Kada su Aca i Maca (u originalu Modest i Pompon) počeli da izlaze u beogradskom "Kekecu" 26. marta 1959, Andre Franken ih je još uvek crtao za francuski "Tintin". Ko je bio kum srpskog i jugoslovenskog imena ne zna se, ali se ono "primilo" i bilo u opštem opticaju čak 62 godine među ovdašnjim ljubiteljima stripova. Upravo toliko je bilo potrebno da se drugi Frankenov veliki komički serijal pojavi u prevodu, koji je odnedavno dostupan ljubiteljima devete umetnosti u regionu, zahvaljujući "Devetoj umetnosti" iz Banjaluke.

Ljubitelji komičnih stripova nikad se neće složiti da li su popularniji junaci koji nas zasmejavaju u okviru jednog kaiša ili table ili komički junaci dugih, albumskih priča, sa razvijenijom, obično pustolovnom naracijom u podtekstu. To jest, da li više vole da čitaju Gastona ili Asteriksa, odnosno Novu Novatora ili Taličnog Toma. Njihova stanovišta i vrednosne sisteme neće poremetiti čak ni junaci koji se pojavljuju u oba oblika, kao, recimo, Popaj ili mnogi Diznijevi junaci.

Sam Andre Franken otpočeo je scenarističko-crtačku karijeru odmah po završetku Drugog svetskog rata izmislivši Spirua (i Fantazija), i gotovo deset godina ga (ih) je radio za istoimeni dečiji list izdavača Dipuia. Posumnjavši (da li da kažem: s pravom) da ga izdavač kojem je odan i čija je zvezda, vara za honorar (kad su su pitanju ponovljena izdanja), Franken je rešio da pređe u protivnički tabor Lombara i njegov "Tintin", a za te potrebe je izmislio Acu i Macu, kao komički porodični strip od jedne table. Za pet godina, on ih je nacrtao 183 – i sve ćemo ih sresti u tehnički perfektno urađenom banjalučkom integralu.

Mada je scenario za prvu tablu Ace i Mace napisao Pejo, autor Štrumpfova, najveći broj predložaka su delo Andrea Frankena, kome su, kad zagusti sa rokovima, pomagali Greg (više od 50 puta) i Gošini (u desetak slučajeva), a ljubitelji ovog serijala su u stanju da uoče razliku čak i kada Franken pri dnu poslednje sličice nije označio sa kim je sarađivao. Po njihovom mišljenju, Greg je skloniji mekšem, bezazlenijem gegu, a Gošini je oštriji i naturalniji.

Nema nikakve dileme da je serijal Aca i Maca rađen pod finim podsticajem novinskog stripa Blondi slavnog Čika Janga, o čemu svedoči likovni izgled naslovnih heroja – ali poređenje američkih i evropskih junaka i onog što im se dešava pokazuje uočljivu civilizacijsku razliku: američki par Blondi i Dagvud su u braku, a evropski odgovor nam predstavlja prijatelja i prijateljicu, koji žive odvojeno i slobodno (jedno od drugog), što stvara zapletnu napetost kad se sretnu, aseksualnu u potpunosti. Ne postoji nijedan momenat u Frankenovom stripu u kojem bi saspens ili komički rasplet poticali iz melodramskog okvira ili njegove slutnje.

Aca i Maca, dakle, žive "libero", a povremeno im se pridružuje i trgovački putnik Srećko, zajednički prijatelj koji se trudi da Aci proda neki nov kućni aparat ili hemijski proizvod. Tad nastaju kurcšlusi! Jednom prilikom mu na čuvanje utrapi i pet svojih sestrića, koji će se već od sledeće pojave u stripu pretvoriti u tri blago agresivna klinca, s kojima će Aca da ratuje, bivajući po pravilu namagarčen. Skoro polovina serijala se zbiva u Acinom moderno uređenom i pedantno održavanom momačkom stanu, a još četvrtina u njegovom dvorištu gde je trava uvek pokošena, a živa ograda prema susedima ošišana pod konac. Broj junaka u serijalu je suštinski ograničen i sem pomenute trojke i tri sestrića (za koje se brzo ispostavlja da uopšte nije bitno jesu li Srećkovi), dva važna junaka su i komšije. Levo od njih je porodični čovek, sa suprugom i trojkom dinamične dece, dok je desno usamljeni mrgud, sa kojim je Aca u mnogo agresivnijim konfliktima. Uspeh ovog (politički i socijalno) bezazlenog komičkog stripa počiva na utisku idealnog života i istih takvih odnosa u kojima samo poremećaji dominantnih malograđanskih obrazaca života i ponašanja unose nemir u svet (anti)junaka i navlače osmeh na lica čitalaca, u Francuskoj, Belgiji i kod nas, isto tako.

Nema sumnje da je iskustvo rada na Aci i Maci pomoglo Andreu Frankenu da iz dugotrajnog narativnog serijala Spiru izvuče Gastona alias Gašu i osamostali ga kao antiheroja od jedne table, sa kojim je stvorio remek-delo, bitno menjajući poetiku svog odnosa prema stripu ali i humoru (i čuvajući ili podižući na kvadrat neke od potencijalno apsurdnih odnosno humorističkih situacija iz Ace i Mace).

Integral o kojem pišemo i koji vam svesrdno preporučujemo ima predug uvodni deo od ciglo 80 strana, sa pet eseja nejednake vrednosti, a potom nam hronološki servira pominjane 183 komične table po mnogo čemu vrhunskog evropskog humorističkog stripa. I sada, dvadeset godina od početka 21. veka, Frankenov strip briljira, kao što je to bilo i pod rukom njegovih naslednika, kakvi su bili Atanasio, Godar, Greg, Mitei, Dipon i još nekolicina. Jedina lokalna slabost cele priče je, nažalost, promena imena Ace i Mace. Kumovi iz "Devete dimenzije" su ih preimenovali u Dobrica i Kića, što ne samo da nema mnogo veze sa originalnim imenima Modest i Pompon, nego nema nikakvog uporišta u ovdašnjem kolektivnom pamćenju, gde etiketa Aca i Maca i dalje odzvanja kao prava mala legenda.