Ovako nečega nikada nije bilo. Umirali su ovoj zemlji, Jugoslaviji, veliki umetnici, najveći, i Andrić i Krleža, i Tin i Kiš ili, ako hoćete, i Oliver i Arsen, i žalila je ona za svakim od njih, svesna da će za toliko ljudske veličine od sada biti skromnija i manja, siromašnija i provincijalnija, ali nikada ništa slično ovakvim masovnim ritualima žalovanja, od Maribora do Skoplja, od Pule do Cetinja, od Sarajeva do Novog Sada, ne pamtimo, a ne pamtimo jer ničega takvog nikada još nije bilo. I teško je zamisliti da će opet biti za naših života, a kanda ni za života onih koji ostanu za nama, prenoseći naše gene u novu etapu ljudske istorije bez konca i bez smisla.

A Tito? Man’te se vi Tita. Drugi je to žanr. Vladari su, pa neka su i opšteobljubljeni, surovi bogovi s nedostupnog Olimpa, njih se to više bojiš što ih više voliš.



Đorđe Balašević, pak, nije bio sa Olimpa nego sa Salajke. Stari je to deo grada, ni gospodski ni sirotinjski, u večitom tihom ratu s Podbarom, a linija fronta je Temerinska ulica, blizu kuće Balaševićevih u Jovana Cvijića. U jednom i u drugom žive hlebotvorci, čestit soj, ni po čemu ih ne možeš razlikovati. Odavno se više ni sami ne umeju raspoznati jedni od drugih.

Grad je ravničarski, nema tu baš uslova za držanje Olimpa; Fruška gora je, doduše, blizu, ali odviše je ona pitoma da bi u njoj zaživeli okrutni bogovi. U jednoj svojoj poznoj pesmi, od retkih koje neposredno izjavljuju ljubav Novom Sadu, a pevanoj samo na novosadskim koncertima na melodiju njegovog mnogo čuvenijeg songa, reći će Đorđe da "varoši ima, što da grešim dušu, boljih i lepših", pa je možda, štaviše jamačno, i Jugoslavija isto tako imala "boljih i lepših" umetnika, pisaca, pesnika, možda čak i trubadura (bar jedan ili dvojica će nam pasti na pamet) od salajačkog derana koji, sada pouzdano znamo, nikada neće ostariti, ali nije bilo namenjeno nikome od njih, a kamoli onima manjim, minornijim – a Legion im je ime – nego je bilo suđeno baš Balaševiću i jedino njemu da njegovu smrt danima horski otplače cela jedna velika i složena zemlja koja pri tome, da stvar bude sasvim uvrnuta, zvanično ne postoji već trideset godina, postoji čak i validan obdukcijski nalaz da je ubijena i izdahnula u unakrsnoj vatri.

Pa dobro, kako je to moguće? I da li se to uopšte moglo izbeći?



SUPROTNO OD RECEPATA

U neku ruku, Balašević je došao niotkuda, bez pravih prethodnika – a o naslednicima nemojte ni sanjati. Kao umetnik, bez oca i majke, bez sina i kćeri. One-man history, početak i kraj jedne tradicije koje nikada neće biti. U celoj je Jugoslaviji istinskih singer-songwritera bilo da ih nabrojiš na prste jedne ruke i možda još na poneki od one druge, pri čemu su pola od njih neki mistični Slovenci, i malo ko ih zna južno od Kupe. Od velikih, najvećih, bio je samo jedan, Šibenčanin koji se sa Zagrebom volio tajno. Beograd – ništa, Novi Sad – ni ne pomišljaj. Bilo je šlager pjevača, bilo je rokera i onih koji su se tako osećali (naglasak na "e"), ali da neki tip, ni mnogo fensi ni mnogo seksi, stane na pozornicu i na njoj ostane četiri decenije kao potpuno autonomna i nedodirljiva veličina, i da pri tome nikada, ni u jednom trenutku, ne bude od onih koji su tu tek da vreme brže proleti, e toga nije bilo, i nije Balašević imao od koga to da nauči.

A ako je i postojao neki recept kako se to radi – reklo bi se da je Balašević radio sve suprotno od toga, solio gde se moralo šećeriti i obrnuto, pravio neke špecije koje nije imao niko drugi, ni pre ni nakon njega, a kamoli za vreme njega – a njegovo vreme, to je vreme naših života, ni više ni manje od toga. A to je strašno, strašno mnogo.

Dežmekasti lik u puloveru ili tako nečemu, s petodnevnom bradom i akcentom iz viceva o Lali? Delovalo je kao recept za katastrofu. U razdeljak te ljubim? Okej, svi vole štos pesmice, ali to je čudo za tri dana, nakon kojeg se, po jednoj nepisanoj ali tvrdoj zakonitosti, ima vratiti u polusenku mediokritetstva i protavoriti, u najboljem slučaju, kao popunjavač vremena u beskrajnim novogodišnjim programima, i olinjala sporedna atrakcija na nešto ambicioznijim igrankama u Crvenki ili Novom Bečeju. Ali nešto se dogodilo, i krenulo je, zapravo čak vrlo brzo, u sasvim netipičnom pravcu, i nastalo je ono čudo koje će još duboko u prvoj petoletki njegove tzv. karijere od Balaševića učiniti sasvim osebujan faktor jugoslovenskog pevanog pesništva, da bi ga buduće godine i decenije, sa epskim iskušenjima koja su donele, uzdiglo tamo gde je vazduh redak, jako redak. A da se pri tome sa Salajke pomerio nije, ni bukvalno ni metaforično.



ARBITRI BEZ PASVORDA

To nešto zove se, dakako, izuzetan dar: pesnički, ali i muzičarski, a zašto da ne – i performerski. Pa dobro, brzo su se morali pomiriti s tim i oni kojima je iz bilo kojeg razloga išao na živce, pa onda i nije bio ozbiljno osporavan u onome gde ga se osporavati nije moglo bez ozbiljnih posledica po sopstveni ugled, ali je hoh društvo svih vrsta i dalje imalo nerazrešivi problem s njim: kuda ga smestiti, u koju fioku ga razvrstati, kako ga učiniti zavisnim od naših definicija? Kako držati pod našom kontrolom ako već ne njegov narativ, a onda bar narativ o njemu? Ni roker ni ne daj bože zabavnjak, a opet ni "šansonjer" po nekom provincijalnom imitacijskom modelu nedostižnih romanskih uzora, ni bluzer ni sevdahlija, ni "estrada" a ni "ozbiljna" umetnost od one sorte koju priznaje lokalni akademizam-kao-terorizam, prečudan za pravi mejnstrim a ni u ludilu dovoljno cool da bi bio underground, Balašević Đorđe postaje i ostaje poruka za koju mrgodni arbitri elegancije (klasičarsko-akademske na jednoj strani, i pankersko-alternativne ili tribinaško-avangardne na drugoj) nemaju pasvord, a on ne pokazuje ni najmanju nameru da im olakša njegovo odgonetanje. I još im se smejulji u lice…

A šta je to Balašević radio od samog početka? Ono što i svaki pravi pesnik: stvarao je svetove. Izmišljene, a nama sasvim prepoznatljive, zapravo intimne. A u tim je svetovima stvarao ljude, sudbine, priče koje nisu ličile ni na koje druge, mada naizgled ničega "ekstravagantnog" u njima nije bilo. Nije li, da oprosti vaša osetljivost na odveć preuzetnom poređenju, i Čehov radio isto tako? Ni Vasa Ladački ni Buba Erdeljan nemaju JMBG, ali svi ih poznajemo (kao što poznajemo one tri sestre, željne Moskve). A tek Bane?! Evo, njemu čak ni prezime ne treba…

A okosnica sveta koji je Balašević stvorio bila je Vojvodina, ona u prostoru i ona u duhu, ona od crne zemlje i ona od teškog veltšmerca polupoznatog porekla; i dakako Novi Sad u njoj, mada u svim tim bezbrojnim pesmama jedva da se ta imena i spominju, pošto bi to bilo, štono kažu pametni i knjiški ljudi, redundantno. Tu Vojvodinu Balaševićevu i balaševićevsku voleli su i vole drugi Jugosloveni gotovo pubertetski ne(du)žnom ljubavlju, i ta je ljubav prevazišla, preživela, pretrajala svaki rat, svaki raspad, svako ubistvo i nasilnu izmenu konteksta u kojem su se odvijali naši životi. U svetu popularne muzike i (pop)kulturne imaginacije, prvu polovinu te slike Vojvodine stvorio je Zvonko Bogdan, a drugu Đorđe Balašević. Za trećeg ili treću nije bilo mesta, a možda čak ni potrebe. Može se razumeti da je mnoge to silno frustriralo i zdravo jedilo. O, kako dobro poznajem onaj suhopični argument večitih prvaka "kulturalnih studija": "ali, to je Vojvodina kakva nikada nije postojala"! Da, u izvesnom je smislu (samo izvesnom) to tačno, pa šta onda? Zar "pravu" sliku Dalmacije forenzički upoređujemo s pesmama Zdenka Runjića? "Pravi" Pariz ili Brisel sa Žakom Brelom? Čak ni prljavi, razbludni, narko-uličarski cool jednog Lu Rida ne odgovara verno opisu većinski banalnih i malograđanskih njujorških egzistencija… I on je, dakle, mitopoetski, mada sa formalno drugačijeg polazišta, ili prosto iz "donjijeg" rakursa.



ČARDAŠ PROTIV ĆIRILO ŠUNDA I SNOBERAJA

Ni u samoj Vojvodini, ni u rodnom gradu, nije to Balaševićevo pesničko mitotvorstvo uvek nailazilo na aplauze. Za "desne", za namnožene Srbomane i Popoljube, za gaulajtere jednog totalitarnog shvatanja "nacionalne kulture", taj je autoreferentni panonski svet zadimljenih birtova u kojima ciliču ciganske violine, loče se kršteni hosu lepeš i nesrećni se ljubavnici bave suicidalnim tendencijama bio neoprostiv odmak od novokomponovane, agresivno nastupajuće paracivilizacije paravizantijskog ćirilošunda, a za anarho-leve i po vlastitom netačnom mišljenju ultraurbane snobove, kantautorov je svet održao prejaku vezu s paorskim, s (bačko)palanačkim, s estetikom i veltšmercom srednjih i nižih klasa, koje su latentno pomalo konzervativne, pa im je preča svaka devojka sa čardaš nogama od svetske revolucije ili od oslobađanja svih rodova od binarne muško-ženske diktature.

Kako god bilo, zauzeo je Balašević svoje sasvim izdvojeno i neugrozivo mesto na mapi jugoslovenskih kulturnih i estetskih posebnosti i dragocenosti (koje se pri tome lako dalo i napadati sa bilo koje zamislive pozicije, jer ruženje, sumnjičenje ili prosto omalovažavanje Balaševića nikada nikoga nije koštalo baš ništa), i to je tako moglo trajati, i trajalo je, sve dok je bilo Jugoslavije, u njenom materijalnom vidu. A onda je Jugoslavije nestalo, a Balašević je i dalje bio tu. I to je odjednom jako zasmetalo svima. Jedni su se setili da je on iz Novog Sada, a Novi Sad je u Srbiji, pošto Vojvodina više ne postoji. I samim tim je nepoželjan. Drugi, opasniji i važniji jer su neposredno domaći, mislili su, naprotiv, da Balaševiću nema mesta u Novom Sadu i u Srbiji. Zvali su ga čak na "vojnu vežbu", usred vukovarskog i ostalih paklova. Naravno da se nije odazvao. Mogao je da iskoristi priliku da se prosrbi, kao neke uprepodobljene kolege – naravno da ju je propustio. Zauzvrat, poslali su mu šut-kartu u jednom pravcu. Nije otišao na šalter da je podigne. Bahati su bili, i bezobzirni, opijeni novostečenim osećanjem moći, iako neke velike moći nisu imali. Danas su mnogo moćniji. Jedan je, recimo, predsednik Vlade Vojvodine. Drugi je ("Balašević je fukara koja je išla da peva muslimanima") predsednik Republike Srbije. Falabogu što su, neuobičajeno za njih, bar uspeli da oćute sve ove dane; treba ih ohrabriti da tako nastave.

Balašević je, pak, svoju zemlju i svoju publiku i dalje tražio i nalazio svugde gde se govori ili razume njegov jezik, gde se deli bazično zajedničko osećanje sveta, utemeljeno u jednoj višoj srodnosti koja se ne pojavljuje i ne nestaje "na dugme". Tako, i nikako drugačije, radi pesnik. Onaj koji radi suprotno, suprotno neka se i zove.



Nisam tek jednom bio svedokom dejstva balaševićevske magije: i iz blizine, i sa udaljenosti koju podrazumeva boravak u publici. Prvi put u životu gledaću ga u Zagrebu, osamdeset i neke: nismo imali para za karte pa smo se pomoću trikova ušunjali u Dom sportova, bauljajući okolo dok nismo naišli na nekakve džudiste ili karatiste (!) sa strunjačama, koji su nas prošvercovali do bekstejdža; najradije ću ga gledati, naravno, u Novom Sadu; poslednji put ću ga gledati u beogradskoj Areni. A najvažnije njegovo što sam video, čuo, osetio, čemu sam prisustvovao kao privilegovani svedok, bio je prvi posleratni sarajevski koncert, u Skenderiji, u februaru 1998. Ako je ono što su neslušaoci Balaševića bili zasrali u prethodnih šest krvavih godina bilo istorija, onda je tih tri i po sata skenderijske katarze bilo možda uzaludan, ali viteški častan pokušaj da se ta istorija nekako izvadi iz ponora pakla. Toga dana, činilo mi se, završio se rat s one strane Drine. S ove je i dalje trajao, tek se zahuktavao.

Za čime plačemo svi mi koji smo pustili jednu ili više suza za Đorđa Balaševića? Nije to samo tuga za čovekom, još manje tek lament nad prolaznošću; najpre je to mešavina poraženosti pred našom i njegovom građanskom nemoći i istorijskim porazom, i zahvalnosti što smo, pa neka smo bili i statisti, bili deo tog sveta koji je Balašević dopola dobro video i precizno opisao, a otpola "izmislio", ali ne kao opsenar, nego kao pesnik. Prevaranti i sikofanti – među njima i stihoklepci – izmišljaju drugačije, i niko ne želi da se nađe i prepozna u njihovim ništa-maštama.

Zato je Jugoslavija tako ožalila Balaševića, kao nikoga svog, nikada pre. I zato je Novi Sad, inače zloglasan po sudržanosti u pokazivanju emocija, izašao iz zone komfora da mu uputi poljubac za oproštaj, jednom, pa opet, pa ponovo… I niko nije bio tako prokleto cool da bi se zastideo svojih suza.

Kaže tužno jedna moja prijateljica, inače pankerka još od Čarnojevića, da nam je grad sada, bez Đoleta, opet samo jedna obična varoš. Ali nije, jer tu su svi oni, i Đole, i Tišma jedan i drugi, i Žilnik i Obojeni program, i svi oni koji ga čine velikim (a baš nas je inače briga šta oni jedni o drugima misle!), i to je nešto što ne može ni sustati ni odustati, baš kao ni sila Dunava pod senkom Tvrđave.