Saša Stanišić, glavni junak romana Porijeklo nemačkog pisca Saše Stanišića, ima problema s poreklom zato što ne zna šta je to, a kao čovek radoznao voleo bi znati. Prvo za čim poseže, očekivano, porodične su priče u kombinaciji s odlascima u rodni Višegrad kao mestom porekla. U Višegradu živi očeva majka, baba Kristina koja ima blizu devedeset godina i potpuno je dementna, te uglavnom boravi u prošlosti iako telo nosi u sadašnjosti. Nije, naravno, oduvek bilo tako, te je Saša, dolazeći iz Nemačke kod svoje energične babe, zajedno s njom umeo otići u selo ponad Višegrada u kojem su, ako je suditi po seoskom groblju, uglavnom živeli i mreli Stanišići. Tu, dakle, na izvoru porekla, odlično uspevaju prirodne lepote i zmije, dok je s ljudima stvar malo komplikovanija. Rođak Gavrilo, na primer, njihov domaćin, seljak je koji nema nikakvog problema s poreklom jer on zna otkud je, šta je, te šta će i u smrti biti, a pogrešno pretpostavlja da to zna i Saša. Od epskog mudrovanja, seljačkog podrazumevanja i agresivnog nutkanja jelom, Saša se brani krotkim klimanjem glave, jednosložnim odgovorima i sveprisutnim humorom, ali ne uspeva da svuče košulju neprijatnosti koja ga, kako poseta poreklu odmiče, sve više steže. Ništa mu neće biti bolje kada ugleda poskoka na drvetu, a potom i slike serijskih ubica u vitrini svoga rođaka.

Drugi krak romana ispituje odnose u Hajdelbergu u kojem Saša, kao izbeglica, živi s roditeljima, te babom i dedom s majčine strane. Rodni grad je napustio s majkom, kao dete, jer majka je, najednom, preko noći, počela da nosi pogrešno ime kako joj je na početku bosanskog rata ljubazno i stručno objasnio zadrigli tip u policijskoj bluzi i donjem delu trenerke. Tu, u predgrađu nemačkog grada, na Emertsgrundu, odrastaće Saša zajedno s ljudima koji su pobegli od jugoslovenskih ratova, ali i s Italijanima, Poljacima, Istočnim Nemcima, učiće jezik (bolje od drugih), radiće sve ono što i inače rade deca, a potom i mladi ljudi, tu će početi da se zaljubljuje i razočarava u ljubavi, tu će učiti kako se i zbog čega pričaju priče, naučiće šta je odanost a šta izdaja, dok se, za to vreme, njegovi roditelji satiru od teških i slabo plaćenih poslova. Jedan od osvežavajućih elemenata izbegličke priče, odmah da kažemo, jeste i to što pripovedač naglasak ne stavlja na podozrenje i netrpeljivost prema izbeglicama, već se mnogo više zadržava na šansama koje pripovedač dobija i koje, za razliku od većine drugih, i koristi. Tu su ljubazni i posvećeni profesori, tu je društvo u kojem ima mladih Nemaca i koji, opet, nemaju nikakvih problema s ne-Nemcima, susreti s ljudima iz viših slojeva, ali je tu naročito nemački jezik koji Saša uči s lakoćom i žudno, da bi, vrlo brzo, počeo da piše na njemu. Zbog toga i krajnje nepoverenje u poreklo, ali s vrlo zanimljivom, izokrenutom perspektivom. Poreklo se vezuje za pripadanje, ali predačkom pripadanju Saša Stanišić suprotstavlja manje sudbinska pripadanja: "Opirao sam se fetišu porijekla i fantazmu nacionalnog identiteta. Bio sam za pripadanje. Svuda gdje su me hteli i gdje sam ja htio biti. Pronaći najmanji zajednički nazivnik: dovoljno" (str. 197). Na drugom mestu, opet, suprotstaviće se "kiču porijekla" (str. 43). On, već po načinu na koji je ustrojio sopstveni svet, već po svom dvostrukom jezičkom poreklu, ne može na poreklo da gleda drugačije do kao na himeru.

Ta dva pripovedačka toka – povraci u grad u kojem se rodio i odrastanje u Hajdelbergu – smenjuju se u kratkim poglavljima, a potom se oba ta toka granaju u samima sebi, pa jedna pritoka sledi sudbinu majčinih roditelja, druga prošlost i život očeve majke, treća pritoka odvodi u sudbine njegovih drugara iz Nemačke, četvrta je pripremanje za posao pisca, peta muke roditelja… I sve to ispisano sigurnom rukom, upravo s neodoljivim humorom koji uleće baš tamo gde mu je i mesto, da razbije neprijatni čvor, da ublaži jaku reč, da pomiri nedoslednosti, da izokrene perspektivu. Zbog toga se, između ostalog, roman ne ispušta iz ruke. Zapravo, humor je najbolji čuvar pred iskušenjima sentimentalnosti, kao u sceni u kojoj će majka i otac, dok slutnja rata nadire iz pozadine, u prosevu očaja i nezaboravnog trenutka, zaplesati u dvorištu pred zapanjenim pogledom sina koji nije svikao na tu vrstu roditeljske nežnosti. Neposredno pre toga otac je u kokošinjcu, junačkim gestom, pred sinom, kamenom usmrtio zmiju. Ali dok ispisuje te sugestivne redove, pripovedač kao da se brani i od sopstvenog sećanja, te će čak i za momente u koje se, na prvi pogled, ne može sumnjati, izumevati drugačije perspektive, tako da različite priče o istom događaju počinju da konkurišu jedna drugoj, a istina romana više ne zavisi od onoga što se događalo pre pisanja, već od umeća pripovedanja. Jer, da li je otac zaista svojeručno ubio zmiju ako, zapravo, tvrdi da se zmija plaši još od detinjstva kada je, verući se po planinama, naleteo na zmijsko gnezdo? Da li je to pisca prevarilo sećanje, ili otac, zbog nečega, ne govori istinu? Ako je, pak, tome tako, da li se roditeljski ples ikada odigrao, ili je to i dalje samo poigravanje varljivog sećanja?

Redak je spisateljski kontinuitet kakav pokazuje Saša Stanišić od prvog romana Kako vojnik popravlja gramofon, preko Pred svetkovinu, do Porijekla. Kod ovog pisaca nema padova, njegov se izraz, vremenom, usložnjava i grana, a humor postaje konstanta. Blago Nemcima što imaju ovakvog pisca.