako bi gotovo plastično pokazao (iz kontre) ono nežno što čuvamo u sećanju na Jugoslaviju, kao i ono što je vodilo krvavoj oluji u kojoj se raspala. Suočava nas sa našim vlastitim predrasudama u okviru konteksta Jugoslavije (kakvi su Slovenci, Srbi, Bosanci…), koje su, naravno, u bliskoj vezi sa preispitivanjem identiteta. Misirača jasno postavlja granice između Vladanovih snova i stvarnosti, iako snovi, u jungovskom ključu, stvarnost najavljuju i slute. Kontekst i putovanje kroz mesta i vremena definišu se na video-bimu (video-dizajn Petar Bilbija), koji osim prostora sećanja i sadašnjeg vremena otkriva i rutu puta. Granice između planova u predstavi vrlo su jasne, a opet dovoljno fluidne da priču donose u svoj njenoj kompleksnosti. Sa glumcima je reditelj radio pažljivo, tako da oni ostvaruju tačan nivo osećanja svojih likova.

U predstavi igraju: Blaž Popovski, Boris Šavija, Mojca Partljič, Aleksandar Stojković, Igor Štamulak, Željko Erkić, Tjaša Hrovat, Miljka Brđanin, Dean Batoz i Mirela Predojević – glumci prijedorskog, banjalučkog i koparskog pozorišta. Šavija jugoslovenskog oficira donosi kao krutog, balkanski nežnog čoveka koji se raspao sa raspadom Jugoslavije, čoveka koji je, kako Vladan na kraju konstatuje, profesionalna neznalica. Blaž Popovski kao Vladan mladić je koji na putovanje kreće po unutrašnjem pozivu, kreće zato što mora, pripada svetu drugačijem od očevog, ali je jednako osetljiv. Izvrsna je Mediha Miljke Brđanin, muslimanka iz Brčkog koja je Nedeljka skrivala, jer nam donosi bosansku naraciju u njenoj pitkosti i spontanosti, poput Šeherezade koju možete dugo slušati. Čitav ansambl funkcioniše kao skladan tim u kojem glumci rade jedni za druge da bi nam priču ispričali tačno i što je potpunije moguće.

Kostim Jelene Vidović slika vremena u kojima naši junaci žive, pošto ne pripada svako vremenu u kojem se fizički nalazi. Scenografija prati ono što je jugoslovensko u predstavi, ono što pripada sećanju, ali učestvuje i u našoj stvarnosti. Muzika Petra Bilbije prati naraciju, a fragmenti pesme Dotak’o sam dno života, jugoslovenskog evergrina i svedaha istovremeno, na jednom od planova predstavljaju moto predstave, pošto govore o raspadu životā do kojeg je došlo sa raspadom Jugoslavije.

Finale predstave je susret oca i sina. Odnos otac–sin napet je ne samo u istorijskoj perspektivi nego i zbog konkretne generacijske provalije. Ta je provalija u razgovoru između Vladana i Nedeljka toliko velika da je možete ne samo osetiti nego gotovo i videti. Generacije međusobno ne komuniciraju jer nemaju zajednički jezik. Tragedija, po svoj prilici, nije u nepostojanju komunikacije nego u raspadu imanentnih sistema vrednosti posebno za svaku generaciju. Ocu se sa raspadom Jugoslavije raspao svet, sin to samo ljutito konstatuje i ide dalje. Na kraju se, dok gledamo kako otac odlazi u grob, replike iz predstave ponavljaju mehanički i, kako i stoji u didaskaliji, ad nauseam. Napetost se kod mlađih generacija često rešava neuspostavljanjem sistema vrednosti. Predstava Jugoslavija, moja otadžbina otvara naš odnos prema jugoslovenskom nasleđu, odnos prema nama samima, traumama i recidivima prošlosti, kao i potrebu za restrukturiranjem identiteta, o kojoj sam govorila u drugom kontekstu, u kritici predstave 64 (v. "Vreme" br. 1582), a koja je jedan od zadataka savremenog čoveka, uprkos paradoksalnim zahtevima društva. Tek tada se život postavlja kao izazov, a inicijacija dobija smisao.