Za mesec dana će se navršiti četrdeset godina otkako sam bio pozvan na "vojnu vežbu" koja je trajala prvo gotovo tri meseca, a potom još skoro dva. Govorim o nemirima na Kosovu koji su izbili u proleće 1981. godine.

Sve je počelo sredinom marta protestom studenata Prištinskog univerziteta zbog, kako je objašnjeno javnosti, loših uslova stanovanja i ishrane u studentskim domovima. Za jedan dan sve se smirilo. Bio sam tada u Tanjugu urednik servisa koji se zvao Direktan teleks servis (DTS). Služio je za interno informisanje najviših partijskih i državnih rukovodstava u republikama i pokrajinama, vojnog vrha… Naš dopisnik iz Prištine Joža Antunović, vrstan profesionalac, javio je o tim protestima a mi prosledili našim korisnicima, i ne sluteći da počinje nešto novo u odnosima unutar SFRJ. Vest "kako Tanjug javlja" pojavila se, naravno, i u medijima.

NA PUTU ŠTAFETI MLADOSTI

Nevolja je bila što je dan-dva kasnije Štafeta mladosti ("I posle Tita,Tito") na putu ka Beogradu prolazila kroz Prištinu, pa je cela stvar postala daleko ozbiljnija. Demonstrante je milicija uspela da zaustavi na manje od sto metara od svečane bine sa koje je jedna preplašena mlada Albanka slala poruke vernosti Titu i njegovom delu, Jugoslaviji, samoupravljanju.

Drugi dopisnik iz Prištine je veoma brzo javio ove nove momente. DTS je imao i "podgrupu" korisnika koju smo zvali "adrese". Bilo ih je pet, ako me sećanje ne vara: Tito, dok je bio ž iv, predsedavajući Predsedništva SFRJ posle Titove smrti, izvršni sekretar CKSKJ, predsednik SIV-a i ministri odbrane i unutrašnjih poslova.

Tog dana, igrom slučaja, u Titogradu se održavao međurepubličko-pokrajinski kolegijum na kome je bilo kompletno rukovodstvo Tanjuga iz Beograda i svih republičkih i pokrajinskih centara, dakle i Joža Antunović. "Kuću" je vodio Savo Ratković, iskusan novinar, zamenik glavnog i odgovornog urednika Mihajla Šaranovića. Svi urednici redakcija bili su u Titogradu, pa i urednik DTS-a. Otišao sam kod Save sa vešću iz Prištine već prosleđenom na "adrese". Štafeta je to, brale moj! Savo je odabrao taktiku "čekanja". Šta smo čekali – nije mi rekao, a mislim da ni njemu nije bilo sasvim jasno.

ZAUSTAVITE ROJTERS

Plan nam je "upropastio" dopisnik Rojtersa Kiki Lazarević. Pozvao me je, rekao da ima informaciju o velikim neredima u Prištini i pitao imamo li mi takvu informaciju i hoćemo li je pustiti korisnicima među kojima je i njegovo dopisništvo. Bio je više nego fer i rekao da može da čeka pola sata da bi mogao da se pozove na nas, čime bismo održali kredibilitet Tanjuga u svetu.

Savo je u međuvremenu tražio kolegijum po Crnoj Gori. Našao ih je u Danilovgradu, rodnom mestu Mihajla Šaranovića, gde su imali "završni sastanak" – čitaj, jagnje i uz jagnje. Po Šaranovom nalogu pozvali smo Trpeta Jakovlevskog, tada izvršnog sekretara za informisanje u CKSKJ, a on nas je prebacio na kosovsko rukovodstvo "koje jedino može da odluči". Savo je konačno uspeo da nađe Džavida Nimanija i da mu kaže da će Rojters, ako mi ne damo vest, pustiti svoju verziju. Savo Ratković je svašta video u svojoj karijeri, ali ovako nešto nije. Samo je procedio: "Zaustavite Rojters", i spustio slušalicu.

Vreme teče, Kiki zivka, mi zovemo Šarana i on preseca – pustite vest i potpišite mene. Tako i činimo, i posle nepuna dva minuta Rojters pod oznakom "Vrlo hitno" objavljuje da su, "kako javlja jugoslovenska agencija Tanjug", u Prištini izbili nemiri i nastavlja sa svojom mnogo bogatijom pričom o događajima. Nama je bilo najvažnije da smo očuvali kredibilitet Tanjuga. Pokazaće se, nažalost, ne zadugo.

POZIV ZA VOJNU VEŽBU

Vratimo se na 31. mart 1981. Bio sam na nekoj tezgi za TV Beograd i u predvečerje iz Drvara došao u Split. Bilo je planirano da spavamo u Splitu, ali sam se ukrcao u poslednji avion jer su me kod kuće čekali Ana i dvoje male dece (Damjan je imao tek osam meseci). Prijatno sam iznenadio porodicu, a mene je zateklo manje prijatno iznenađenje: poziv za vojnu vežbu. Imao sam, naime, ratni raspored u Brigadi Saveznog SUP-a. Kako sam tamo dospeo, ni danas mi nije jasno, tek bila je to, kako su nam glasno i jasno rekli prilikom formiranja, "jedinica za zaštitu najvišeg rukovodstva zemlje u slučaju rata".

Manje glasno i manje jasno su dodali su da ćemo služiti "i u drugim vanrednim situacijama". Svako malo smo imali vežbe, te češljanje terena, te brza mobilizacija, podelili su nam svu opremu osim vatrenog oružja. "Dokazi" da smo milicija bili su plava uniforma, plavi šlem i pendrek. Sve ostalo je bilo vojno.

Kad sam video poziv, bilo mi je jasno da će biti da je u pitanju "druga vanredna situacija". Pozvao sam dežurnog urednika Tanjuga i čuo da u javnom servisu nema ničeg novog, ali da izveštaj DTS-a pominje da je Joža Antunović "dobro radio". Moju slutnju je dopunio red na kraju poziva: "Nemojte dolaziti sopstvenim kolima." Do Sarajevske ulice, gde smo se javljali, odvezao me je kolega i drugar Đorđe Zorkić. Nameravao je da me sačeka, ali je i njemu i meni, čim smo videli šta se dešava pred zgradom SSUP-a, bilo jasno da može odmah da ide kući.

KALAŠNJIKOV U RUKE

Moja pretpostavka se dodatno učvrstila čim sam ušao u zgradu. Za one koji nisu nikada bili na vežbama JNA kratko objašnjenje: polazak na vežbu traje i traje. Popunjavaju se formulari, formira se jedinica, popisuje se oprema koju imaš, posebno zadužuje ona koju nemaš… Svega toga sada nije bilo. Presreo me je jedan profesionalni milicajac, uzeo poziv i – trkom na sprat. Tamo su me upisali u neku knjigu i rekli da sačekam. Nisam znao šta čekam, pa sam malo procunjao po okolnim prostorijama.

Kakvo iznenađenje – u tim sobama su se, na neki način, krili moji drugari Voždovčani sa kojima sam bio na vežbama. Bili su tu Pera Vukovljak, zvani Pera mesar, pa Arsa poštar (zaboravio sam mu prezime pa mu se izvinjavam) i još nekolicina likova sa Voždovca. "Gde si bre, novinar, dokle da te čekamo?", kaže Pera, koji je kao rezervni vodnik imao i najviši čin. "Krijemo se ovde čekajući da dođeš, ajmo sada", kaže Pera, i mi kretosmo autobusom za Makiš. Usput se jedan drugar, vozač terenskih vozila pincgauer, vajka: "Šta im je, bre, bio sam pre dve nedelje na vežbi vožnje po nepristupačnim terenima." Niko ništa ne zna.

Na Makišu – haos. Otvoreni sanduci sa oružjem i opremom. Samo te pitaju šta ti fali – ovom maska, onom pendrek, šlem… Vade i kalašnjikove i daju ih pravo u ruke. Ni reversa, ni broja koji dužiš, ništa.

Nas desetak Voždovčana trpaju u jedan pincgauer, vozač i jedan profesionalac napred, a neko iz mraka viče: "Kreći, kreći, kreći!" Moji se drugari ućutali. Čudno nam je, ali vojska je to. Iz Makiša nazad do mostarske petlje pa pored Dušanovačke pijace, gde pada komentar da će ljudi ostati bez mesa jer nema Pere. Tada shvatam da idemo na Kosovo. Ali "mudro" ćutim i dremam.

NAPAD KAMENICAMA

Budimo se tek kada se pincgauer zaustavio u zoru na nekoj maloj pumpi. Bunovan, pumpadžija ne veruje svojim očima. Otegla se kolona plavih pincgauera, svi toče gorivo, niko ne plaća, kažu da će to izmiriti poslednje vozilo. Polako se razdanjuje: na jednoj raskrsnici putokaz i milicajac koji nam pokazuje da skrenemo desno. Ubrzo prelazimo na makadam, uzan, neodržavan planinski put. Kasnije ću saznati da je to bio stari put za Prištinu preko Prepolca, da su putokaz i milicajac bili lažni i da su nas namerno skrajnuli i kolonu razbili na dva dela.

Vukli smo se preko planine sve do sredine jutra da bismo se pojavili u Podujevu, gde nas niko nije ni očekivao. Umesto da magistralnim putem prođemo blizu Podujeva, mi ulazimo u centar. Bilo je oko deset pre podne. Puno ljudi nas ćutke gleda. Nama naredilo da se uspravimo, stavimo šlemove, uzmemo puške i stavimo ih među kolena. Kao, mi smo super spremni. Prošli smo grad, konačno izbili na magistralu i skinuli šlemove. I bez priče sada svi imaju neku ideju kuda i zašto idemo.

Prilikom prolaska kroz neki usek profesionalac pored vozača samo dreknu: "Šlemove!" Nije ni završio kad po nama zabubnjaše kamenice. Sagnuo sam se da uzmem šlem. Arsa poštar nije, pa ga je kamenica pogodila u glavu. To kosovsko kamenje je veoma oštro. Neki škriljac, šta li je, probilo je ceradu.

Profesionalac viče: "Gas, gas!", i brzo izbijamo na uzvišicu odakle se Priština vidi kao na dlanu. Kolona staje. Iz Prištine se diže gust beli dim, čuju se eksplozije, tutnjava. Pred nama, na samom ulasku u grad, preko druma preprečen kamion marke RABA sa prikolicom. Dvadesettonac. Vije se crni dim od zapaljenih guma. Masa ljudi oko njega i crvene zastave sa crnim orlom. Prvi put ih vidim uživo.

PRAZNE SE PUŠKE DVOJICA BOJE

Naši profesionalci, komandiri sa motorolama u rukama, razgovaraju sa onima koji su već ušli u grad. Naređenje je – čekajte! Drugo nam nije ni preostalo. Niko nema nijedan metak osim profesionalaca – po dva šaržera za službeni pištolj. A njih je najviše desetak. Stojimo bespomoćni, ali se pravimo da smo opasni. Kad izađemo iz vozila, nosimo puške na gotovs, šlemove, opremu. Tada sam u praksi uvideo značenje poslovice "prazne se puške dvojica boje".

Cunjamo oko vozila. Na jednoj drvenoj ogradi nešto na albanskom ispisano krečom. "Kolone dolaze", prevodi rezervista koji zna albanski. Čekamo satima. Pera mesar iz nemoći i besa psuje i povraća. Iz grada i dalje tutnji. Povremeno prolaze ambulantna kola, odlaze put Podujeva, pa se vrate, pa opet prođu. Arsa ima zavoj natopljen krvlju. I vozač je lakše povređen. Trebalo bi da odu do lekara. Zaustavljamo ambulantna kola. Ljubazni bolničar i vozač kažu: "Da, naravno, odvešće drugove milicajce do bolnice u Prištini." Bili smo naivni. Pred barikadama bolničar ih obojicu izbacuje iz kola pedesetak metara od besne gomile. Počinje Arsina i vozačeva trka za život. Ali to ćemo saznati mnogo kasnije, srećom od njih samih.

Stojimo na suncu sve do dva, pola tri po podne. Eksplozije se približavaju, beli dim postaje sve gušći. Ustalasana gomila se pokreće i počinje da beži. Iz dima, kao u lošem akcionom filmu, kao bog rata izranja, tada mi se učinilo, ogroman milicajac, pripadnik specijalne jedinice. Nosi gas-masku, pušku i urliče: "Hvatajte ih, hvatajte!", pokazujući na demonstrante koji beži prema nama.