Zadušnice. Pakuju se sveće, šibice, bere se cveće iz bašte. Puni se beli plastični balon vodom. Pakuje se korpa od pletenog pruća, tetka stavlja još neke stvari u crni ceger. Spremamo se za odlazak na groblje. Nešto i ja pomažem, ali sam uglavnom pasivni posmatrač. Klinac sam, možda mi je deset godina. Baka je u crnini, sa obaveznom crnom maramom na glavi. Kolima do groblja ne treba ni deset minuta.

Provlačimo se između humki pazeći da ne nagazimo na nečiji grob, jer je to mnogo gore nego nagaziti živog čoveka. Naše seosko groblje je prilično zapušteno, za neka grobna mesta nije baš jasno gde počinju a gde se završavaju, pa nisam siguran da li sam nagazio na njih ili nisam. I onda osećam grižu savesti.

Prolazimo pored starih nakrivljenih kamenih spomenika, pokušavam na njima da raspoznam davno uklesana imena i godine. Zatim ta mala bizarna crna kuća, mermerni mauzolej, na njemu je epitaf ispisan jasnim slovima, ali nemam želju da pročitam. Stižemo do naše porodične parcele. Krstimo se, ljube se slike na spomenicima, ljube se i pale sveće, pere se vaza i stavlja se u nju sveže cveće. Tetka priča sa pokojnicima kao da su tu, izveštava ih o aktuelnim događanjima, priziva neke njihove zajedničke uspomene. Pali dve cigarete, prvu svojoj pokojnoj sestri koju stavlja na ivicu spomenika, drugu sebi. Delile su istu strast prema cigaretama. Dok duvan i papir lagano dogorevaju do filtera ostavljajući za sobom krivi štap od pepela, tetka komentariše kako se ta cigareta nikad ne ugasi ranije, uvek izgori cela. I baka se obraća umrlima, ali sa mnogo manje lirike, a više gorke tragičnosti u izrazu. U grudima mi se nakuplja nešto bolno, neprijatno čvrsto i poput kristala širi mi se po čitavom telu. I ovde sam uglavnom pasivni posmatrač, mada se na sugestiju starijih i ja krstim desnom rukom sa tri prsta, palim sveću i ljubim fotografije sumorno ozbiljnih lica na spomenicima.

Sledeći put kad se planirao odlazak na groblje pitao sam: "Mogu li ja da ne idem?" Od tada, pa narednih desetak godina, na groblje se išlo bez mene.

Nije to bilo mesto gde sam mogao da se sretnem sa onima kojih više nema. Ako njihove duše još uvek negde žive, bio sam siguran da nisu tamo. Koju godinu kasnije, počeo sam da odlazim sam. Bilo je podnošljivije, ali ni tada nisam osećao da tu ima ičega osim zemlje, kamena i depresivnih fotografija sa kojih me gledaju mračna i beživotna lica, pa sam i od toga odustao. Izbegavao sam i naše i druga groblja kad god sam mogao.

Dosta je godina prošlo od tada, do trenutka kada sam groblja počeo da doživljavam na drugačiji način. Kada sam, emotivno distanciran, na osnovu natpisa na spomenicima pokušavao da zavirim u nečiju sudbinu ili je iskonstruišem sam, da u estetici i organizaciji groblja prepoznajem širu sliku društva. Posete grobljima počele su da mi budu zanimljive.

Prolazeći, u Bosni, pored muslimanskog groblja sa belim nišanima u koja su uklesani mlad mesec i zvezda, pomislio sam kako različiti narodi svoja religijska uverenja, ali i životne vrednosti, moralna načela pletu, poput puzavica, oko različitih simbola. Kao da bez tih simbola te puzavice ne bi mogle da rastu ni postoje. No, bilo da se uspinju uz krst, mesec i zvezdu, crkveno zvono ili minaret, tri prsta koja se krste zdesna ulevo ili četiri prsta koja to isto rade, ali sleva udesno, uz abdest i klanjanje, liturgiju ili misu, sve te puzavice su u svojoj suštini iste. U svima se kriju ljubav, humanost, praštanje, samilost. Paradoksalno je kako nam upravo te vrednosti u svakodnevnom životu najviše nedostaju. Druga je priča to što se u životu sve da zloupotrebiti, pa tako i ove puzavice često neki prepletu tako da iz njih nikne otrovno trnje, ili izrastu u biljke mesožderke koje gutaju glave inovernih, ali i svog sopstvenog naroda.

Gledajući uredno održavana groblja po Zapadnoj Evropi (negde od Slovenije pa nadalje), na kojima svetlucaju drugačije sveće u staklenim kućištima, sve ređe parafinske, sve češće električne, odmah bude jasno da je u pitanju drugi standard sa rešenjima koja su, po meri nas Balkanaca, praktična, ali bez duše. Nije li to i naša ideja celokupnog zapadnoevropskog društva?

Jesenje jutro u Vareni, na obali jezera Komo. Jednom od strmih staza iznad centra mesta sasvim slučajno nailazim na najupečatljiviji prizor te šetnje: usečeno u strme litice visoko iznad jezera, tačno na pola puta do raja, ili u srcu samog raja ako mene pitate, nalazi se lokalno groblje. Prvi utisak je prefinjena estetika sa pravom dozom patine, koja čini da sve ostavlja utisak skladnog, ali ne i sterilnog. Otmeno izvajana mala statua Marije Magdalene stoji uz jedan grob. Zagledam slike na spomenicima. Na jednoj od njih "pizzaiolo", sredovečni nasmejani muškarac sa kuvarskom kapom, drži picu u rukama. Na drugoj fotografiji čikica sa sedom bradom i kačketom, takođe nasmejan, vozi bicikl.

Ljudi koji slave život i raduju mu se čak i kad se suoče sa smrću. Osetio sam bliskost, istom plemenu pripadaju svi koji pokušavaju da utkaju lepo i u radost i u tugu, koji beže od banalnosti i sivila, onog oko njih, ali i onog u njima samima.