Arab Strap – As Days Get Dark
(Rock Action)

Aidan Moffat, lider sastava Arab Strap, definitivno nikad nije imao biznis plan u glavi. Posebno ne kad je rešio da svojim drugarima, najslavnijem škotskom alternativnom sastavu devedesetih – Belle and Sebastian – ništa ne zameri kad su album kojim su se probili nazvali The Boy with the Arab Strap (1998), mada ga nisu pitali za dozvolu, pa čak ni znali šta Arab Strap znači, osim da dobro zvuči (ime za seksualno pomagalo, prim. aut.). Još manje je nešto planirao, osim da se nađe prijateljima, kad je upamtljivo gostovao na prvoj ploči sastava Mogwai Young Team (1997), ukrašavajući jedinim vokalom njihov instrumentalni tour de force. To je škotski način, pomozi da bi ti pomogli. Tako smo prvi put čuli za grupu Arab Strap.

Negde u drugoj polovini devedesetih, postajala je nada da će iz Škotske doći generacija novih velikih alternativnih grupa, uz pomenuta tri sastava i Delgados – ovi poslednji su osnovali majušnu, ali važnu glazgovsku izdavačku kuću Chemikal Underground, da bi kolegijalno distribuirali lokalne nezavisne bendove. Kontra zahuktale medijske pompe brit-popa, ova bliska umetnička familijarnost više je podsećala na milje iz koga je nastao grandž. U to vreme, činilo se da bi upravo škotska atmosfera mogla dati novi Sijetl, sa svojim turobnim urbanim pejzažima koji se raspadaju pod kišom, siromaštvom što ne odlazi, i sudarom proleterskog konzervativizma sa neumitno dolazećim high–tech dobom.

U pomenutoj ekipi odmah se istakla postava Arab Strap, rodom iz Falkirka, grada manjeg od Leskovca, ali jednako važnog za rani industrijski razvoj Škotske, odakle dolaze i legendarni Cocteau Twins. Crni humor je večno obeležje tamošnjeg duha, nešto što nam nije strano, pa je on oslonac i ove grupe, čiji su jedini stalni članovi sastava pevač, tekstopisac i bubnjar Aidan Moffat, te multiinstrumentalista Malcolm Middleton. Njihov zvuk je već opisan kao post-folk (pandan post-roku Mogwai), i uglavnom je vrlo jednostavan kad se razloži, jer ga najčešće čine: gitara + bubnjevi, te preko toga dubok muški glas što odiše paranojom uskih ulica, letargijom vlažnih stambenih blokova, nesporazumima sa ženama i razočaranjima u drugare, pritom zaliven gutljajima piva da bi se lakše izgovorilo sve što tišti. U Aidanovim pesmama naracija se odvija kao da je u pitanju beleženje unutrašnjeg filma što se neprekidno odvija. Neobično je jedino to što je često najnesolidniji karakter i onaj koji stalno loše prolazi – on sam.

Mada su pre svega albumom Philophobia (1998), zaslužili poštovanje i status ozbiljnih autora, te napravili ime u globalnim alternativnim krugovima, karijera im se efektivno završila još 2005, ne dosežući vrhunce i svetsku prepoznatljivost do kojih su dospeli Belle and Sebastian i Mogwai. Zato je još neverovatnije da su se posle toliko vremena upravo sad vratili svojim najboljim izdanjem As Days Get Dark, kolekcijom mračno-realističnih epizoda iz savremenog gradskog života, koje je trenutno broj 1 na top listi u Škotskoj i broj 14 u Britaniji – što je njihov najveći komercijalni uspeh ikada. Možda to i nije čudo. Kao što rekosmo… nikad nisu imali biznis plan.

As Days Get Dark spada u ona draga mala otkrića, jer donosi mnogo više stvarne životne radosti, inteligentnih obrta u zapažanjima o ljudima, kao i prave poezije nađene na ulici, nego mnogo šta drugo što se trenutno proizvodi u Britaniji. Već uvodna The Turning of Our Bones neuobičajeno iskreno i sa sarkazmom uperenim prema sebi, govori o dilemama koje okružuju povratak benda i drastičnoj promeni pogleda na svet kad ostariš. Nije baš uobičajeno da grupa počinje povratnički projekat razobličavanjem istog, kao i rušenjem mita o sebi.

Nastavak je još šokantniji i bavi se erotskom stranom svakodnevice: Another Clockwork Day zapravo iznosi strah da sve banalnija internet pornografija ubija pravu želju za drugom osobom, poredeći životnost 16 godina starih fotografija sebe i prijatelja, zaostalih u kompjuteru, sa onim kako izgleda današnja fotošopirana produkcija vizuelnih sadržaja. Ako dodamo da je nežna Bluebird zapravo neka vrsta anti–twiter kompozicije, postaje jasno da su Arab Strap jedna od prvih autorskih veličina koja se pozabavila opevavanjem srozavanja ličnosti u društveno umreženom svetu, a što neko ko je bio odsutan pomenutih 16 godina i te kako dobro oseća. Seksualni život u gradovima tema je dve izvanredne sage iz libidinoznog andegraunda: Compersion Pt. 1, govori o odnosu para sa ženom koja želi da stupi u intimni kontakt sa oboje, uz neminovan loš kraj za sve njih; Here Comes Comus! je opis pojave izmišljenog neodoljivog boga noćnog života, i susreta jedne žene sa njim, uz krajnje rečito opisivanje zavodljivosti i istovremene zaludnosti svih nijansi zabave za jedno veče, koje nude klubovi, pabovi i sporedne ulice… milje kog Aidan očito više nego dobro poznaje.

Posebno je impresivna Kebabylon, gde hvatamo našeg junaka kako se šeta ulicama u pola 5 ujutro, kad se sve već zatvorilo, a izgubljene noćne ptice svih boja pokušavaju da nađu put kući – u pitanju je veran opis urbanog podzemlja kog je iznenada zateklo svetlo, gde su Arab Strap u svom elementu, dosežući jedan od vrhunaca kompletnog stvaralaštva. Međutim, oni ne bi bili tako posebna grupa, kad na ovaj prikaz gradskog rasula odmah ne bi nadovezali dirljivu porodičnu pesmu kakva je Tears On Tour, čija tema je sučeljavanje muzičara na turneji sa jadom svoje klovnovske sudbine, koju spoznaje u trenutku kad mu majka telefonom javlja da mu je posle dede i baka upravo umrla – uz poruku da ostane na turneji, jer ne može da im pomogne kući. Konačno, dno sveta ocrtava i basna Fable of the Urban Fox, skrivajući tešku metaforu o migrantima, njihovom bekstvu sa dalekih "polja smrti" na kojima su ranije živeli lovljeni, te srceparajućem nesnalaženju u velikim gradovima Zapada, gde su progonjeni kao zalutale divlje zveri, do neumitne, jezive smrti.

Završno poglavlje od tri numere na neočekivan način objašnjava naslov As Days Get Dark – one nam otkrivaju da u svojoj izgubljenosti i sluđenosti, ljudi ipak i dalje imaju potrebu da primaju i daju toplinu. Čine ga sledeće uglazbljene storije o karakterima sa same ivice: I Was Once a Weak Man bavi se ostarelom gej ličnošću, koja je provela život vešto se krijući, da bi sumirala svoj prinudni put zaključkom – "the day is disease and night the cure"; Sleeper je naprosto čarobna alegorija o beskućnicima što žive životom spavača po vozovima, među kojima naš heroj vidi i sebe; konačno, u Just Enough se kao motiv pojavljuje naziv albuma, dok pevač svodi račune sa samim sobom i svim svojim neuspesima, koje mu njegovi najbliži, nada se, opraštaju. Poslednji stih: "A call for love, without a sound", svakako može biti moto povratničke ploče ove jedinstvene grupe za koju nismo ni znali da je otišla.

Arab Strap tako doživljavaju pozni vrhunac, sa albumom koji nije pomodan niti postmoderan hit – nego primer stare umetnosti pisanja priča u obliku pop pesama. Oslonjeni na britansku folk tradiciju, kao i američke storytellere bilo koje generacije (a najviše na Toma Waitsa), te na nasleđe alternativnog roka iz 80-ih (pre svega The Cure sa Disintegration) – oni demonstriraju kako izgovorena reč još uvek ima težinu u popularnoj muzici.

U ovom svetu bez stava, možda je došao trenutak da se spozna da je baš to njegov veliki problem, pa su, za promenu, ponovo popularni oni koji imaju stav. Biznis planovi više i tako ne pomažu.