U srcu Beograda, na Crvenom krstu, nalazi se park, a u njemu stogodišnji ginko, razgranata lipa i veličanstveni kedar iz Libana okovan u korov, ižvrljan grafitima. Odavno to više nije "Bioskop bašta", gde su projektovani filmovi na ogromnom betonskom ekranu. Tu je sad stari Aca koji je sebi improvizovao sklonište, i gomila svakojakih dasaka i razvaljenog nameštaja koji on popravlja. Nastane se privremeno i Romi u bivšu kućicu projekcioniste, pa im neko podmetne požar, oni nestanu, pa se vrate. Svraćaju i komšije iz kraja da udahnu vazduh ili dovedu decu da protrče, u nedostatku druge zelene površine.

Ko pamti da je taj parkić bio bašta elegantne vile Margarete Minh podignute u stilu moderne, koja je još uvek tu, u ulici Silvija Kranjčevića, ali odeljena zidom od svoje nekadašnje bašte? "Imala sam nepunih deset godina. Preskakali smo ogradu i piknikovali pored ribnjaka. Blagonaklono su nas puštali", seća se Melanija Kuzeljević, rođena tu, u blizini, 1932. godine. "Tada je bilo puno jevrejskih porodica u našem kraju", podvlači Milica Sentić, profesorka klavira u penziji, Melanijina generacija. "Posle Drugog svetskog rata više nikad nismo ništa čuli o njima. Kakvu li su sudbinu imali?", pitaju se.

Minhova imovina je nacionalizovana i predata "Beograd filmu", koji je Minhovu baštu pretvorio u "Bioskop baštu". Melanija Kuzeljević se seća da je tu gledala fantastični film Baš čelik, da su se plaćale ulaznice i nosilo jastuče za sedenje na podu. S druge strane zida, u vili Minhovih, prvo su boravili zaposleni u američkoj ambasadi, da bi početkom sedamdesetih Iračani u njoj otvorili školu. Sa krahom "Beograd filma", već odavno zapuštena "Bioskop bašta" još više tone, a vilu preuzima privatni vrtić "Baby palace". Samo vitraži na ulaznim vratima svedoče o nekadašnjoj eleganciji vile.

FABRIKA TEKSTILA, RUDNIK

Dvesta kilometara jugoistočno od prestonice, u selu Rtanj od stotinak ljudi, u podnožju istoimene planine, ime Minh budi nejasna sećanja. Na ulazu u selo, 66-godišnji Mikan pije kafu na suncu. "Nije se govorilo o Minhovima, bilo je vreme socijalizma, ali se ipak znalo o njihovoj dobroj reputaciji i plemenitosti. Moja vikendica je bila dom jednog rudara", kaže Mikan pokazujući niz klimavih drvenih kućica. Nekoliko koraka dalje duž razvaljenog seoskog puta, pored prepunih kontejnera, razaznaje se stari ulaz u tunel, urastao u žbunje, na kome je komemorativna ploča sa crvenom zvezdom u znak sećanja na partizana Aloja Hiršla koga su nacisti streljali 1941. godine. O Minhovima nema pomena.

A ova porodica je bila jedna od najbitnijih graditelja srpske industrije. Godine 1870. Samuel Minh, Jevrejin, napustio je rodnu Moraviju, nastanio se u Paraćinu i iste godine osnovao prvu modernu fabriku tekstila na Balkanu. Tkanine su se izvozile od Pariza do Beča i osvajale nagradu za nagradom.

Najstariji Samuelov sin, Julijus, podstiče ga da ulože u rudnike kamenog uglja u istočnoj Srbiji, koji se razvijaju nakon donošenja Pravila rudarskog udruženja za Kraljevinu Srbiju iz 1895. godine, i 1902. godine Industrijska radnja braće Minh otvara rudnik Rtanj, a Julijus postaje prokurista. Poduhvat je bio smeo – nije bilo železnice, pa se industrijska instalacija dovozila na 700 m nadmorske visine volovskom zapregom, isto tako se i ugalj odvozio do Paraćina, a odande dalje železnicom.

Za nepunih deset godina, Minhovi su izgradili planinsku železničku prugu za vagonete, žičaru dugu pet kilometara, separaciju uglja, parnu električnu centralu, kao i razne radionice, na primer za nameštaj koji se delio zaposlenima.

Međutim, počinju balkanski ratovi, radovi staju. Za vreme Prvog svetskog rata porodica Minh napušta Srbiju, Nemci eksploatišu rudnik i prilikom povlačenja onesposobljavaju mašine, a ugljenokop pale i plave. Posle rata, Minhovi se vraćaju, Julijus preuzima rukovodstvo uz pomoć supruge Grete Konrad, Jevrejke iz Austrije koju je upoznao u Sloveniji gde se lečio od tuberkuloze, a ona je bila medicinska sestra. Uz njega su i brat Adolf i polubrat Aleksandar. Rudnik je brzo privukao inženjere, tehničare i rudare iz Nemačke, Hrvatske, Mađarske, Češke, Rusije i Slovenije… Stanovništvo se učetvorostručilo za šest godina dostižući 2000 stanovnika. Niču bolnica, pekara, prodavnica sa jeftinim životnim namirnicama, kafana, kulturni centar i bioskop, rudari dobijaju stanove od 16 m2 i okućnicom do 5 ari. Greta i Julijus nisu imali dece, ali su otvorili školu koja je 1929. godine imala 60 učenika. Osim ove, izgradili su i škole u dva susedna sela – Mirovu i Rujištu, u kojima je živeo najveći broj njihovih radnika. Najbolji učenici dobijali su stipendije da nastave školovanje u Srbiji, ali i u Beču. Izgradili su i sokolanu, sportsku salu sa svim rekvizitima, a uređeno je i fudbalsko igralište i teren za sletove Sokolskog društva koje je brojalo više od 300 članova. Julijusov nećak Adolf Herman držao je kurseve skijanja, a subotom i nedeljom duvački orkestar od 25 svirača zabavljao je rudare i njihove porodice.

Rtanj je danas fantomsko selo. Sve pomenute građevine su prazne, zatvorene, a škole više ni nema. Nekadašnji Sokolski dom je jedno vreme bio Dom pionira, ali od kontroverzne privatizacije 2000-ih trune, neiskorišćen. Do zgrada se probija kroz trnje, koprive, šipak, paprat i bršljan. Iznad sela je prostrani park od 40 hektara u kome je nekada raslo oko 150 vrsta biljaka koje je Greta donela sa putovanja, staklenom baštom i ružičnjakom. "Ta park-šuma mi je uvek delovala tajanstveno i pomalo bajkovito. Uspela sam da pronađem stazicu kojom niko već duže vreme nije šetao. Na samo nekoliko metara iznad objekta ugledala sam ostatke neke neobične građevine. Nisam mogla da verujem… Mesecima sam živela na toj planini, a nisam znala šta krije ova šuma. Između dve tise, iako je zub vremena učinio svoje, gordo je stajala prelepa kupola, koja je meni ličila na neku pozornicu koja očekuje gudače da pod njenim svodom započnu svoj dugo odlagani koncert. Znate već kako je to nekada bilo: gudači sviraju, dame šetaju, a gospoda razgovaraju o poslu pušeći lulu. Otkrila sam stepenište koje me je odvelo do same pozornice. Sklopila sam oči, raširila ruke i okrenula se nekoliko puta ukrug. Osećaj je bio fantastičan, nesvakidašnji, ali i dalje nisam mogla da poverujem da tako nešto postoji u tako skromnom i gotovo siromašnom okruženju", piše Vesna Nikolić, učiteljica dečijeg odmarališta u Rtnju. Tadašnji direktor odmarališta i izvesni čika Rudi, koji je lično poznavao vlasnike rudnika i čuvao njihove fotografije, ispričali su joj priču o njihovom životu na Rtnju. Za zabeleženo otkriće Vesna je osvojila prvu nagradu na konkursu Saveza jevrejskih opština 2008. u kategoriji "Hronike i memoari".

U SPOMEN NA SUPRUGA

U vreme finansijskog kraha na Vol stritu 1929. godine, u okolini Rtnja je zavladala velika suša, te su seljaci ostali bez osnovnih namirnica, pa je Julijus u Austriji sklopio ugovor da razmeni ugalj za žito i kukuruz i pokloni ih seljacima. Međutim, carina je iz nepoznatih razloga zaplenila robu, a Julijus se zbog toga ubio. Rudnik preuzima Greta, uz pomoć Adolfa i Aleksandra. Prenoseći kamenje na magarcima, na vrhu Rtnja, na 1.565 metara nadmorske visine, izgradiće kapelu posvećenu Svetom Đorđu za sećanje na supruga. U Beogradu 1937. Greta je podigla vilu u sadašnjoj ulici Silvija Kranjčevića. "Strukturu čine primarne kubične forme, fasade ravne bez dekorativnih elemenata, a primenjene su i terase i ravni krovovi. U tom smislu je u duhu Bauhausa", smatra arhitekta Mirjana Roter Blagojević, žaleći što je promenom starih prozora narušena autentičnost.

Četiri godine kasnije, kad je zemlja pala pod nacističku čizmu, udomili su izvesnog Bauera, Adolfovog prijatelja iz detinjstva, jer je tvrdio da ga nacisti proganjaju u Nemačkoj, ali se ispostavilo da je sve vreme bio na vezi sa Rajhom. Osim toga, inženjer Julijus Holik, direktor rudnika, predao je Gestapou pismenu izjavu protiv svih Minhovih, na osnovu čega je Alfred uhapšen u Zaječaru i streljan. Znajući šta ga čeka, Adolf se ubio, sa jevrejskom kipom na glavi, ispred ulaza u svoju garažu u sadašnjoj ulici Radoslava Grujića 11. "Starije komšije se sećaju njegove ljubazne žene Elizabete, kako ih je u detinjstvu pozivala na vruće krofne i kupanje sa njihovom decom Verom i Đorđem u bazenu iza kuće", piše u knjizi Beogradski stranci. Greta nalazi utočište u selu Ilino, pored Rtnja, kod porodice Radenković. Posle rata, nova vlast je nacionalizovala svu imovinu Minhovih i čak oduzela pravo Greti da stanuje u svojoj kući. Umrla je u Ilinu 1947. godine, a upravnik rudnika Franc Maček je zabranio rudarima da odu na sahranu. Nakon toga, prezime Minh postepeno se briše iz sećanja.

Dok se Greta krila u Ilinu, u vilu Adolfovog brata Aleksandra, u Lackovićevoj 6 na Dedinju izgrađenu 1930. u stilu modernizma, u kojoj je danas privatna škola Chartwell, useljava se 1941. vojni nemački ekonomski štab Vervirtšaftstab. Njegovog sina Pavla, koji je tada imao 17 godina, pominje Vojislav Bubiša Simić, dirigent i džezer, u knjizi Sentimentalno putovanje (Clio): "Do tada smo imali lepa druženja i lagodan život. Imali smo žureve po kućama. Kod mene bismo pomerili sto i tepih u trpezariji, kako bismo oslobodili parket za igrački podijum. Igrao se tango, fokstrot, engliš vals, uz gramofon, a nekad i uz živu muziku koju je svirao naš školski džez orkestar: Rođa Milivojević harmoniku, Pavle Minh klavir, Predrag Knežević Kneža violinu i ja gitaru." Bubiša i Pavle su spasavali Bubišin klavir nakon bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. i ostali bliski prijatelji do kraja Pavlovog života 2017. godine. U svojim svedočenjima Četiri godine pod senkom smrti (Jevrejski istorijski muzej Savez jevrejskih opština Srbije) Pavle opisuje kako su 16. aprila pozvani Jevreji da se prijave na Tašmajdanu i dobili žute trake sa natpisom Jude-Jevrejin. Sledio je prisilni rad. "Jednom su nas Nemci naterali da premeštamo cigle sa jedne gomile na drugu, dok su oni urlali u puštali pse na nas, a narod se skupljao i gledao ćuteći. Te noći sam prespavao kod Bubiše jer je već počeo policijski čas." A onda ga Gestapo hapsi i sa ocem završava u Topovskim šupama, koncentracionom logoru kod Autokomande. "Spavali smo u štalama, na tankom sloju slame na zemlji. Logoraši su bili podložni masovnoj psihozi sraha i očajanja. Bilo je i nekoliko slučajeva samoubistava. Svakih nekoliko dana išli su transporti od 100-200 ljudi u nama nepoznatom pravcu. Od 30. oktobra više se nije išlo u rad. Tada je dovedeno oko hiljadu Cigana, koji su sledećih dana postepeno odvođeni iz logora. Puno ih je došlo sa muzičkim instrumentima, dan po dolasku, organizovali su orkestar, i u dvorištu kasarne svirali svoj oproštajni koncert – uvertiru opere Sevljski berberin od Rosinija. Posle koncerta Nemci su im slomili instrumente i zapalili na velikoj lomači, kamioni su odvezli veliku grupu u nepoznatom pravcu", svedoči on.

RESTITUCIJA

Pavle nije znao ko mu je pomogao, ima više verzija. Uglavnom, novembra 1941. uspeo je da se ukrca u voz sa porodicom i da sa italijanskom vizom stigne do ostrva Sušak, u Hrvatskoj. Odatle su se prebacili u Kraljevicu, gradić na obali blizu Rijeke, koji je bio pod italijanskom vojnom okupacijom, dakle, malo bezbedniji od teritorija koje su kontrolisale ustaše. Kad su i Italijani odlučili da unište Jevreje, Pavle se 1943. pridružio partizanima. Nakon oslobođenja, Pavle i porodica prešli su u Beograd, u mali stan u Birčaninovoj ulici.

"Adolf, moj deda, organizovao je bekstvo većine članova i uže i šire porodice na vreme. Ali bilo je kasno da spase vlastitu kožu. Elizabeta Traihel, moja baka, uspela je da se sakrije. Kako i gde ne znamo", objašnjava nam preko video-linka kovrdžava i blistava fotografkinja Vida Jovanović Minh, koja živi u Meksiko Sitiju. "Njihova ćerka Vera, moja majka, udala se in extremis za pravoslavca. Pešice su stigli do Švajcarske, kod mog strica Đorđa, sa propusnicama koje im je obezbedio deda. Zatim su nastavili dalje do Engleske, a odatle brodom u Ameriku, produžili su na Kubu gde sam se ja rodila 1949. Deset godina kasnije, preselili smo se u Meksiko. Moj ujak Đorđe se nastanio u Brazilu, gde je deda Adolf godinama ranije kupio zemlju, za svaki slučaj." Vera će se vratiti u Srbiju sa 17-godišnjom Vidom 1967. godine, baš kada su i rudnici zatvoreni. "Šetale smo se po Rtnju i neko je pritrčao da pita moju majku da li je ona Vera, a nakon toga je moja majka dugo plakala." Ni Vera ni njen suprug neće izgovoriti reč o prošlosti svojoj deci. "Tek kada su preminuli, ona 1999. i on 2004, delovi slagalice su počeli da se slažu. Pre petnaestak godina boravila sam u Beogradu kod tetke sa očeve strane, Seke. U Jevrejskom istorijskom muzeju sam saznala da je u kući moje majke u Ulici Radoslava Grujića sada smešten Zavod za zaštitu spomenika kulture Srbije. Takođe mi je dat kontakt Aleksandrovog sina Pavla, koji se odselio u Izrael 1955. i radio kao inženjer brodogradnje. Tada su mi pomenuli i Vesnu Nikolić, učiteljicu koja je tokom boravka u Rtnju otkrila istoriju Minha."

Vida Jovanović Minh i Vesna Nikolić upoznale su se u Rtnju 2008. i zbližile kao da su porodica. Nakon toga Vida je posetila Pavla u Izraelu i saznala da je podneo zahtev za restituciju imovine porodice Minh, ali nedostajali su Verini dokumenti. A onda, kad je posetila prijateljicu iz detinjstva Danijelu Voljč, koja je živela u brdima blizu Ljubljane, njen otac joj je rekao da su svi dokumenti kod njega. Vera mu ih je dala 1967. i "zamolila da nađe advokata u Beogradu da vidimo da li nešto može da se vrati, ali onda je izbio rat i nisam ništa uradio."

Agencija za restituciju još uvek nije donela nikakvu odluku. "Morali smo da počnemo od preduslova za restituciju, a to je rehabilitacija Elizabete, Vere i njenog brata Đorđa, jer ih je komunistički režim kategorisao kao državne neprijatelje i saradnike okupatora zbog nemačkog porekla. U pitanju je jedan od najvećih predmeta. Ima preko 200 katastarskih parcela samo na Rtnju" , podvlači Srđan Zerdo iz Kancelarije Živković Samardžić. Da li će Vida i njena braća Mark i Adrijan koji su u Meksiku, brat i sestra od strica Jorge Adolfo i Ana Paola u Brazilu, Danijel (sin Pavla) u Južnoj Africi, moći jednog dana da sede na kamenoj klupi kod kapele koju je podigla njihova baba-tetka Greta na Rtnju? Da li će neki vrtlar ponovo uzgajati Gretinu omiljenu crnu ružu ? Da li će se bar na jednoj spomen-ploči uklesati njihovo ime, za početak gde je sedište Zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije?

"To bi bilo pošteno", smatra Joca Dragutinović, stanovnik Rtnja. "U vreme Minha, selom se dobro upravljalo. Danas nemamo ni prodavnicu, ni uličnu rasvetu, ni kanalizaciju, ni pristojno vodosnabdevanje!" I opština je zainteresovana za brzo zaključenje predmeta o restituciji Minhove imovine. Predsednik opštine Boljevac Nebojša Marjanović, član Srpske napredne stranke, smatra da sporo rešavanje tog procesa usporava "turistički razvoj", ali mu "nije palo na pamet da brendiramo kraj sa tim imenom i prezimenom i koristimo za afirmaciju Rtnja", priznaje, a ni ideja o obnavljanju crkve-kapele na vrhu Rtnja koju su vandali digli u vazduh 1992. misleći da se unutra nalazi nekakvo blago, nije još na dnevnom redu. Po njegovom mišljenju, promovisanje Rtnja treba da se zasniva na "planini moćnih i neobjašnjivih energija". Konkretno: predstojeća izgradnja još jedne žičare, ovaj put do vrha Rtnja, i razvoj već ionako impozantnog hotelskog kompleksa Ramonda na obodima sela, a u vlasništvu Mocart kladionica. Igra na tu kartu je bar sigurna, znajući da je predsednik Vučić lično posetio lokaciju i to nekoliko sati pre zvaničnog otvaranja juna 2019. godine.

Drevno industrijsko nasleđe Minha je sada gotovo u potpunosti u rukama Ratka Gašića, direktora firme "Unimer-Kruševac", koja prerađuje kamen i proizvodi đubrivo. Ceo kompleks proizvodnje, sem rudnika, kupio je od preduzeća u stečaju početkom 2000. "Srbija nije bogata zemlja, to razumem, ali ipak se nadam da ćemo vratiti deo svog nasleđa. I ako ne uspemo, najveća vrednost je što smo manje-više sklopili slagalicu porodične istorije. I stekla sam srpsko državljanstvo. Dobila sam katoličko obrazovanje, ali kod kuće smo nedeljom palili sveću i slavili slavu Svetog Luku. I kako starim, sve više osećam jevrejske korene. Kao da su sve ove poslednje godine moja majka, baka i prabaka bile uz mene", kaže Vida. "Na vrhu Rtnja, na Šiljku, poput krnjeg zuba nepca, bode oblake ukrljak nekada dične kapele. I nije samo ova priča ovakva, i nije jedina. I nije ovo samo priča o njima. Ovo je i priča o nama", napisala je jedna planinarka 8. 2. 2015. na portalu Južna Srbija info.