Studija Borislava Mikulića bavi se odnosom humanizma, posthumanizma i antihumanizma, pre svega, osvetljavanjem skandala neupitnog važenja Hajdegerove filozofije. Autori različitog porekla pozdravljaju Hajdegerovu dekonstrukciju pojmovne arhitektonike judeohrišćanske civilizacije, bilo da su skloni konzervativnim sintezama (od "događanja naroda" do "pravoslavnog hajdegerijanstva"), bilo da brane "diskurs" oslobodilačkih pokreta. Borislav Mikulić razvija argumentaciju u prilog tezi da je izostala principijelna tematizacija nacističkog karaktera Hajdegerove filozofije, a da je najveći skandal upravo u neskrivenosti tog fakta.

Poslužimo se jednom analogijom. Baš kao što je NASIN program osvajanja Meseca i kadrovski i tehnološki i suštinski, nastavak nacističkog raketnog programa, tako je i Hajdegerova filozofija izraz nastojanja da se nacionalsocijalizam vrati "pravom putu". U toj nameri Hajdeger nije uspeo, ali je tokom dvadesetog veka njegova filozofija doživela višestruke trijumfe. Nastavimo sa analogijom: kada je Nil Armstrong stupio na Mesec, u njegovoj senci su ostali milioni ubijenih logoroša u industrijskim postrojenjima i naučnim laboratorijama Trećeg rajha. Slično tome, kada filozofi lansiraju svoje ideje, njihovo pogonsko gorivo sastoji se iz mešavine isključenog i potlačenog dela čovečanstva.

Borislav Mikulić se poziva na koncepcije i polemike nastale sredinom 20. veka (Altiser, Todorov, Lukač, Hajdeger, Levi-Stros, Brajdoti i dr); zatim poklanja više pažnje aktuelnim traumama evropskih društava početkom 21. veka, kao što je izostanak figure Roma u migrantskoj krizi. Taj izostanak je "nadoknađen" prekarizacijom i nomadizacijom rada u samim zemljama evropskog centra. Autor istražuje univerzalni semiološki model teorije ljudske racionalnosti, koja istrajava na uvek novoj re-produkciji razlike–relacije kao osnovi subjektivnosti, a ne na aksiomatsko-metafizičkom identitetu. Reč je, između ostalog, o specifičnom povratku Hegelovom progresivnom istorizmu kao i radikalnom kontekstualizmu svesti.

U prvom poglavlju studije, autor drži da današnji posthumanizam u humanistici preuzima antihumanističku kritiku humanizma zajedno s tezom o holokaustu kao dovršenju modernog instrumentalnog racionalizma. U poglavlju se dalje preispituju epistemološke i istorijsko-filozofske implikacije te teze, primenjujući Hajdegerove egzistencijalne kategorije fakticiteta i istine na nacistički koncentracioni logor.

U drugom, autor na temelju imanentnog čitanja Hajdegerovog odnosa filozofskog i političkog, izlaže argumente protiv striktnog razdvajanja Hajdegerove ontologije i ideologije. Na primer, autor navodi kako Agamben gubi iz vida Hajdegerovo vlastito (nacionalsocijalističko) vrednosno mišljenje, dok ideologiju pripisuje samo nacionalsocijalizmu, ali ne i Hajdegerovoj analitici fakticiteta, implicitno sadržanoj u njegovom konceptu ‘volje za tubitkom’. Hajdegerova filozofija podržava čitav niz isključenja "neautentičnog" – u mišljenju i jeziku, filozofiji, načinima bitka, na univerzitetu, u "sposobnosti za domovinu".

O uticajnim iluzijama koje usmerevaju recepciju Hajdegerovog dela, svedoči i Habermasovo očajanje. Većim skandalom nego što je sam Hajdegerov "angažman", Habermas ocenjuje okolnost da se Hajdeger nikada nije distancirao od svoje"zablude" iz 30-ih. Mikulić upozorava na sledeće: tumačeći Hajdegerovu "zabludu" kao posledicu tzv. zaokreta, Habermas je previdеo okolnost da Hаjdeger navodnu "zabludu" nikad nije smatrao zabludom, da postoji očigledan kontinuitet Hajdegerove fundamentalno-ontološke koncepcije istine kao zbivanja bitka, u kojoj će se menjati samo pozicija. Na "skandalu Hajdeger", veruje Mikulić, ne menja ništa razlikovanje "filozofskog" od "primitivnog" antisemitizma niti dramatika diskusije o ovom pitanju na svetskom nivou koja je usledila krajem 2013. posle provale navodno nestalih Hajdegerovih dnevničkih zapisa ili "Crnih beležnica". Na užas mnogih, ne samo francuskih "hajdegerijanaca" koji su 2014. pokušali spečiti publikaciju beležnica u Parizu, nije bilo moguće zaustaviti curenje istina. Odbrana Hajdegera odvajanjem njegove filozofije od "unutrašnjeg" nacizma više nije moguća.

U trećem poglavlju, najrelevantniji momenat nalazi se u argumentovanom postupku razlaganja paradoksa izostanka (figure) Roma unutar brojnih teorija i narativa koji prate današnju "migrantsku krizu" u Evropi. Mikulić navodi Huserlov Spis o krizi evropskih nauka, pripremljen i objavljen jedva godinu dana nakon donošenja "Zakona za čuvanje čistote i veličine nemačke krvi" od čijih će ga učinaka spasiti samo pravovremena smrt 1938. I dalje: vrhunac moderne "evropeizacije čovještva" ne počiva tek na Huserlovom filozofskom isključenju "indijanizacije" kao moguće osnove za univerzalizaciju ljudskih vrednosti – pri čemu verovatno aludira na ponovnu fascinaciju evropske elite Indijom, pesništvom Tagorea, širenjem neohinduističkog indijskog nacionalizma preko društva Arya Samađ na Zapad, već i kao realno isključenje "vagabundirajućih Cigana". Duhovno jedinstvo Evrope sa svim njenim ciljevima i pothvatima znači u kulturno-istorijskom smislu stvarno isključenje Roma "koji tumaraju Evropom".

Borislav Mikulić upozorava na neodrživost zdravorazumski shvaćene razlike između nauke i ideologije. Temeljnija implikacija koju autor uzima u obzir nije analiza logičke neodrživosti diskursa koja vodi do brisanja razlike između ideologije i nauke, nego ona koja vodi do fundamentalnijeg poistovećivanja koje obezbeđuje da ideologija bude nauka. Logistički aparat politike je taj koji osigurava uslove da skup posebnih verovanja, poput rasne "teorije", bude neposredno opšte i zbiljsko znanje i time sužava prostor distance između politike, kulture i prirode, sve do stepena njihove totalne kohezije. Nauka na takvim pretpostavkama može poprimiti, i nužno poprima, samo karakter cirkularnih postupaka koji potvrđuju ideološko verovanje.

Čovjek, ali najbolji je bespoštedno napisana studija, uz iscrpnu i preciznu argumentaciji koja potiče iz sagledavanja isključivo primarnih izvora. Tako je u korenu sasečena svaka mogućnost retuširanja posredstvom "korektnih" prevoda, koji najčešće računaju na imaginarnu razliku između filozofije, nauke i ideologije. U samoj "činjenici" autor nalazi "vrednost" bez uvođenja kompromisnog "i". Iz tih razloga Mikulić znatno odmiče od teza formulisanih u pionirskoj studiji Viktora Farijasa, koja uprkos značajnim otkrićima ostaje pri fatalnoj distinkciji: Hajdeger "i" nacizam. Doduše, uši navikle na odnos strukture i superstrukture, činjenice i vrednosti, baze i nadgradnje, ostaće gluve za glavnu poruku knjige: činjenice su same vrednosti, nauka, filozofija i tehnologija već su ideologije. Nema nevinih.