Uzalud ćete tražiti Radio Sigu na AM i FM frekvencijama dostupnim vašem radio-aparatu; ni na internetu – gde inače "svega ima, toj’ istina" – nećete biti bolje sreće. Radio Siga, naime, nije baš "od ovoga sveta": po nju nam valja zaroniti u literarnu fikciju, u roman, i to prvenac Ivana Vidaka, Zagrepčanina rođenog u Somboru 1981, gde je i živeo do 1999, kad upisuje zagrebačku Akademiju dramske umjetnosti.

Ali, ni u romanu radio nije baš radio, a ako ćemo pravo, ni Siga nije baš Siga… Mada je, videće se, sve jednostavnije nego što izgleda.

Vidakov je roman postojano neverovatna i mestimično tužna životna povest (bez nevine Erendire i s minimalnim brojem bezdušnih baba) Kalmana Gubice, seoskoga pustinjaka i "bastarda", netraženog i neželjenog ploda kratke strasne veze lokalne bačke Hrvatice i odbeglog mađarskog revolucionara, koji će pobeći kako od žandarskih bajoneta, tako bogme i od žene i deteta nestavši zanavek u pravcu celog sveta, ali će isto tako već za rane mladosti Kalmanove početi da se javlja nesrećnom Kalmanu kao Glas koji mu pridikuje, podučava ga i naređuje mu šta da radi u i sa svojim životom, a mahom u pravcu "svetske revolucije". Jer, Kalman će se roditi odmah iza Velikog rata, tačno na vreme da provede mladost u nesrećno sklepanoj trojednoj Kraljevini, da dočeka i pregrmi hortijevsku okupaciju Bačke, a potom i novu zoru socijalističke Jugoslavije. Kao poluzapušteni polupustinjak i kompletno siroče, Kalman će se, nakon potucanja ovamo i onamo, skrasiti na poslu seoskog dobošara, koji će svakoga dana po tri-četiri puta, a na dva jezika (srpskohrvatskom i mađarskom, kaže pisac) na svih dvanaest uglova Sige telaliti najnovije vesti i obaveštenja po meri i potrebi trenutne vlasti, koja god ona bila. Naposletku će dočekati i da dobije seoski razglas umesto da dobošari od ćoška do ćoška, pa će se selu obraćati preko mikrofona – kao kakav arhaični i anarhični predak lokalnog radija, je li – ali biće to već u dekadentnom delu njegove karijere, pred spuštanje zavese na Kalmanov životni put.

Dobro, to je radio, a šta je i gde je Siga? Selo uz dunavski rukavac, okruženo šumama i močvarama, skutreno negde u severnom i zapadnom zakutku Bačke, a naspram Baranje. Kome je važno, i ko poznaje lokalne prilike, može se i sam, po brojnim naznakama u romanu, upustiti u istraživanje "stvarnosnog" modela za Sigu, a koga mrzi da se bakće s tim ili mu je svejedno, neka se zadovolji ishodom kritičarevog minucioznog "istraživačkog novinarstva", sprovedenog ne bez dečačkog zadovoljstva odgonetanja diskretno posejanih naputaka: radi se o Bačkom Monoštoru, što je podatak koji možete odmah i zaboraviti ako vam je od volje, pošto je Monoštor Monoštor, i stanuje u fizičkoj dimenziji stvarnosti, a Siga je ipak epicentar jedne osobite, romaneskne geografije.

U redu, ali šta je bilo s tim Kalmanom, gde smo ga zagubili? Nije onaj unutrašnji, nepodnošljivi i neutišljivi Glas odbeglog oca jedino po čemu je Kalman biće ne baš posve od obične ljudske materije; kada ga je, dok je, još kao jedva mladić, bludeo poljima oko Sige, udario grom, koji će mu ući u telo kroz glavu a izaći kroz, hm, penis, Kalman će – kako to drugačije reći – jednu neobičnu osobinu steći, zahvaljujući kojoj će ga lokalne žene proganjati i praviti mu stupice u nameri da ga brutalno seksualno iskoriste: dovodiće ih do, ne može se to drugačije nazvati, električnog orgazma, kojim će zasvetleti i u najcrnjem mraku tmaste i tamne bačke noći, u selu van glavnih drumova, gde dalekovod još ni dobacio nije…

Štošta će se Kalmanu i sa Kalmanom izdogađati u tri države i režima u kojima je proživeo svoj kratki i zlosrećni vek, a što ne kanimo detaljnije prepričavati jer bi moglo samo umanjivati buduće čitaočevo zadovoljstvo (u koje ne sumnjamo ni najmanje): dovoljno je reći da tu svega ima, i društvene, i ljubavne i ratne priče, svake od njih kanda nesrećne na svoj način. Ono što treba istaći iz ugla tzv. književne kritike, jeste da se Ivan Vidak, mada gotovo početnik (pre Radio Sige oglasio se jednom zbirkom kratkih priča), ovde pokazao kao zreo i moćan pripovedač koji čitaocu ne da mira i predaha, i ispisao romaneskni tekst kakav pleni posve specifičnom atmosferom bačkog, vojvođanskog, panonskog splina, i ta je neverovatno precizno i fino ugođena frekvencija na kojoj modelira te likove, te međuodnose, taj prigušeni, a sveprisutni veltšmerc jednog sveta "radećeg" na rakiju, slaninu i prgavu melanholiju, te krhotine Istorije koje svakovrsno izobličene dobacuju do jedne male, a takoreći metropolitanski šarolike seoske zajednice, sve to i štošta još znalački smestio u manje od dve stotine strana ove romaneskne "kuće", razmestivši sve detalje tako da svaki stane u odgovarajuću s(z)obu, poređavši ih tako da, kao bački ručak, imaju red svoj logičan. U ime čega će mu se lako oprostiti i poneka narativna neuverljivost ili nespretnost.

Radio Siga je roman po strani od svih književnih i kulturoloških moda, ni staromodan ni nedajbože hipsterski i "trendi" i multikulti i rodno osetljiv i pi-si, a srećno bastardan sa stanovišta nesrećnog postjugoslovenskog "identitetluka"; jedini mu je blizak rođak, koliko se mogu setiti, Divlje guske Julijane Adamović, još jedne spisateljice koja je svoju fantastično-realističnu književnu Bačku preselila na drugu obalu Dunava, verovatno upravo zato da bi je sačuvala. Dakle, Vidak je Glas koji i te kako vredi čuti; frekvencija: Rašić (u Hrvatskoj: Sandorf); najbolji prijem: uveče, kad se okolne buke utišaju, kad padne noć na Sigu, Monoštor i sve ostale naseobine naše, tu negde u auri Dunava, Save, Drave, Tise i uopšte.