Prvi kontakti ljubitelja košarke na ovim prostorima sa NBA ligom, osamdesetih godina prošlog veka, bili su povezani sa VHS kasetama i snimcima velikih finala, koja su tih godina bila rezervisana za Los Anđeles Lejkerse i Boston Seltikse. Nije moguće danas objasniti kolika je tada bila razlika između evropske košarke i NBA lige. Medžik Džonson, plejmejker Lejkersa visok 206 centimetara, protiv Larija Birda, koji je sa istom visinom igrao krilo i beka šutera, izgledali su nam kao vanzemaljci. Centri koji trče u kontranapad, snaga igre u odbrani, brzina košarke i atletske sposobnosti bili su nešto neviđeno pre toga.

VHS kaseta sa takmičenjem u zakucavanju na olstar vikendu 1985. godine kružila je i bila presnimavana do trenutka kada se gotovo ništa nije moglo razaznati. Pobedio je Dominik Vilkins. Na lokalnom terenu smo je satima prepričavali jedni drugima ne verujući šta smo gledali. Čovek skoči, u skoku spusti loptu do visine članaka, usput bezmalo udari glavom u obruč i zakuca preko glave. Mislili smo da smo videli sve što se tiče zakucavanja.

Potom se i na našoj televiziji moglo videti sve više NBA mečeva u odloženim snimcima, ali je to uvek bilo rezervisano za velika finala i olstar utakmice. Tako je bilo i sa takmičenjem u zakucavanju na olstar vikendu 1987. godine, i duelom između Dominika Vilkinsa i nove mlade zvezde Majkla Džordana. Već tada je Džordan važio za fenomenalnog strelca i atletu u prosečnim Čikago Bulsima. U nikad viđenom duelu pobedio je Džordan, zakucavši loptu u obruč odrazom sa linije slobodnih bacanja. To zakucavanje bilo je omaž Džulijusu Irvingu, Doktoru Džeju, koji je to uspeo pre njega. Fotografija raširenih nogu u letu pre zakucavanja postala je kasnije zaštitni znak NBA lige.

GODINE USPONA

Majkl Džordan je još kao član univerzitetskog tima Severne Karoline pokazivao da se radi o velikom talentu. Šut za pobedu, ono što ga je odvajalo od svih igrača kroz istoriju i koji je izvodio nebrojeno puta u karijeri, prvi put je pokazao na najvažnijem meču u univerzitetskoj ligi – u finalu je 1982. godine iz skok-šuta doneo svom timu titulu. Kasnije je, sećajući se toga, izjavio kako je taj koš učinio više za njegovu karijeru nego sve posle toga. Samopouzdanje je nešto što ga je vodilo kroz celokupnu karijeru. Preuzimao je na sebe sve odlučujuće šuteve i pogađao kada je bilo najvažnije.

Prekretnica u Džordanovoj karijeri je bila 1984. godina. Kao član reprezentacije SAD osvaja zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu, kao trećeg pika na NBA draftu uzimaju ga Čikago Bulsi i potpisuje ugovor sa do tada malo poznatim proizvođačem sportske opreme Najkijem.

Tokom narednih šest godina obara mnoge rekorde koji su i danas na snazi. U svakoj sezoni je bio najbolji strelac lige, a u svojoj drugoj godini u NBA, na trećoj utakmici plej ofa protiv velikih Seltiksa postiže 63 poena. Postaje najbolji strelac i odbrambeni igrač NBA lige u istoj sezoni. Individualni uspesi se nižu, ali nikako ne uspeva da sa prosečnim timom Čikago Bulsa uradi nešto više od stalnih poraza u plejofu, najpre od Seltiksa, kasnije od Detroit Pistonsa, koji ih eliminišu iz plejofa tri godine zaredom.

Frustracija koju je doživljavao u utakmicama plejofa protiv Detroit Pistonsa formirala ga je u potpuno drugačijeg igrača. Nikada nije podnosio poraze. Ceo tim Pistonsa je svoju odbranu podredio čuvanju Džordana. Kada nisu mogli pojedinačno da ga zaustave, pravili su nad njim faulove za koje bi danas bili izbačeni sa terena. U odnosu na tadašnje vreme, danas je mnogo lakše dati 30 koševa po utakmici. Grubost i jačina odbrane bili su zaštitni znak NBA lige osamdesetih i devedesetih, a to što je u tim godinama bio najbolji strelac lige govori sve o Džordanovim kvalitetima.

Uz Fila Džeksona kao trenera i sa Skotijem Pipenom i Horasom Grantom kao odličnim košarkašima koji su mu nedostajali u ranijim godinama, počinje nova era u košarci. Sklapa se generacija koja tri godine za redom postaje prvak NBA lige, ali u trenutku kada se ne vidi kraj dominacije ovog tima, dolazi do objave koja je potresla ceo košarkaški svet. Početkom oktobra 1993. godine Majkl Džordan objavljuje da se povlači iz košarke.

KOŠARKAŠKA PENZIJA

Kada je vreme da se napusti vrhunska sportska karijera? Da li je to trenutak kada se više nije u najboljoj formi ili kada godine primoraju na tako nešto? Možda trenutak kada više nije moguće podnositi slavu? Kod Majkla je više faktora uticalo na ovu odluku, pre svega ubistvo njegovog oca tri meseca ranije. Bliskost koju je osećao sa ocem tokom košarkaške karijere je nešto što do tada nije bilo viđeno. Od univerzitetskih dana pa sve do poslednjih trenutaka u NBA ligi bili su nerazdvojni. Stalno je isticao ljubav i zahvalnost prema ocu koji ga je pratio na svim utakmicama tokom karijere. Svaki uspeh je delio najpre sa ocem, a kasnije sa saigračima. Takođe, dosta je učinio i zamor koji je osećao posle osvojene zlatne medalje na Olimpijskim igarama u Barseloni 1992, kada su Amerikanci prvi put na Olimpijadu poslali dream team sastavljen od profesionalaca iz NBA lige. Imidž najveće žive sportske zvezde ozbiljno je bio narušen glasinama o zavisnosti od kockanja i dugovima prema ozbiljnim kriminalnim krugovima. Više ništa nije morao nikome da dokazuje, a želja za normalnim životom van sporta bila je sve jača.

Objava da napušta košarku oborila je akcije NBA lige za trećinu. U pokušajima da se marketinški izmisli novi Majkl Džordan prolazi narednih godinu i po dana. Čikago Bulsi povlače dres sa brojem 23 i na taj način iskazuju poštovanje za sve što je učinio za ovaj klub.

Za to vreme, Majkl igra bejzbol u nižerazrednom timu želeći da ispuni želju svog oca koji ga je nekada video kao bejzbol igrača, a ne košarkaša. Tek pošto je načuo da će biti zamenjen ozbiljnijim igračem na svojoj poziciji, saziva legendarnu konferenciju za štampu i na njoj poručuje: "I’m back". ("Vraćam se").

POVRATAK KRALJA

Povratak Majkla Džordana na teren obeležio je i najveći televizijski rejting u dotadašnjoj istoriji NBA lige. Džordan oblači dres sa brojem 45. Akcije NBA su na rekordnom nivou u poslednjih pet godina, ali prva utakmica pokazuje da nije ni blizu svoje najbolje igre. To se i očekivalo. Pomaže Bulsima da uđu u plejof i da doguraju do polufinala Istočne konferencije protiv Orlando Medžika. Legendarna izjava Nika Andersona posle pobede njegovog tima, koja je obišla planetu, glasila je: "Nije izgledao kao stari Majkl Džordan, 45 nije eksplozivan kao nekada 23".

Ako je nešto pokretalo Džordana tokom karijere da ide i preko granica svojih mogućnosti, to je bila njegova želja za dokazivanjem i luda motivacija, obično izazvana reakcijom ili izjavama nekih igrača. To mu je sada bilo potrebno više nego ikad.

U međuvremenu, u Bulsima su Toni Kukoč, uz Skotija Pipena i Rona Harpera, predstavljali okosnicu ekipe, kojoj se pridružuje najbolji skakač i odbrambeni igrač NBA lige, ekscentrični Denis Rodman, čiji temperament je u Čikagu konačno kanalisan. Stvara se najbolji košarkaški tim u istoriji NBA lige.

Toni Kukoč je nedavno izjavio kako su treninzi Čikago Bulsa tokom priprema za sezonu 1995/1996 jedino mogli da se porede sa pripremama reprezentacije Jugoslavije u njegovim mlađim danima. Džordan je pre svega gurao sebe do granica, pa tek onda prigovarao saigračima na zalaganju, priseća se Kukoč tih godina; problem je bio u tome što je njegov uobičajeni intenzitet treninga bio nedostižan drugim igračima. Bulsi do plejofa pobeđuju u 72 od 82 utakmice i postavljaju rekord NBA lige u broju pobeda, a naredne tri godine osvajaju titule prvaka NBA lige.

Bilo je u istoriji sporta velikih povrataka, pre svega golfera Tajgera Vudsa, ali u globalno popularnim sportovima ne postoji veći primer posvećenosti sportu od povratka Majkla Džordana. Koliki uticaj je imao na košarku i šta je predstavljao za vreme karijere najbolje se može sagledati u dokumentarnom filmu "Poslednji ples", u kome je akcenat stavljen na poslednju godinu njegove karijere, kao i na godine provedene u Čikago Bulsima.

Ostaće večno upamćen kao "Njegovo leteće visočansto" i kao čovek koji je uzdigao košarku na nivo planetarnog spektakla.