Završio se izbor za novog patrijarha Srpske pravoslavne crkve. Brzo ćemo zaboraviti mnogo toga što ga je pratilo – sramne medijski napise i beslovesne optužbe prorežimskih tabloida upućene onim episkopima koji nisu viđeni kao bliski vlastima, upitanosti o nužnosti promene mesta, o smeštaju vladika i o njihovom zdravlju, mučnu atmosferu… Ima lekovitih zaborava.

Dobro bi bilo da negde, ipak, ostane zapisano da ne valja, u doba kada su Crkva i država odvojene, da državna vlast ostane tema broj jedan kada se bira ona crkvena. Dobro bi bilo i kao podsetnik arhijerejima da sabraća treba da im budu važnija od državne vlasti, kakva god da je ona, a pogotovo ako ima dosta dokaza da nije dobra.

Biće zapisano da su se u kovertama našla imena vladike bačkog Irineja, vladike banjalučkog Jefrema i mitropolita zagrebačko-ljubljanskog Porfirija, kao i da su to možda prvi izbori za patrijarha u savremenoj istoriji kada se nekoliko dana ranije dosta precizno pretpostavljalo ko bi od episkopa mogao ući u drugi krug. Međutim, najvažnije je – Srpska pravoslavna crkva dobila je patrijarha Porfirija i to jeste, sudeći po onome što je on do sada činio, dobra vest.

U ovih nekoliko dana, koliko je na tronu SPC, patrijarh Porfirije je izašao u javnost dva puta – kako je i predviđeno, svojom pristupnom besedom nakon ustoličenja u Sabornoj crkvi u Beogradu, a potom telegramom saučešća povodom smrti Đorđa Balaševića.

PRVA REČ

Kada se poglavari uvode u tron, u svojoj besedi govore o, laičkim jezikom prevedeno, svom programu i kako vide glavne ciljeve nastupajućeg stolovanja. Svaka od tih beseda odražava i istorijski trenutak, te važne teme, odnose i čvorišta tog doba. Beseda patrijarha Porfirija je bila dosta prijemčiva i sveobuhvatna.

Govorio je o svojim prethodnicima, pomenuvši mudrost patrijarha Germana, svetost patrijarha Pavla i mirotvorstvo patrijarha Irineja. Govorio je o tome šta je Crkva, naglasio da je svaki čovek sazdan kao ikona božja, a potom je posvetio dosta pažnje podelama i razjedinjenostima: "Crkva je pozvana da sabira, da objedinjuje i spaja, i kako sam već napomenuo, služi miru i jedinstvu. Zato se moje patrijaraško služenje Bogu i rodu neće kretati stazama parcijalnih interesa niti će sadržati elemente savremenog strančarenja i partijskog bavljenja politikom. Polazeći od činjenice da je služba patrijarha srpskog – služba prvog među jednakima, i da je biće naše Crkve saborno, nastojaću – što sam po meri svojih mogućnosti trudio se da činim i do sada – da negujem ovaj saborni duh kao najvažniji cvet našeg bogočovečanskog stabla."

Ovo se da shvatiti i kao pružena ruka onim episkopima koji su bili na drugoj strani tokom izbora. Zaceljivanje te i drugih podela unutar Crkve, te stvaranje drugačije atmosfere moglo bi da ima i značaja za odnos Crkve i društva, kao i da pokaže, u punoj meri, jedno drugačije lice te Crkve.

Naime, uz patrijarha Porfirija (59), sada se u Crkvi izdvaja grupa episkopa koji će još dugo oblikovati život Crkve – imaju negde između 50 i 60 godina, nemaju iza sebe teret komunizma i uspomene iz tog doba koje bi ih odredile na jedan poseban način, za vreme ratova devedesetih većinom nisu bili episkopi te se, u očima javnosti, ne percipiraju ni u tom ključu. Veoma su obrazovani, neki od njih su poznati po svojim širokim interesovanjima – od književnosti preko sporta do muzike – govore strane jezike, razumeju – ako se govori u onim uopštenim kategorijama – i Istok i Zapad, kao i način na koji funkcioniše savremeno društvo. Takođe, voljeni su u svojim eparhijama i često su sami bili svedoci kako je to biti negde manjina.

Tu je vladika Grigorije (53), harizmatičan, elokventan i sa stavovima i načinom ophođenja koji su dosta neuobičajeni u SPC, sa knjigama koje predstavlja akademik Ljubomir Simović a prodaju se u izuzetno velikom broju primeraka, doktor teoloških nauka; vladika Jovan Ćulibrk (55), padobranac i vrstan poznavalac muzike, završio je dva fakulteta, a magistarske studije u Jerusalimu; tu su i vladika Teodosije (57) i vladika Joanikije (61), čiji odnos sa vernicima, i uopšte uloga koju imaju na Kosovu odnosno Crnoj Gori, potvrđuju koliku važnost Crkva u jednom društvu može da ima i nosi. Još je tu vladika koji se ne vide i ne čuju dovoljno u javnosti, a čije služenje bi moglo da bude primer.

Otud je šansa patrijarha da se postavi kao vodeći glas ove generacije, ali kao prvi među jednakima i povrati donekle poljuljano poverenje u Crkvu te da zajednički uspostave bolji odnos na relaciji Crkva – društvo/a.

STAZAMA PRETHODNIKA

Pitanje Kosova se mnogo puta pominjalo kao značajno kada je reč o vezi crkvenog vrha i državne vlasti. Ako je oko nečeg SPC bila do sada jedinstvena, to je stav da je za nju bilo kakvo rešenje koje bi išlo ka nezavisnosti Kosova neprihvatljivo. Ipak, deo javnosti je smatrao kako je vlastima bilo bitno da imaju nekog svog na čelu SPC, kako bi ih, ako ne podržao, onda makar ćutao ukoliko bi došlo do nekakvog potpisivanja, priznavanja ili razgraničenja.

Patrijarh je u pravoslavnoj crkvi prvi među jednakima, pa, čak i kada bi se stvari na taj način raščivijale, teško da bi ta tišina natkrila ceo Sabor. Svoju besedu je novi patrijarh posvetio i tome, između ostalog, rekavši: "Kosovo i Metohija za Srbe nisu naprosto samo mit, jer mit pripada svetu imaginacije, i tu možemo gubiti i pobeđivati. Kosovo je za nas zavet, a taj kosovski zavet je vezan za Novi zavet u čijem temelju stoji svetost. Otuda je Kosovo za nas zapravo nit, pupčana vrpca koja nas povezuje sa našom duhovno-istorijskom kolevkom, sa suštinom našeg identiteta", što je moglo i da se shvati kao odgovor na prethodna nagađanja.

Ovim je nastavio glas svojih prethodnika – patrijarh Pavle se posebno u svojoj pristupnoj besedi obraćao vernicima na žrtvenom polju Kosova, dok je patrijarh Irinej, kao jedan od glavnih zadataka svog stolovanja, pomenuo da Crkva sačuva "naše sveto mučeničko Kosovo".

DRUGA OTADŽBINA – HRVATSKA

Konačno, u danima kada su odnosi Srbije i Hrvatske uzdrmani, izjava patrijarha Porfirija da mu je Hrvatska poput druge otadžbine i da će pokušati da bude dostojan svojih prijatelja u Zagrebu i Ljubljani koji su ga branili kada je bilo nevolja, te nastojati "da po istom ključu svoj braći, bez obzira kom narodu i kojoj veri pripadaju a koja žive u zemljama u kojima smo mi pravoslavni Srbi većina, budem takav prijatelj kakve sam ja stekao u Hrvatskoj i Sloveniji", jeste odvažan glas, a čak mu se to nije, kao što ume da se desi u delu javnosti, "uzelo za zlo".

Konačno, nekoliko dana kasnije, poslao je telegram saučešća porodici Đorđa Balaševića i bilo je u tim rečima ljudske topline i neke spontanosti i jednostavnosti, onako kako to i treba da bude.

VLAST JE VLAST…

Patrijarh Porfirije će, najverovatnije, imati veoma dobre odnose sa ovim vlastima. Više je puta objašnjavao da Crkva mora da bude u dobrim odnosima sa državom. Ali ako je suditi po njemu dosadašnjem, u tome će naći neku meru.

Aleksandar Vučić je zadovoljan jer na čelo Crkve nije došao neko ko je kritikovao način na koji vodi zemlju i atmosferu koju stvara u društvu ili neko ko ćuti, ali se zna da o njemu i njegovoj potrebi da se iz sopstvenih interesa meša u pitanja regiona ne misli baš najbolje. Iz tog ugla, novi patrijarh će nastaviti one, toliko hvaljene, uspešne veze između države i Crkve.

S druge strane, reč je o patrijarhu koji ume da vaga svoje reči, koji ume da razgovara sa sasvim različitim ljudima i koji je svestan važnosti toga. Ukoliko bude radio na jedinstvu Crkve, na dobrim ličnim odnosima unutar nje, te podsticao slobodni (raz)govor, a deluje da hoće, ova bi vlast mogla da se pomalo i zabrine.