Cincari su jedan od najstarijih autohtonih naroda Balkana. Nemaju državu, žive u raznim delovima sveta. Samo ih je Severna Makedonija priznala kao manjinu, u Albaniji imaju prava jezičke i kulturne manjine, u Grčkoj nemaju iako su oduvek živeli na njenoj teritoriji, u Rumuniji ih smatraju delom većinskog naroda a njihov jezik dijalektom rumunskog, u Bugarskoj su takođe asimilovani. Prema poslednjem popisu stanovništva u Srbiji, Cincari imaju status statističke greške.

Pa ipak, bez obzira na nastojanje većinskih naroda država u kojima žive da ih poništi, zahvaljujući svom jeziku Cincari nisu izgubili identitet. Zato kažu da je cincarski jezik njihova i domovina i država. Međutim, iz generacije u generaciju, njihov jezik sve više i više nestaje. Teško ga čuvaju, izdavačima se ne isplati da štampaju knjige na cincarskom a nove generacije nemaju vremena za tradiciju, ali ga uporno čuvaju. Zato treba posebno istaći pojavu tri knjige koje je Srpsko-cincarsko društvo "Lunjina" objavilo krajem prošle godine, gotovo istovremeno. Sve su dvojezične. To su knjige o cincarskom jeziku, o umotvorinama i tradiciji, i o savremenom stvaralaštvu.

BOJADŽIJEVA GRAMATIKA

Gramatika cincarskog jezika Mihaila Bojadžija, Srpsko–cincarski rečnik je, žargonski rečeno, tri u jednoj knjizi. Naime, novo izdanje Bojadžijeve Gramatike prethodno je objavljeno pre skoro 30 godina prema originalu iz 1813, dopunjeno je sa dva priloga: dijalozima iz savremenog govornog cincarskog jezika i rečnikom. Time je, kako u uvodu objašnjava urednik ove knjige Aristotelis Martinović, data prilika čitaocu da se upozna sa savremenim cincarskim jezikom, a naučnicima da ga uporede sa onim iz 19. veka.

U predgovoru knjige dr Predrag Mutavdžić piše da je Bojadži, po svemu sudeći, rođen u Pešti, ne zna se gde je stekao obrazovanje, a jedini pouzdan podatak je onaj koji se nalazi na naslovnoj strani njegovog dela: bio je profesor u grčkoj školi u Beču. Nakon što je objavio Gramatiku, anatemisan je i ekskomuniciran iz grčke pravoslavne zajednice. Vaseljenska patrijaršija ga je proglasila jeretikom, a njegovu knjigu pokušajem sprovođenja politike Rimske kurije u vidu unijaćenja i pokatoličenja grčkog stanovništva, što je moguće i bio razlog što se ne zna o njegovom životu. Verovatno bi sve bilo drugačije da je Bojadži štampao svoju knjigu grčkim pismom a ne latiničnim, u nameri da svoj maternji jezik približi Evropi. "Kako je aromunski (kako Cincari nazivaju svoj jezik; p. a.) predstavljen u Gramatici kao jezik per se, onda je Bojadži pristupio izradi alfabeta u potpunosti prilagođenog svim fonetskim odlikama aromunskog izgovora", kaže dr Mutavdžić, te stoga "njegov predlog alfabeta prati Adelungovo načelo da svakom glasu treba da odgovara po jedno slovo, mada je uveo i digrame za označavanje posebnih aromunskih glasova. Iz tog razloga predlog njegovog alfabeta sadrži 35 slova."

Bojadži je opisao prostonarodni, neposredni i živi govor, i to govor Moskopolja odakle je poticala njegova porodica. Doktor Mutavdžić podseća da je i Vuk Karadžić po istom principu sačinio Pismenicu. Zanimljivo je reći da je i Bojadžijevu i Vukovu knjigu štampao isti bečki štampar, Johan Šnirer. Bojadžijeva Gramatika je prvo delo "koje je prikazalo jedan savremeni balkanski jezik u punom svetlu i veličini. Nećemo, nadamo se, pogrešiti ukoliko kažemo da je za Bojadžija pitanje jezika bilo vezano i za pitanje opstanka Aromuna kao jezičke zajednice, pre svega u dijaspori, ali i za pitanje nacionalne i kulturne tradicije."

IZ NARODNE RIZNICE

Usta prave – usta kvare je zbirka narodnih umotvorina Cincara koje je sakupljao Mihajlo Ilijev Andreski, a koju je u Skoplju objavio njegov sin Jane Andre. "Lunjina" ju je sad objavila dvojezično, na cincarskom i srpskom, u prevodu Ljiljane Buze i Nade Tonić. U zbirci su blagoslovi, kletve, poslovice, zagonetke, dečje pesmice, pesme, i legende i verovanja Cincara iz Kruševa i šire okoline.

"Narodna književnost je svuda dokaz da narod koji ju je stvorio postoji, pa i kod Cincara. Zato je ova zbirka dokaz da se Cincari nisu doselili u ove krajeve ni iz čega, da znaju ko su, i da unutar naroda s kojim žive, čuvaju svoju tradiciju", objašnjava Spomenka Bojanić, urednica knjige. "Postoji sličnost tema sa srpskim narodnim mudrostima. Cincari nisu slovenski narod ali su pravoslavni pa se i kod jednih i kod drugih spominju zdravlje, deca, brak, lepota, uspeh. ‘Da mu se raduješ i sretan da ga vidiš!’, kaže se u jednoj pohvali. ‘Koren da ne ostane od njih!’, glasi jedna kletva. Ili poslovica: ‘Za poštenu mušteriju ne treba tefter!’ Zagonetka, čija je odgonetka san, glasi: ‘Nisi se mrdnuo iz kuće, a mnogo si video i mnogo se našetao.’"

Česta tema narodnih cincarskih priča su prirodne pojave. Spomenka Bojanić navodi jednu: "Sunce gori u ognju jer je udarilo sestru Mesečinu i napravilo joj mrlje na licu. Ona se zbog toga ne udaje, ali plete beskonačan šal za verenika Dugu kojim umotava bebe da se ne prehlade." Sudeći po sujeverju zastupljenom u običajima i legendama, Cincari su izuzetno brinuli da nekim pogrešnim delom ne zazovu nesreću. Na primer, treba voditi računa "da se dve svadbe ne sretnu, da se mladoženja ne vrati po nešto što je zaboravio, da kum pazi da se ne dotaknu venci koje u crkvi premešta s mladoženjine na mladinu glavu i obrnuto. U braku je važno gledati da li se pertla mužu sama razvezuje jer će se po tome znati da je neveran, a isto važi ako se ženi razveže kecelja." Spomenka Bojanić kaže da je "dobro što se uz učinjenu grešku dobije i savet kako je ispraviti: žena da se doteruje i privlači muža da ne bi gledao drugu, a muž da češće bude kod kuće i malo ‘dohvati’ ženu žaračem. Nije svejedno ni na koju stranu je pukla pečena pita, to nagoveštava dobitak ili gubitak u domaćinstvu, kao ni koje oko ili mišić igra ili koji dlan svrbi, jer sve to ukazuje na nesreću ili sreću. Trudnice ne smeju ništa tuđe uzeti, porodilje su čuvane kako im neko ne bi ukrao mleko, mlade mame treba da prave pitu od pirinča kad bebi rastu zubi."

Cincari su poreklom stočarski narod, što asocira i naziv Vlah, kako ih određuju u nekim zemljama Balkana. Izvor njihovog bogatstva su stada ovaca, pa je razumljivo zašto su mnogi običaji vezani za stada. "Šta raditi kad se kreće na ispašu, a šta kad se vraća u zimovnik, kako obezbediti umnožavanje stada – sve to ima u cincarskim umotvorinama. Tragajući za ispašom, upoznavali su druge krajeve, ljude i običaje. Sve što su smatrali korisnim, naprednim i lepim prenosili su u svoj zavičaj. Ta nadogradnja je obogatila njihovo obrazovanje, a ono dalje – trgovinu, nauku, bankarstvo. Na kraju su, svim tim stečenim znanjem i umećem, uticali na razvitak naroda u čijoj su se državi zaustavili."

SAVREMENA POEZIJA

Jezik pamti vekove je antologija savremene cincarske poezije Lile Kone na cincarskom i srpskom jeziku. Odlučila se za 28 pesnika: od rodonačelnika cincarske savremene poezije Konstantina Kolimitra, Kola Karatana, Joana Kutova i Dimitrua Bakua, do četiri pesnika cincarskog porekla koji pišu na srpskom – Nikole Cincar Poposkog, Dušana Gojkova, Nebojše Ozimića i Srđana Sekulića. U predgovoru Antologije Lila Kona ocenjuje da "cincarski pesnici imaju dvostruku ulogu: ulogu uspostavljanja jednog zaboravljenog kontinuiteta i ulogu etabliranja jedne nove stvarnosti. Oni istovremeno dejstvuju u odnosu na prošlost i u odnosu na budućnost. Cincarska poezija je simboličan izraz otpora od zaborava, jezički i duhovni otpor kreativnog dela jednog naroda koji se već vekovima upisuje u kulturne matrice drugih naroda. Odatle i ta fascinantna osećajnost savremene cincarske poezije prema zaboravu i jeziku. Armanjski, cincarski pesnici polaze od gesla: ako postoji jezik, postoji i sećanje. Ako postoji pamćenje, ima i poezije. Ako ima poezije, postoji i jezik. Krug sa dalekosežnim implikacijama."

U srpskoj književnosti je nemali broj velikih pisaca cincarskog porekla. Pa ipak, Cincari nemaju svoje književnike niti sopstvenu književnost. "Savremeni pesnici i prozaisti, iako ponosni na svoje cincarsko poreklo, nisu imali mogućnosti da nauče jezik svojih predaka, te svoje stvaralaštvo izražavaju na jeziku sredine – srpskom." Međutim, na širem planu Balkana, na prelazu prošlog u ovaj vek, "stvoreno je ono što prepoznajemo kao savremenu cincarsku književnost koja pokriva autore iz različitih balkanskih i evropskih zemalja. Cincarska književnost je doskora bila terra incognita za evropskog čitaoca, pa mu zato pisci sada, osim svoje poezije, otkrivaju jedan zaboravljeni i za mnoge nepoznati svet. Poezija ove knjige okrenuta je istoriji, tradiciji, kao zajednički poduhvat i nastojanje da se ne zaboravi zavet praroditelja, da se sačuva jezik. Znači li to da su ove generacije i poslednji pesnici Cincara na ovim prostorima?"

Videćemo.