Atelje je od Grada Beograda u novobeogradskom Bloku 45 dobila Šemsa Gavrankapetanović neposredno nakon poslediplomskih studija na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu i uselila se sa svojom devojčicom Selmom, koja je tada upisivala prvi razred osnovne škole. Kada je Selma diplomirala, za nju je prilagođena velika terasa, a kad je unuka Dunja završila fakultet, raščišćena je trpezarija u koju je unela grafičku presu nasleđenu od dede Boška Karanovića, jednog od utemeljivača srpske grafike.

"Uvek mi se činilo da je od komfornog stanovanja važnije da svaka od nas ima neki kutak za rad, pa makar ograničen", priča Šemsa Gavrankapetanović objašnjavajući kako joj je u početku bilo neobično da se navikava na novi odnos u kome majka postaje koleginica. Sa unukom joj je bilo lakše zato što je lekciju već naučila. "Sada se dobro snalazimo, družimo i meni je dragoceno njihovo prisustvo, nova iskustva i sveže informacije. Selma unosi nove materijale, Dunja donosi aktuelnu literaturu, a svakoj od nas ostaje dovoljno prostora da neguje neki svoj lični izraz." Selma se slaže, znači joj što mogu da razgovaraju i da se posavetuju, a Dunja se, dok sluša naš razgovor uz kafu koja im je uobičajeno zadovoljstvo u ateljeu, priseća porodične anegdote: "Mama je, kada je bila mala, izjavila kako njena majka uvek slika nesreće, pa će ona, kad poraste, da slika samo sreću. Zato je valjda sada moja pozicija drugačija, između tih sreća i nesreća imam predispoziciju sagledavanja univerzalija ženskog položaja. I otac, stric i deda stalno su bili prisutni, pa u tom mnoštvu glasova uvek osećam potrebu da tražim neku objektivnost."

PISMO FRANJI JOSIFU

Veći deo veoma zapažene mini retrospektive Lična arheologija Šemse Gavrankapetanović, koja je prošlog septembra održana u Kući legata, bio je posvećen starom pismu "bosančici". Na različitim materijalima, ručno pravljenom papiru ili šamijama, crtežom ili vezom oživela je i osavremenila pismo svojih predaka. Uvek vična preispitivanjima već urađenog, trenutno pokušava da dogradi, dopuni i dovrši svaki komad iz pomenutog ciklusa. "To je pismo sa dokumenata koje sam pronašla u familiji. Očeva baba, u Hercegovini zvana stara-majka, pisala je pre 120 godina caru Franji Josifu tražeći, posle smrti muža i oduzimanja imanja, prava za sebe i svoju decu. Meni se to učinilo značajno i interesantno, nevešti rukopis žene olovkom na izbledelim žutim papirićima zaintrigirao me je kao likovni fenomen. U biblioteci u Sarajevu izvršena je transliteracija nečitke ‘bosančice’ pa tako znamo i šta piše u pismu, kao i da su carske službe vratile original sa zahtevom da im se stara-majka obrati tada važećim latiničnim pismom. Na kraju je uspela, istina ne da joj se vrate imanja, ali je izdejstvovala stipendije za školovanje svojih sinova u Beču i Budimpešti. Ja sam ‘bosančicu’ najpre sitoštampom prenela na platno, tu onda likovno intervenisala, a potom vezla zato što mi se taj postupak činio najbliži načinu života i mogućnostima koje su žene tada imale na tim prostorima. Ne smemo zaboraviti da im školovanje nije bilo dozvoljeno i da su se pisanju same učile."

Selma Đulizarević preispituje izlazak slike u prostor korišćenjem delova raznolike starinske odeće. "Pre desetak godina videla sam u Sarajevu fantastično postavljenu izložbu ženskih ručno tkanih i vezenih košulja sa Balkana, maštovitih krojeva i čudesnih ukrasa, i sada radim na svojim košuljama. Neke su slikane na srpskom industrijskom platnu koje liči na rukom tkano, neke su od narodnih tkanina sa buvljaka ili ih nalazim kod antikvara pa ih doslikavam i ukrašavam. Rađene su i pačvork tehnikom i dopunjene heklanim motivima i vezom sa starih narodnih ‘kuvarica’, koje su radile žene i kačile iznad šporeta. To je naslojavanje različitih elemenata kako bi se došlo do punoće izraza i do utiska kojim bi odabrani predmet trebalo da zrači."

Dunja Karanović je odrastala sa maminim i bakinim uljanim slikama, crtežima, ali i grafikama i fotografijama oca, poznatog profesora i uglednog grafičara Branimira Karanovića, pa je pitam da li je za nju bio moguć neki drugi, a ne umetnički put. Pokušavala je, kaže, da se okupira drugačijom tematikom zato što svoje okruženje dugo nije shvatala kao izbor već kao podrazumevani način života. Završila je Filološku gimnaziju, bavila se jezikom, društvenim aktivizmom, upisala psihologiju… ali nije uspela da se otrgne. Na kraju je shvatila da je umetnička profesija za nju najprirodniji izbor. Po završetku fakulteta, obrela se na master studijama u Kini. "Sada u umetničkim praksama vi možete da iskažete bilo koju vrstu angažmana. Za mene su najvažniji pitanje društvene pravde i posebno feminističke teme. Studirajući u Kini, shvatila sam da je pozicija žene potpuno univerzalna stvar, bez obzira na kulturu ili socijalni i politički kontekst, ona se susreće sa istim nemogućnostima i ograničenjima, bori se protiv rata i nasilja, za svoj prostor, slobodu i emancipaciju. Trenutno radim na tezi koja poredi različite forme ženskog izražavanja u različitim kulturama. U Kini sam se i ja, kao i moja baka ovde ‘bosančicom’, bavila pojavom jednog osobenog ženskog pisma. Ni tamo ženama nije bilo dozvoljeno da se školuju i opismene, pa su ga same izumele. Zato mi je posebno važno što nas tri poslednjih godina inspirišu slične teme, one protiv diskriminacije i marginalizacije ženskog rada i glasa, od borbe za pismenost do mirovnih inicijativa."

POTREBA ZA LEPIM

Na početku stvaralačkog puta, a pod uticajem profesora Nedeljka Gvozdenovića

u čijoj klasi je diplomirala, Šemsa Gavrankapetanović je sliku gradila u intimističkom duhu na temeljima Beogradske slikarske škole, a potom ju je, tragajući za ličnom poetikom, svodila i približavala se postulatima enformela. U temama koje je birala odmah se pojavio i stvaralački bunt, govorila je o odbačenim stvarima i napuštenim prljavim prostorima, otuđenosti i mučnini. "Bila je to moja potreba za dijalogom, za susretima sa drugim ljudima, o potrazi za identitetom, o nepristajanju na puku bačenost u društvo, o pravu svakog pojedinca na izbor ličnog stava. Zato sam ispitivala materijale, platno sa štafelaja spustila na pod, na njega pobacala otpatke, piljevinu, pesak, kanape, žice… imala sam potrebu za taktilnim pristupom slici, da stvaram iz sebe, van naučenog, vođena jedino instinktom i intuicijom. Najbliži mi je bio papir i sa njim sam najviše istraživala." Jedna od najupečatljivijih Šemsinih izložbi ostvarena je upravo u papiru, tragične 1999. u Galeriji ULUS. Na slike je kolažirala ostatke spaljenih knjiga i novina koje je pronašla u Sarajevu kraj bombardovane biblioteke, sačuvala i donela u Beograd. "Poreklom sam iz Sarajeva, a razaranja grada moga rođenja gledala sam na televiziji. Kada se rat završio, otišla sam da vidim porodicu i prijatelje i šetajući po ulicama koje su tek počeli da raščišćavaju, videla sam dve velike hrpe spaljenih knjiga. Instinktivno sam ih pokupila, a kasnije se javila želja da ih sačuvam i da toj ratnoj kolateralnoj šteti, tom otpadu, produžim život. Zapravo sam želela da kažem da zlo ne može da pobedi, da je život uvek jači od razaranja."

Selmina prva preokupacija je portret, razvijala ga je analizirajući članove porodice i bliske prijatelje udubljujući se u slojevitosti ličnosti. Tako je, suprotno majci koja je sliku bacila na pod, valjda u pomenutoj želji iz detinjstva da ne prikazuje ružno nego lepo, persijski tepih podigla iza leđa modela u pozadinu slike. Na kraju je, pod uticajem secesije, svoje pozadine shvatila kao bašte u kojima je mašta mogla da se razigrava do mile volje. Zaokret se dogodio preko korseta. "Izlazak moje slike u prostor desio se na tematskoj izložbi u Čačku posvećenoj zastavama komunističke partije. Zamislila sam svoj rad u obliku odevnog predmeta – trapezni oblik korseta dobro je korespondirao sa pravougaonom formom zastave. Posle te izložbe počela sam da skupljam različite krojeve korseta, da ih kombinujem i proučavam njihove skulptoralne oblike. Predmet je dopadljiv, ženstven, ali govori o večitoj stezi i sputanosti ženskog bića. Moja potreba za lepim je sklanjanje od očiju onoga sa čim se svakodnevno susrećemo, sa socijalnom nepravdom, neuređenom okolinom, zapuštenim ambijentima. Korset je i pogled u unutrašnjost bića, i povratak u neke sretnije dane detinjstva i bajki."

Potom, Selma u prostor galerije unosi i druge odevne predmete iz prošlih vremena, romantične krinoline često upotpunjuje scenografskim detaljima, nadgrađuje ih aplikacijama, cvećem, vezom i porukama, pa i izvezenim stihovima Darka Rundeka. Bajkovitost do kraja razvija na izložbi Trnoružičnjak, koja ima skrivenije duboko potresne i gorke poruke. "Scenografski detalj je presto, a tu su i portreti kraljeva Petra II i Aleksandra i veliki baner Josipa Broza u sitoštampi, da upotpune priču o Jugoslaviji koja je postojala i koje više nema. Siže priče je u kletvi zle vile i kontra kletvi dobre, koja želi da sanira zlo. Mene je to asociralo na situaciju kada je kod većine nas u bivšoj Jugoslaviji počela da se uspavljuje građanska svest za račun narastajućih nacionalnih, pa smo se svi probudili okovani trnjem. I sada čekamo momenat kada će se, poljupcem nekog princa koji će jednom doći, probuditi carstvo okovano neprohodnim vrtom ruža čije bodlje ne moraju da se vide, ali se snažno osećaju."

VEZ SKRIVENIH MISLI

Na prvoj zajedničkoj izložbi, Po ženskoj liniji, održanoj prošlog decembra u novim prostorijama Grafičkog kolektiva, sve tri je okupila najmlađa Dunja. Činjenica da je poznata beogradska galerija posle 70 godina izgubila svoj prostor i uselila se u novi, nedovršen i neuslovan, pogodovala je njenoj ideji da se u takvom prostoru sagledaju ženske, takođe nepravedno skrajnute pozicije u društvu i porodici, ali i da se oda počast nikada dovoljno priznatom ženskom radu. "U tom novom Grafičkom kolektivu, koji nije zgodan za izlaganje, nije dovršen, nema struje ni svetla, pokušale smo da stvorimo jedinstven intimni svet, prostorije za žene ispunjene ličnim predmetima koji se više ne koriste: starinsko ogledalo, toaletni stočići sa šminkom, lekovi, bočice parfema, pudrijere, sredstva za higijenu, porodična škrinja, starinski ženski veš, vezeni jastučići i drugi elementi miraza. Svi ti radovi bili su posvećeni mentalnom i reproduktivnom ženskom zdravlju. Izložile smo Šemsine slike, Selmine haljine i korsete ukrašene slikanim ili veštačkim cvećem, moje instalacije, nekoliko familijarnih cijanotipija, i meni najvažniju zajedničku knjigu koja nastaje u saradnji nas tri. To je zbirka vezenih stranica za koju me je inspirisala praksa u Kini. U trenutku kada se devojka udaje i odlazi u drugu porodicu, majka, baka, sestre, prijateljice, ostave poruke za nju, da joj ostanu kada više ne budu zajedno. Najzanimljivije je što su te poruke pisane posebnim načinom koji su neopismenjene žene same izumele. Knjiga je posvećena našoj ženskoj liniji. Mi smo vezle svoje skrivene misli, crteže, ideje i poruke iz raznih perioda, tu je mamin crtež mene kada sam bila mala, moja pisma baki, portrete koje smo radile jedna drugoj. Čini mi se da je naša dužnost danas da odamo počast istoriji ženskog, nikada dovoljno priznatog rada. Da li je to naša stara-majka koja piše Franji Josifu, ili nečija daleka baka u Kini, velika svetska umetnica, spisateljica ili naučnica, sve su to kanoni koji kroz istoriju minimiziraju vrednosti, a one su utoliko veće koliko su teže poteškoće i prepreke sa kojima se ženski rod od vajkada susreće."

Potrebu da u istom prostoru nedovršenog i usred zime nezagrejanog Grafičkg kolektiva prikažu zajednički rad i različite priče kojima se bave, publika je razumela. Njihovu ambijentalnu postavku, grafike, instalacije, iskrenost, posvećenost i međusobnu povezanost. Bilo im je zadovoljstvo da se posle mnogo godina preplitanja tokom stvaralaštva pojave u javnosti i ta se energija jasno prepoznavala na izložbi. Zato što takav međugeneracijski likovni dijalog i solidarnost različitih senzibiliteta nisu uobičajeni, kao ni postavka koja je nosila pečat njihovih posebnosti i originalnosti. Prema tome, sva podrška trenutnom nastojanju triju umetnica da pripreme novu, bogatiju zajedničku izložbu i, kao što planiraju, realizuju je u Sarajevu ili beogradskom Etnografskom muzeju.