Za ljude kojima knjiga i čitanje nisu ni puka, marginalna razbibriga, ali ni profesija u onom lošem, "činovničkom" smislu, iskustvo čitanja jedno je od osnovnih i najsnažnijih egzistencijalnih iskustava. Drugim rečima, nipošto nije svejedno kako se čita: u kojim okolnostima, koliko brzo, kombinuje li se to štivo s nekim drugim (kao kad se mešaju pića) itd. To kako će neku knjigu pročitati sigurno govori nešto o čitaocu, ali bogme i o knjizi; a nesumnjivo svedoči o intenzitetu njihovog susreta.

Roman Otadžbina Fernanda Aramburua (sa španskog prevela Vesna Stamenković; Dereta, Beograd 2020) kiselio se na mojoj polici nekoliko meseci; merkao sam ga i vraćao ga nazad, priklanjajući se nečemu "lakšem" ili bar "prečem", hitnijem. Naposletku, jedne srede predveče, oko sedam, bez nekog posebnog plana i povoda, a izmoren i zasićen čak nekom vrstom čitalačke krize koncentracije i posvećenosti, uzeo sam Otadžbinu i počeo da je čitam, verujući da ću je brzo odložiti i mašiti se nečega drugog. Rezultat opita: čitao sam je bez prestanka do dugo u noć. Onda sam odspavao, pa sam je opet čitao, čitao i čitao, i u tome mi je prošao najveći deo četvrtka. Ono nešto od knjige što je preostalo, recimo petinu, dovršio sam u petak prepodne. Ukupno: 631 strana. Za to vreme na samo da nisam zavirio u drugu knjigu, nego ni u novine, ni na internet, o filmu ili seriji da i ne govorim. Zašto? Zato što me nije zanimalo ništa što bi mi odvuklo pažnju od Otadžbine. Ne, ovako je tačnije: zato što mi ništa nije moglo odvući pažnju od Otadžbine.

Oh, jesam li ja to jurio kroz tolike strane da otkrijem ono čuveno "ko je ubica"? Zapravo, ne. Ubica doduše postoji, jer u epicentru ovog romana – oko kojeg se onda sve vrti, nelinearno, napred i nazad, pa ispočetka – jeste jedno ubistvo. Ko je on, zapravo je nevažno. Mnogo je važnije ko nije ubica, ako nije: razumeće ko knjigu pročita zašto je to važno. A ono najvažnije zapravo znamo od početka: šta je to što je ubilo dobrog čoveka Ćatoa (Txato). Ne kako se to zove, jer to je jasno, nego šta je to. Ili možda ne znamo? Jer, i ovih šesto i kusur strana Otadžbine u svom su možda i najbitnijem sloju jedan veliki disput o tome šta je to što ubija dobre i nedužne ljude ako mu namerno ili slučajno stanu na put. I da li je to nešto dobro i nužno, čak i kada zaprlja ruke krvlju ne-baš-krivih, ili nešto opako i mračno, koje samo parazitira na rečima velikim i svetlim, na čelu s tom reči iz naslova.

Ako smo ovo razjasnili, možemo sada k manje bitnim stvarima, tj. ka tzv. sadržaju… Otadžbina je, kako se nekoć lepo glagoljalo, (dvo)porodična saga ili čak istorijska freska (samo nigde svetaca; osim možda jedne, koja je najsurovije kažnjena) smeštena u turbulentno doba od početka devedesetih godina prošlog veka, kroz dve decenije pune bombaških i ostalih nasilnih akcija ETE, ali i masivne represije od španske policije i države, pa do 2011. kada ETA napokon polaže oružje i označava kraj oružane (gerilske ili ipak samo i jedino terorističke?) borbe za nezavisnost Baskije od Španije, te u aftermath tog završetka, u vreme u kojem se raščišćavaju računi i traume kuljaju na površinu. U vreme, dakle, mira koji donosi sa sobom novo uznemirenje…

Ćato, Bitori i njihova deca pripadaju sitnoj sopstveničkoj klasi, Hošijan, Miren i njihovi potomci nešto su niže na društvenoj lestvici, ali te su dve porodice zapravo čvrsto isprepletene dubokim prijateljstvima, muškim i ženskim, a među nekima od dece javljaju se i potencijalne ljubavne relacije… Svi žive relativno spokojno u gradiću nedaleko od San Sebastijana (mada taj neimenovani gradić svi nazivaju "selom"; izgleda da se pojam "sela" ovde i tamo podosta izrazlikovao u poslednje vreme…). I jedni i drugi su Baski, što bi se reklo "starosedeoci", većinom ne mnogo zainteresovani za tzv. politiku. Okruženje je, međutim, tvrdo independističko, a ETA kao da proviruje iza svakog ćoška. A stvaranje nezavisne Otadžbine silom i gerilom nije ni bezopasna ni jeftina stvar: treba sve to neko i da finansira… ETA ubire neku vrstu reketa od svih koji važe za "dobrostojeće", pa tako pokuca i na Ćatoova vrata. Ovaj plaća dok i koliko ima, međutim, apetiti izdržavanih rastu, a Ćatov posao ne… Ćato, dakle, prestaje da plaća, naivno uveren da će, što bi se reklo u prevodu na naše jezike "drugovi iz komiteta razumeti", ali drugovi su tvrda srca… Ćato i njegova porodica bivaju podvrgnuti nekoj vrsti ostrakizma, ekskomunikacije iz zajednice. U tome učestvuju čak i njihovi najbliži prijatelji: Hošijan bezvoljno i kukavički (e ne bi li se njega ostavilo na miru), a Miren sa novootkrivenim fanatizmom iza kojeg ne stoji neko stvarno političko-patriotsko otkrovenje koliko poludeli majčinski instinkt. Jer, njen je mezimac Hoše Mari u ETA, a ona ne da da na njega padne ni zrnce prašine… Naposletku, Ćato je ubijen, dve porodice se razdvajaju i svaka na svoj način rastaču, Hoše Mari je u zatvoru a njegova uloga u ubistvu ostaje pomalo nejasna, godine prolaze u degeneraciji duboko isprepletenih ljudskih lojalnosti i veza, sve dok spoljni obrat ne donese potrebu da se nekako podvuče crta… Da li je katarza uopšte moguća, i kako bi mogla da izgleda, nakon svega?

U međuvremenu su, uostalom, i sva ta deca poodrasla… I kroz njihove karaktere i sudbine Aramburu će maestralno dočarati složenost baskijskog/španskog društva, nesvodivog na tupoumne "patriotske" šablone bilo koje provenijencije: od kćeri udate za "Španca", i jedine iz "terorističke" porodice koja nikada neće prekinuti veze sa bivšim prijateljima, a sama će doživeti tragičnu sudbinu invaliditeta, preko sina koji će biti označen kao "mekušac" (a još je i gej!) mada je zapravo jedini koji govori i piše besprekorni baskijski (!), do one braće i sestara koji će pokušati, na različite načine, da prožive svoje živote neoznačeni konkretnom tragedijom, ali i ukupnim baskijskim prokletstvom (što im, razume se, uglavnom neće poći za rukom), sve to i još zaista mnogo, mnogo toga što ne može biti čak ni najovlašnije dotaknuto u jednom novinskom prikazu, Fernando Aramburu "pakuje" u pozamašan, a zapanjujuće "protočan" roman, u veliku, očaravajuću društvenu hroniku koja čitaoca "balkanskog" egzistencijalnog iskustva navodi na dodatna poređenja između "nas" i "njih", jer slično je Srce Tame koje nam je razvalilo živote (recimo, toksičan uticaj crkve i "patriotske" štampe), ali opet, i toliko je toga različitog u kontekstima u kojima se odvijaju naše priče…

Mada Aramburu piše, kako reče Jurica Pavičić, kao sjajan dramaturg, pa se čini da mu je roman "gotov film" ili, pre će biti, televizijska serija, za njegovo adaptiranje u drugi medij bilo je, naravno, potrebno dosta preinaka, pre svega kojekakvog sažimanja. I tako je nastala HBO-ova eponimna serija od osam epizoda; "srž" je i dalje tu, produkcija je velelepna; čitaoci romana raspoznaće sve što je bitno, ali će i osetiti koliko je toga što nedostaje ili je samo dotaknuto. Serija je nesumnjivo vredna gledanja, ali samo nakon čitanja romana; ako "konzumirate" seriju bez knjige možda ćete i utoliti žeđ, ali to je kao da pijete špricer bez – vina!

A "šta je bilo na kraju"? Ima li oproštaja, pomirenja, mogu li rane nekako da zacele? Sve dok su ljudi ljudi, nešto se na tome može učiniti. Ali ostaje nepomeriva činjenica da Otadžbine ubijaju, a da mrtvi ne ustaju.