U nedeljniku "Vreme" od 17. marta profesor Dejan Trifunović je objavio tekst u kome, na retko uljudan i akademski rafiniran način, izražava svoje neslaganje sa mojom ocenom ponovnog prevoda knjige Dominika Salvatorea Međunarodna ekonomija. O jednom komplikovanom, različito percipiranom pitanju složene su dve celovite, zaokružene slike, ali nažalost sa oprečnim interpretacijama. Profesor Trifunović i ja našli smo se u ulozi zagovornika tih različitih tumačenja. Razlike su posledica jedinstvenosti i višedimenzionalnosti ovog spora, a sve to produkovalo je stanje u kome "nije lako dževap dati kavzi". Tekst je polemički suprotstavljen mojim zaključcima, ali moram smesta da dodam da bi valjda svako mogao samo da poželi tako dobronamernu i toliko lucidnu polemiku, pa makar bila i okrenuta protiv njega.

Trifunović je jedan od desetak svetlih tačaka u mojoj profesorskoj karijeri. Ova polemika dojmila me se kao jedan vrlo neobičan događaj. On je jedan od najtalentovanijih i najuspešnijih mladih profesora na Ekonomskom fakultetu, pa i šire. U najdelikatnijim pitanjima ekonomske teorije i ekonometrijske metodologije, on je dostigao sam vrh. Među rečima koje se daju prizvati u sećanje iz meni dostupnih jezika, a koje dobro izražavaju njegovu intelektualnu posebnost i naučnu produktivnost, čini se da su najprikladnije brainpower ili, eventualno, lux naturale. U mojoj karijeri pojavilo se desetak izuzetno svetlih, za duže pamćenje predodređenih tačaka na koje sam istinski ponosan, a u te tačke spadaju i on i profesorka Dana Popović. Nelagoda je specifična po tome što su ovoga puta te dve tačke okrenute jedna protiv druge.

Prelazeći na razmatranje naših razlika, neka na samom početku bude naglašeno jedno principijelno neslaganje kojim se – sa jednim izuzetkom – odbijaju, pa i pobijaju sve zamerke Stručne komisije (SK), date na prevod tehničkih termina u drugom izdanju prevoda sporne knjige. Stručna komisija, naime, osporava i odbija njene prevode da bi apodiktički i besprizivno ponudila svoje "ispravne" varijante. Sa istom rešenošću sa kojom SK odbacuje prevedenice dr Popović, ja odbacujem takav pristup. Mi, zapravo, još uvek nemamo izgrađenu i profesionalno ozvaničenu stručnu terminologiju u ekonomskoj nauci, naročito u njenom izrazito apstraktnom teorijskom delu.

Stoga ne postoji čvrst, pa skoro i nikakav oslonac u karakterisanju nečega u smislu da je pravilno odnosno nepravilno. SK može samo da iznese svoj osećaj ili svoju procenu odgovarajućih implikacija dosadašnjeg iskustva u upotrebi termina, a nikako meritornu ocenu o tome da je nešto pravilno ili nepravilno. Standardizovanje stručne terminologije velika je naučna potreba, ali na tome putu još nisu, sa izuzetkom jedne davne, faktički zaboravljene inicijative realizovane u Institutu ekonomskih nauka ranih 70-ih godina prošlog veka, na pravi način preduzeti ni prvi koraci. Zbog toga što Trifunovića visoko cenim i što ga smatram svojim prijateljem, zadovoljan sam što u ovoj stvari polemišem sa SK, a ne s njim.

Zaista iznenađuje stepen u kome se SK upušta u očito sićušne terminološke nijanse; čitalac ne može izbeći utisak da se SK zdušno upustila u cepanje dlake načetvoro. SK odbacuje termin kriva indiferencije, a umesto toga zagovara krivu indiferentnosti. Međutim, kriva indiferencije figuriše decenijama, još otkako je B. Horvat pre pola veka ovoj naučnoj pustopoljini počeo da objašnjava šta je u stvari ekonomska nauka. Ja sam u usmenoj i pisanoj reči taj termin koristio decenijama, kao i mnogi drugi, a Horvatovi učenici sa Poslediplomske škole Instituta ekonomskih nauka rasejali su ga diljem Jugoslavije. Uobičajen je i u zapadnoj varijanti našeg jezika: u prevodu poznate knjige (R. S. Pindyck i D. L. Rubinfeld, Mikroekonomija, Zagreb: MATE, 2005).

Stvar stoji slično i sa tumačenjem geografskog pojma Gulf. Komisija zbog nečega tvrdi da se taj naziv odnosi na Persijski zaliv, a iz merodavnih rečnika jasno se vidi da se termin odnosi na dva zaliva, Meksički i Persijski. Nedeljniku "Vreme" dostavio sam jednu širu verziju ovog teksta u kojoj se, pored potkrepljivanja nekih dokaza, navode i odgovarajući izvori. Štaviše, u krugovima iz kojih potiče Salvatoreova knjiga uobičajeno je da se sa Gulf označava Meksički zaliv.

Teško je prihvatiti insistiranje SK da se konstatacije u vezi sa odgovarajućom slikom iz poglavlja IV moraju prebaciti u kondicional, kao i odbijanje SK da u tom kontekstu prihvati reč panel: upravo je ta reč prikladna za deo slike koja se sastoji od dva dela. Takvih neslaganja sa SK ima još, ali ne želim čitaoca da opterećujem pretrpanim detaljima. Ja sam ne bih prihvatio baš sve varijante prevoda profesorke Popović: mnogo mi je bliža varijanta koju u obliku konstantni prinosi zagovara SK nego konstantna ekonomija obima, što nudi dr Popović. Teško je oteti se utisku da je ovo oksimoronska konstrukcija: ekonomija obima, nasuprot disekonomiji obima, znači da sa porastom obima prinosi rastu više nego proporcionalno; ono što raste ne može biti konstantno.

S obzirom na načelnu konstataciju o nepostojanju standarda u ekonomskoteorijskoj terminologiji, u većini slučajeva ne može se tvrdo insistirati na ovoj ili onoj varijanti. Štaviše, valja uočiti i jednu disfunkcionalnu kontradiktornost SK: s jedne strane ona, pomalo oksimoronski, govori o plagiranju prevoda, a s druge o drugačijim, tobožnjim standardima oprečnim rešenjima u prevodu. Ako se nešto vidno razlikuje od teksta u odnosu na koji se proglašava za plagijat, onda o plagijatu ne može logički zasnovano da se govori.

Neophodan je i osvrt na nekakva preklapanja dva prevoda. Za razliku od književnih prevoda ili prepeva pesničkih dela, u stručnim tekstovima kao što je ovaj preklapanja su neizbežna. Krupnije razlike javljaju se samo kod manjeg broja specijalnih tehničkih termina, kod kojih jedino dolazi do izražaja individualna kreativnost prevodioca. Standardizacija silno doprinosi pouzdanosti i efikasnosti komuniciranja, ali i ona ima svoju meru: kao što je davno još rekao I. Klajn, poslednje ka čemu bi trebalo da težimo jeste žandarski pristup jeziku.

Na kraju ću namerno otkriti bok potencijalnim kritičarima. Prema profesorima Trifunoviću i Popović, svojim učenicima i prijateljima, gajim veliku naklonost. Kad se pojavi kakva krupnija dilema ili situacija u kojoj bi zbog svojih omaški mogli da stradaju, u meni bi se sigurno aktivirao instinkt zaštite, želja da ih spasem čak i kad nisu u pravu. Profesorka Popović je načinila jednu konzistentnu sliku ovog nemilog događaja, i u TV nastupima uverila me da u njenom postupanju nema prestupa. No, sve da se takvih prestupa i nađe, ne znam da li bih odoleo iskušenju da je i tako "grešnu" branim. Isti impuls bi se pojavio i kad bi se u analognoj neugodnoj situaciji – ­daleko bilo – zatekao profesor Trifunović.

Ima li moralnog opravdanja za ovo što bi Latini nazvali pia fraus? Moglo bi da ima. Ako je reč o kakvom sitnom, incidentnom prestupu i ako hipertrofirani odjeci tog prestupa prete da bace u zasenak neuporedivo veće rezultate na osnovnom području delatnosti takvih "grešnika", onda je šteta od otklona od istine u tim sitnijim stvarima nesravnjeno manja od izbegnute štete po osnovu kompromitacije njihovih profesionalnih učinaka. Ovo je prosta varijacija na temu koja se u etici često sreće, i koja se sastoji u tvrdnji da je u normativnom smislu preporučeno prihvatanje manje štete zarad izbegavanja veće. Nezavisno od napred istaknutog imperativa javlja se empatični poriv stavljanja na stranu jednog grubo napadnutog i zadugo ugroženog bića, pa i po cenu iskliznuća u nepovoljnu poziciju u kojoj će se makar donekle podeliti njegova muka. Po cenu izlaganja daljoj kritici, ovde se dodaje još i čisto psihološki i strogo individualni "dokaz". Nota bene, budući da izostaju neophodna logička izvođenja nezaobilazna u strogim dokazima, ovaj "dokaz" nije logički nepobitan. Profesorku Popović toliko cenim da ne mogu da poverujem da može da počini sve što joj je stavljeno na teret u zastrašujućoj optužbi sklopljenoj na Ekonomskom fakultetu. Ova čisto psihološka nelagoda ima i svoju logičku komponentu: naime, to za šta se optužuje i ono što znamo o njoj kao naučniku i društvenom aktivisti toliko je inkompatibilno da je teško prihvatljivo zdravoj pameti.

Znam da se ovaj polemički dijalog između profesora Trifunovića i mene neće odraziti na naše prijateljstvo. Neću moći da se ne radujem njegovim daljim profesionalnim uzletima i dometima. Priznajem, u tome imam i sasvim sebičan interes. Jer, Glorija discipuli – glorija magistri.