Kada smo pre tačno godinu dana zvanično saznali da je kovid 19 prisutan u Srbiji, prvo je reagovala IT industrija izmeštajući zaposlene da rade od kuće. Sudeći po neformalnoj anketi koju sam obavio sa ljudima iz raznih lokalnih IT kompanija poslednjih meseci, nikome to nije predstavljalo ni najmanji problem. Reorganizovali su se preko noći, bukvalno, delom i zbog toga što je većina praksu da se povremeno radi sa neke druge lokacije uvela odavno. Samo su sada svi bili u "otkomandi", umesto redovnih desetak odsto.

U aprilu smo se iščuđavali vestima da Majkrosoft i neke druge kompanije nameravaju da tako rade do kraja godine (sada se postavlja pitanje, koje godine?). Ali tada su već mnogi prešli na režim "rada na daljinu", pre svega škole i fakulteti, ali i brojne firme van IT sektora, tako da je čuđenje izazivala samo prognoza "koliko bi ovo moglo da traje".

Tu, aprilsku fazu, vreme najtvrđeg zaključavanja u Srbiji, obeležila je pomama za vikendicama i kućama na selu, sa dobrom internet konekcijom ili barem mobilnom mrežom koja dobro tera 4G. Nije bilo nikakvih prepreka, naprotiv, posao je mogao da se radi onlajn, a i deca su tako "išla" u školu. Nekima je najveći problem bio da pronađu portabl bazen, budući da su se svi sa prošlogodišnjeg lagera u trenu rasprodali.

Jesen nam je bila hibridna, moglo se raditi i ovako i onako, isto je bilo i sa školom, ali ko god je mogao i dalje je radio od kuće. Tržište stanova za izdavanje, međutim, nije se previše potreslo, niti se pojavilo mnogo stanova na prodaju koje bi nudili oni koji su otkrili da im je život van grada od sada "nova normalnost". Isto je i sa poslovnim prostorom. Niko ko nije bankrotirao nije otkazao poslovni prostor u punom kapacitetu, što govori da i dalje svi očekuju povratak na staro, šta god to značilo.

A zapravo, pandemija nam je ponudila neka logična rešenja o kojima pre nje nismo razmišljali iako su se uslovi za to već stekli.

Život izvan grada je do pandemije bio više bizarnost nego pravilo, a povratak mladih na selo tema za Dnevnik. Razlozi su bili jaki, od gradskih poslova se mnogo bolje živi nego od poljoprivrede, a na selu drugog posla nema, škole su daleko i nisu podjednako dobre kao gradske, uglavnom. Porodica koja je migrirala na selo dičila se novootkrivenim ruralnim životom, "smederevcima" i menažerijom.

Rad od kuće i digitalna škola pokazali su nam da život porodice van grada ne mora suštinski da se razlikuje od gradskog. Ako postoji dobra internet konekcija, a struja se valjda podrazumeva, roditelji mogu da nastave sa svojim poslom ili da ga malo prilagode, deca da prate nastavu u željenoj školi. Nije sve to baš idealno, zapravo je još daleko od toga, ali razloge pre treba tražiti u tome što svi i dalje čekamo da se vratimo ranijem životu, nego što uslovi za kvalitetan život izvan grada sada ne postoje. Kvalitetan znači da ne morate praviti ikakav kompromis u izboru profesije ili potreba svog deteta, pa ni u pogledu kulturnog i društvenog života koji grad nudi. Da ne otvaramo vrlo aktuelno pitanje čistog vazduha, koje bi trebalo da bude prvi prioritet svakome ko želi zdravu budućnost sebi i sopstvenoj deci.

U zdravijim uslovima, većoj kvadraturi s dvorištem, bezbednijem okruženju i za znatno manje para (pozajmljenih kreditom) nego što je potrebno za, recimo, dvosoban stan u nekom većem gradu, sa "gradskim" poslom i školom, verovatno bi se lakše širila porodica. Tu iznenadnu priliku pružila nam je pandemija, ali samo do pola. Od pola zavisi od nas – da zaista osmislimo digitalni život koji može podjednako dobro da se živi bilo gde, pa i na selu. Trenutno smo na nivou nužde ili hipsteraja, pa kad razmišljamo o ovoj prilici, prvo vidimo brojne razloge protiv.