Odnos prema tradiciji ili, možda preciznije, preispitivanje ovdašnjih mitova, predstavlja ključnu tačku za razumevanje našeg identiteta. Protekle nedelje se ova teza potvrdila u najmanje dva slučaja, u potpuno različitim delovima naše kulturne sredine. Roman Svetislava Basare Kontraendorfin nagrađen je NIN-ovom nagradom, a novi hit spot Crna jutra (Balkan S&M) Milice Pavlović, jedne od najvećih zvezda ovdašnje pop produkcije, za nedelju dana imao je više od milion i po pregleda.

Pitate se šta povezuje poznatog pisca i popularnu pevačicu?

Verovali ili ne, umetnički proces, a kada ovo kažem, bez trunke ironije, čini mi se da oboje u svom radu pokušavaju da daju nov pogled na mitove ili arhetipske slike koje dobijaju svoje okamenjene forme u našoj svesti.

Upalo mi je u oči da su dva dela koja nailaze na priznanje kritike i publike (knjiga i spot) izazvale gotovo identične reakcije "tradicionalista", koje često dobijaju formu pretnje. U oba slučaja, stiče se utisak da se ne radi samo o spontanim reakcijama, već se može primetiti organizovana kampanja na društvenim mrežama i u klasičnim medijima. Basari se spočitava "uvođenje rijaliti jezika" u književnost, kao i omalovažavanje ili preispitivanje lika i dela Desanke Maksimović ili Ive Andrića. Milici Pavlović, inače poznatoj po erotizovanim i provokativnim spotovima, veoma se zamera zbog jedne scene u kojoj polugola, sa otkopčanim jelekom pozira kao Kosovka Devojka, sa ranjenim golišavim manekenom u krilu. Ova arhetipska scena balkanske pijete dovela je do ozbiljnih pretnji zbog skrnavljenja važnog lika kosovskog mita.

Druga sličnost je vidljiva u umetničkom postupku ili premisi od koje je nastao roman odnosno pesma. U oba slučaja, objašnjenje našeg ponašanja, ili tačnije naše kolektivne svesti, potiče iz biologije. Kontraendorfin je izmišljeni hormon nezadovoljstva, anomalija ili endemska osobina naše hipofize, "kvrga u glavi" koja nam stvara potrebu za nezadovoljstvom.

Milica Pavlović u svojoj pesmi Crna jutra, Balkan S&M patološku potrebu za ljubavlju kroz bol opisuje posebnim genom. Nisi ti taj, nisi ti taj / Čemu optimizam / Tuđa si krv, fali ti gen / Za moj mazohizam / Meni je to, meni je to / Prokleto, a sveto / Ti ne razumeš / Ne razumeš to!

Jezikom psihologije, naše ponašanje, mišljenje, naši socijalni odnosi, naše ispoljavanje emocija određeni su biološkim predodređenostima. U tom slučaju, baš kako Basara kaže, možemo reći da nismo samo posledica naše istorije, već je i naša istorija određena našim ponašanjem. Ovim se stvara dvosmerni odnos, kao imaginarni izlaz iz istorijskog determinizma o kojem svakodnevno slušamo. Poslednja prilika bilo je obeležavanje Sretenja, gde sam od najviših zvaničnika ove zemlje čuo da je to nepromenljiva determinanta našeg identiteta. Takođe je zanimljivo što se u obeležavanju Sretenja neuporedivo manji značaj daje činjenici da se ovim praznikom slavi ne samo oslobađanje od Turaka (dakle ratovanje), već i uvođenje Ustava. Mislim da je deo ove tradicije i činjenica da smo Sretenjski ustav, kao simbol i vrhunski primer demokratije, slobode i modernosti, nakon 55 dana zamenili "turskim", dobivši ga zbog unutarsrpske svađe od onih od kojih smo se oslobađali. Tu lekciju o demokratiji još nismo savladali.

Za mene je posebno zanimljivo što u oba slučaja autori koriste provokaciju da bi skrenuli pažnju čitalaca/gledalaca na ostatak sadržaja. Pokazalo se da su oboje uspeli u svojoj nameri, ali uz bes i osudu zbog nedoličnog odnosa prema našoj Istoriji, Tradiciji, Veri ili nekoj drugoj vrednosti koju treba beatifikovati i tako mumificiranu iznositi pred narod u svečanim prilikama. Bez dileme, reakcija na ova dva dela sa potpuno različitih delova umetničke produkcije mnogo govori o našoj javnosti, o stanju duha i našoj spremnosti da preispitujemo istoriju iz različitih uglova. Basara je svoje čitaoce navikao na sočne izraze, kojima daje život svojim likovima, Milica Pavlović je do sada snimila bog zna koliko spotova gde je polugola i to su njihovi, da tako kažem, umetnički alati. Takođe, bilo bi netačno i zlonamerno tvrditi da Basara ne nudi ništa osim psovki i uvreda, a Milica ništa osim golotinje. Takođe, činjenica da su reakcije na njihova dela slične, zaista ne znači da bi Basarini čitaoci morali biti fanovi Milice Pavlović.

Problem nastaje kada u svom radu referišete na bilo koji simbol tradicije jer se tog momenta vaš do tada prihvaćeni umetnički izraz osuđuje kao vulgaran, neprimeren, "jezik rijalitija i kafanskih priča" ili "pornografsko skrnavljenje kosovskog mita".

Na kraju, imam potrebu da do kraja demistifikujem ove primere kvaziumetničke kritike. Kada se stvar pogleda onako suštinski, da ne kažem kafanski, plašim se da u pozadini oba "topla zeca" kroz koje su proterali Basaru i Milicu leži prizemna ljudska zavist. Dobitnik NIN-ove nagrade je morao da "popije" packe od onih koji ga ne vole, pa još NIN-ova nagrada drugi put, a najlakši način da to postignete je da udarite u patriotske strune. Koliko mi je poznato, identičan slučaj je sa Milicom, kojoj je medijsku hajku zbog spota i skrnavljenja Kosovke Devojke priredila jedna ili više ljubomornih koleginica, jer je Milica veoma uspešna. Time je, takođe, otkrivena još jedna paralela između naše čaršijske kulturne javnosti i estrade, gde vladaju identična pravila, koja ponekad zaista liče na rijaliti šou, pa je Basarina teza time samo potvrđena.