Za "Vreme" iz Majamija

Svega nekoliko dana nakon što je predsednik SAD Džozef Bajden potpisao zakon o finansijskoj pomoći u borbi protiv kovida 19, građane Amerike obradovale su prve uplate na njihovim računima. Dobro poznata adresa pošiljaoca IRS-a (Internal Revenue Service), na koju se inače svake godine u ovo vreme šalju čekovi za plaćanje poreza, ovog puta je izmamila osmeh na licima čak i onih koji se mršte na pominjanje predsednikovog imena.

Državni poklon od 1400 dolara po osobi dočekan je, ipak, tek onim rutinskim awesome, koje se obično izgovara kada neko uradi nešto što se očekivalo. Jer, većina Amerikanaca iščekivala je nešto drugo, njima daleko važnije. I čuli su što su priželjkivali.

Naginjući se prema njima sa govornice u direktnom obraćanju iz Bele kuće, predsednik Bajden im je roditeljskim glasom obećao to nešto što im mnogo više nedostaje od tih para koje će odmah potrošiti na vraćanje dugova na kreditnim karticama, plaćanje zaostalih renti i preskočenih računa – obećao im je da bi već 4. jula, kada se tradicionalno uz vatromet, izlete i koncerte proslavlja Dan nezavisnosti, mogli da se sa porodicama ili prijateljima uz roštilj ili neko drugo jelo okupe u baštama i parkovima. Ponudio im je, zbog čega mnogi nisu mogli da sakriju suze slušajući predsednikov govor, ono što su izgubili prošlog marta: normalan život.

Potrebno je da ispune samo jedan uslov – da se vakcinišu, nose maske i pridržavaju se propisa za sprečavanje širenja virusa korona.

EGZISTENCIJALNI SUNOVRAT

Tačno pre godinu dana lokalne vlasti većine okruga, koji u velikoj meri regulišu pitanja svakodnevnog života koja nisu u nadležnosti federacije, saveznih država ili gradova, iznenada su donele odluku o privremenom zatvaranju svih kompanija, preduzeća i službi koje se ne bave osnovnim delatnostima. Već sledećeg jutra na adrese velikog broja zaposlenih počeli su da stižu mejlovi sa obaveštenjima o prekidu rada na neodređeno vreme ili otkazima, jer je iz perspektive ovdašnjeg poslodavca potpuno nenormalno da, makar i za jedan dan, daju platu nekome ko ne radi.

Ulice gradova, koje su u jutarnjim časovima bivale preplavljene hiljadama automobila ljudi koji idu na posao, postale su sablasno prazne. Prodavnice su bile potpuno opustošene, dok je više od trideset miliona ljudi danonoćno pokušavalo da podnese prijave za nezaposlene na sajtovima koji su neprestano padali zbog opterećenja. Ostajalo se ispred kompjutera do ranih jutarnjih sati kada je posećenost bila niža, mada su se mnogi u međuvremenu latili nekih drugih poslova.

Službenici banaka širom Floride, koje su bile prinuđene da zatvore vrata svojih poslovnica, počeli su da razvoze putnike kao vozači Lifta ili Ubera, barmene trendi barova sa plaža Majami Biča mogli ste da vidite iza kasa benzinskih pumpi, menadžeri turističkih agencija isporučivali su Domino pice po kućama. U Americi je veća sramota da neko ne radi ako može nego što će se bilo ko osećati neprijatno ako ga zateknete da sa univerzitetskom diplomom naplaćuje karte na parkingu dok čeka da dobije bolji posao.

STEZANJE KAIŠA

Ako se izuzmu bogati i oni sa visokim primanjima, nemali broj građana Amerike počeo je još tada da živi od kreditnih kartica jer su prethodno uglavnom trošili sve ono što su mesečno zarađivali, a od onoga što je eventualno preostajalo obično su kupovali akcije ili ulagali u štedne fondove da bi se imalo za život kada više ne budu mogli da rade. Penzija (social security) često ne prelazi 1200 dolara mesečno, od čega jedino može da se plati renta sa računima za neveliki stan negde na srednjem zapadu.

Ubrzo nakon što je većina bila prinuđena da provodi vreme u kućama umesto na poslu, što je na Floridi bilo lakše nego u drugim delovima Amerike zbog stalnog leta i travnjaka ispred kuća, sredinom aprila prošle godine svi oni koji na godišnjem nivou zarađuju manje od 75.000 dolara, što je iznos od koga se još odbija federalni porez koji morate da platite, dobili su prvi put pomoć od 1200 plus 500 dolara za svako dete. Ako od toga nisu morali da vraćaju dugove, s obzirom da je većina imala bar nešto na računima, prosečna porodica od toga je mogla da preživi mesec dana.

Najmovi za manji stan u većim gradovima kreću se od 1500 do 2500 dolara, mada se brojna balkanska zajednica tiska na rubu Čikaga u stanovima koji koštaju upola manje. Za još nižu sumu novca možete da iznajmite nešto u malim gradovima Pensilvanije ili Indijane, koji izgledaju kao kulise iz filmova snimanih 60-ih godina, ali je tamo jedina zabava da kupite dunkin krofne na benzinskoj pumpi ili da se prošetate do silosa za žito na čijim je krovnim crepovima različite boje ispisano Isusovo ime.

Ako se ne ide u restorane i ne kupuje ništa osim najosnovnijeg, mesečno je za hranu prosečne porodice potrebno koliko i za rentu. Donete su neke uredbe da stanari ne mogu da budu izbačeni za vreme pandemije, mada je to više zavisilo od dobre volje vlasnika – privatno vlasništvo u Americi veća je svetinja od onoga čije se ime može videti na krovovima, bilbordima ili barakama za koje ćete, tek kada priđete bliže, shvatiti da su verski objekti.

Početkom ove godine stiglo je novih Trampovih 600 dolara za svakog odraslog člana porodice i decu, što je propraćeno onim njegovim narcisoidnim "ja", samohvalisanjem, pričama o sebi, vlastitim zaslugama i tvrdnjama kako on može "sve sam da sredi".

POMOĆ OD 1900 MILIJARDI DOLARA

Bajdenov ton je drugačiji. Obećavajući da će da uradi sve što je u njegovoj moći, on je otvoreno priznao da ne može sam da reši problem. "Potrebni ste mi", ponavljao je svojim sugrađanima uz uveravanje da to nije nikakva metafora i da će svi moći da se vakcinišu već do 1. maja.

"Fotografije i video-snimci iz 2019. izgledaju kao da su snimljeni u nekom drugom vremenu. Poslednje letovanje. Poslednji rođendan sa prijateljima. Poslednji praznik sa rodbinom. Dok su svi imali različita iskustva, svi smo nešto izgubili", rekao je Bajden, podsećajući da je "ozbiljnost virusa zanemarivana i poricana danima, nedeljama i mesecima, što je dovelo do novih smrti, novih infekcija, novog stresa i usamljenosti".

Ako se ostave po strani neki, bez bilo kakve sumnje, vrhunski režirani delovi predsednikovog nastupa, ostaju hladne brojke od 1900 milijardi dolara fiskalnih podsticaja Američkog paketa za spasavanje, što je najvrednija finansijska intervencija države od Velike depresije tridesetih godina, za koju mnogi smatraju da je najveći ekonomski slom koji se desio u Zapadnom svetu. Ostaje činjenica da je zakon o pomoći usvojen bez ijednog republikanskog glasa podrške, zbog čega se duboko podeljena Amerika pribojava da je to više stranački nego nacionalni interes.

Ostaju strah i zabrinutost mnogih stručnjaka da će sve ovo dovesti do inflacije, deficita i povećanja kamatnih stopa. Ostaje i saznanje da je do sada od kovida 19 umrlo više Amerikanaca nego što je poginulo u Prvom, Drugom i Vijetnamskom ratu zajedno, i da više nije smelo da se čeka. Ruku na srce, Trampova administracija jeste pomogla da se pronađe vakcina i davali su finansijsku pomoć građanima, ali je bivši predsednik istovremeno hrabrio naciju tvrdnjama da se svetlost i toplota koriste kao lek protiv virusa korona, ohrabrivao Amerikance da izlažu tela ultraljubičastim zracima, a možda čak i da ubrizgavaju sredstva za dezinfekciju, zbog čega je država sa najboljim lekarima i vrhunskim bolnicama dosegla najveću stopu smrtnosti na svetu.

RIZIK I POVERENJE

Svima je jasno da je sve ovo jedan veliki eksperiment, ali je još očiglednije da su svi umorni i iscrpljeni jer su naviknuti na neki drugačiji život, tako da je konačno neko progovorio o njihovim stradanjima, patnjama i frustraciji koji traju već godinu dana, nudeći im povratak u onu staru, dobro poznatu realnost.

U zemlji gde se vodi stalna bitka da se zaradi više od onoga što mora da se plati, stanovnici Amerike su poverovali da se konačno pokazuje malo empatije za njih. Ako je najmoćnija država sveta spremna da rizikuje sa svojom ekonomijom, onda njeni građani mogu da odgovore poverenjem, verujući da sve ovo nije samo nova, dobro režirana predstava onih koje su upravo zbog dubokog raskoraka između reči i dela pre nekoliko godina oterali na izborima.