U podne 9. septembra 1976. bio sam u Centralnoj pekinškoj banci. Bilo mi je čudno što blagajnica ima crvene oči, kao posle dugog plakanja. Blagajnik, koji je obično neverovatnom brzinom brojao kineske novčanice držeći ih u ruci kao otvoreni špil karata, sedeo je za svojim stolom, zagledan u neku tačku. Napolju, u Ulici Van Fuđin, neki su već nosili bele trake na ruci – bela boja je u Kini znak žalosti. Devojka u uniformi je plakala. Bilo je jasno da je umro Mao Cedung. Njegova smrt je nedeljama bila očekivana.

Poslednje godine života Mao je proveo uglavnom sam. Posle zemljotresa u julu, preselili su ga iz Palate mirisa hrizantema u jedan drugi, čvršće građen paviljon. I dalje je bio okružen svojim knjigama o starim dinastijama, svojim bolničarkama i lekarima, svojim prevodiocima. Gotovo svakodnevno su na televiziji ponavljali neke njegove stare snimke. Trebalo je pokazati narodu da je Mao živ i da prati šta se događa u zemlji. Ali, on više nije mogao da se kreće, niti da govori. Njegov otežan govor i hunanski dijalekat, izuzev dve prevoditeljke koje su već dugo bile u njegovoj službi, gotovo niko nije mogao da razume. Mao bi najčešće nešto mrmljao, a one bi prevodile kako su bile navikle. Možda su samo citirale njegove reči iz male crvene knjižice.

Maoa, koji je godinama manipulisao stotinama miliona Kineza, sada su izmanipulisali njegovi najbliži politički sledbenici. Svi su želeli da čuju koga je odredio za naslednika. Maova supruga videla je u tome svoju šansu. Ali, čak i ostareli Mao nije želeo, ili nije mogao, da se konačno opredeli. Jedan kolega je to opisao kao četvrti čin Vagnerove opere u kojem se pojavljuje poluludi, onemoćali car, ali, dodao je ne bez doze cinizma, car sa

kineskim karakteristikama.

Narednog dana Mao Cedung je umro. Vest je objavljena sa šesnaest sati zakašnjenja. Ne zato što je agencija Sinhua sporo reagovala, već su prvo interno morali biti obavešteni članovi Partije, pa tek onda javnost.

Mao je umro 9. septembra, odmah posle ponoći. Imao je 83 godine. Odmah se sastao Politbiro Partije. Svi članovi su već nekoliko sati sedeli u susednom paviljonu očekujući da lekari izađu iz Maove sobe. Za trenutak se udaljio sedokosi maršal Je Đijening.

Dve i po hiljada kilometara od Pekinga, Deng Sjaoping je odložio karte i uzeo slušalicu u ruke: znao je ko ga zove. Te noći maršal Je nekoliko puta je prekidao Dengovu uobičajenu partiju karata. Ovog puta bio je kratak: "Umro je."

Deng je ćutao, ali su njegovi partneri u bridžu – general Si Šijou i guverner Guandung provincije Vei Guođing – shvatili da je veliki vođa Mao Cedung konačno "otišao na razgovor s Marksom". Svi su bili vojnici, svi su koristili iste reči i negovali crni humor. Mao je umro i Kina će nastaviti da živi bez njega. Nastavili su da završe partiju karata.

Sat na zidu trpezarije u vojnom paviljonu Belog planinskog oblaka, u okolini Guandžoua, pokazivao je dvadeset minuta posle ponoći tog 9. septembra. Maršal Je zakasnio je deset minuta – toliko mu je trebalo da dođe do specijalne telefonske linije preko koje je već mesecima komunicirao sa Dengom. Bila je to vojna linija koju niko nije mogao da prisluškuje.

SVAĐE U POLITBIROU

Na sednici Politbiroa, takoreći pored Maovog odra, odmah su počele svađe. Prvo se trebalo dogovoriti šta će sa telom mrtvog vođe. Maova supruga Đijang Ćing je predložila da se mumificira, po ugledu na Lenjina, Ho Ši Mina i Dimitrova. To nije bilo u kineskoj tradiciji. Maršal Je podsećao je da je Mao Cedung izričito bio za kremiranje. Na partijskom kongresu još 1956. on je predložio da svi rukovodioci posle smrti moraju da budu kremirani a pepeo rasut po širokoj kineskoj zemlji. Tada je to bila partijska odluka i svi su je potpisali. Maov potpis je bio na prvom mestu. Sada su većinom glasova na Politbirou odlučili da telo Mao Cedunga ipak bude balsamovano.

Sledeće pitanje bilo je gde sahraniti vođu. Opet je njegova supruga iznela nezamisliv predlog: Mao treba da bude sahranjen u Zabranjenom gradu, u posebno izgrađenom mauzoleju. Njeni oponenti su navodili da čak ni car Ming nije tu sahranjen, niti ijedan car iz te dinastije koja je vladala stotinama godina. Predlagali su sahranu na Mirisnim brežuljcima koje je Mao toliko voleo.

Na kraju su našli kompromisno rešenje: mauzolej će biti podignut na Tjenanmenu. Poslati su avioni po stručnjake iz Rumunije i Vijetnama da balsamuju Maovo telo. Kina nije imala stručnjake za takav postupak.

UKLONITI MAOVU SUPRUGU

Otkako je u februaru 1976. godine smenjen sa svih svojih državnih i partijskih funkcija (treći put u životu), Deng se nalazio na jugu Kine pod zaštitom armije. Njegova vila bila je okružena dvostrukim krugom pripadnika specijalnih jedinica koji su ga čuvali od pristalica Maove supruge Đijang Ćing. Više se nije radilo o političkim razlikama već o životu i smrti: Dengov život bio je u stalnoj opasnosti.

Deng je znao da Maova smrt označava početak realizacije plana koji je, u osnovi, dogovoren još za vreme njegovog boravka u Pekingu. Maršal Je pripremio je nekoliko varijanti: radikalna grupacija u kineskom rukovodstvu koju je predvodila Maova supruga morala je da bude uklonjena s vlasti. Milom ili silom.

Maršal Je Đijening je oko sebe okupio jedan broj veterana kineske revolucije, maršala, generala i istaknutih političara. Svi su oni odreda su bili žrtve Kulturne revolucije i samo čekali priliku za kontraudar. Krug zaverenika nije bio širok, ali su ljudi koji su u njemu bili dobro raspoređeni. Maršal Je bio je svestan da ne sme da napravi ni najmanju grešku.

HAPŠENJE "ČETVORKE"

Najteže mu je bilo da na svoju stranu pridobije Hua Guofenga, kojeg je Mao odredio za svog naslednika. Pristanak Hua Guofenga na saradnju davao je čitavoj zavereničkoj akciji izvesnu formu legaliteta. "Četvoročlana banda" okupljena oko Maove supruge bila je uhapšena uveče 6. oktobra. Hua Guofeng je na zahtev maršala Jea poslao poziv članovima Politbiroa na hitan sastanak u vezi sa nekim pitanjima Maove zaostavštine.

U sobu za sednice prvi je ušao najstariji među "četvorkom" – Čang Čungćiao. Dočekao ga je Hua sa dva naoružana specijalca. Hua Guofeng je bio u vojnoj uniformi. Pročitao mu je odluku Politbiroa da je uhapšen zbog izdaje i da je pripadao, prvi put je to pomenuto, "bandi četiri člana Politbiroa". Navodno je još Mao tako krstio svoju suprugu i njene pristalice. Broj četiri (na kineskom "s") izgovara se slično kao i reč "si" (smrt) i zato se smatra nesrećnim, slično kao broj 13 na Zapadu. U kulturi gde numerologija ima naglašenu simboliku, ovaj broj se izbegava, u meri da ga ponekad i hoteli u Kini preskaču. Zato se naziv "s žen ban" (bukvalno: "banda četiri osobe") tako brzo proširio u političkom i svakodnevnom govoru, nepogrešivo prenoseći smisao ovog hapšenja.

Čang je mirno pružio ruke na koje su mu stavljene lisice. Zatim je ušao najmlađi, Vang Hungven. On je pružio otpor pa su morali da ga obore na pod i da ga vežu. Sledeći je bio novinar Jao Venjuan, bled i užasnut nije ni shvatio šta mu se događa. Maova supruga je uhapšena u svojoj vili na Mirisnim brežuljcima. Sve je obavljeno brzo i bez problema. Niko u Kini nije znao šta se te večeri dogodilo u Pekingu. Istog trenutka maršal Je ponovo je pozvao Denga: "Gotovi su! Spremi se za pokret."

Maršal je koristio terminologiju iz vremena Dugog marša. Deng je odavno bio spreman: on je u stvari goreo od želje da se što pre vrati u Peking i da nastavi posao koji je bio započeo još za života Mao Cedunga. Trebalo je Kinu izvući iz haosa. To je bio zadatak podjednako težak i neizvestan kao nekada Dugi marš.

Ali, Deng je još morao da čeka. Situacija u Pekingu bila je i dalje rovita. Štampa je nastavljala da "kritikuje pristalicu kapitalizma Deng Sjaopinga". Ogromni kineski brod plovio je nošen svojom inercijom koju nije bilo lako savladati. Svaka promena kursa zahtevala je mnogo napora i vremena. Hua Guofeng, koji je kao nagradu za učešće u rušenju "četvorke" bio izabran za predsednika Partije i predsednika Centralne vojne komisije, nije lako ispuštao vlast iz ruku. Nad njim se još širio veliki Maov oreol.

Osuđena »četvorka«

"Četvorki" je suđeno u procesu koji je prenosila televizija. Maova supruga osuđena je na smrtnu kaznu koja je zamenjena doživotnom robijom. Posle trinaest godina izvršila je samoubistvo. Doživotnu kaznu dobili su Vang Hungvei i Čang Čunćiao. Oni su umrli u zatvoru. Novinar Jao Venjuan osuđen je na dvadeset godina i posle izdržane kazne našao se na slobodi.

Kada je posle više nedelja objavljeno da je uhapšena Maova supruga, zvanična propaganda je tvrdila da je Mao bio žrtva "četvoročlane bande" a nikako glavni kreator haosa Kulturne revolucije, i da je Hua njegov pravi i jedini naslednik. Na svim javnim mestima bile su okačene po dve velike fotografije – Mao Cedunga i Hua Guofenga. Time je partijski propagandni štab želeo da naglasi kontinuitet politike. Hua se čak ošišao kao Mao, pa je njegovo okruglo lice još više podsećalo na lice velikog vođe. U štampi su svakog dana objavljivane navodne Maove reči upućene Hua Guofengu: Dok ti rukovodiš, ja sam spokojan.

STRPLJIVI DENG

Ipak, Deng je znao da je Hua samo prelazna figura. U to su ga uveravali i njegovi prijatelji iz Pekinga, koji su mu svakog dana podnosili raport o tome šta se događa u glavnom gradu. Iako udaljen dve hiljade kilometara, Deng je vukao glavne poteze. Stara garda bila je na njegovoj strani, ali je bilo i dosta onih koji su u politiku uleteli na krilima Kulturne revolucije. Najviše je, naravno, bilo neodlučnih, pa je Deng sugerisao oprez i postupnost: bilo je previše pobuna i nereda.

On sam bio je naviknut na čekanje. Ovo je bio njegov treći veliki politički pad u karijeri i predstojao mu je novi povratak u politički vrh. Imao je 72 godine, doba kada većina ljudi sedi u parku ili se igra sa unucima. Denga je, međutim, čekao najveći posao u životu, koji je već ionako bio ispunjen neobičnim događajima, dramatičnim obrtima i izuzetnim delima.

Kada su se konačno Kinezi uverili da su Maova supruga i njeni najbliži saradnici zaista uhapšeni, došlo je do provale oduševljenja: stotine miliona ljudi na ulicama je danonoćno slavilo "drugo oslobođenje Kine", ovog puta od radikalno levičarske grupe. Iako je pobedila Dengova struja, on je morao još mesecima da ostane daleko od Pekinga u kome se kao novi premijer, predsednik Partije i predsednik vojne komisije ustoličio Hua Guofeng.

I dok je Peking bio okićen "malim flašama" (sjao ping), što je bila aluzija na Dengovo ime i najava njegovog povratka, Hua je i dalje ponavljao parolu da treba "dosledno sprovoditi sve što je predsednik Mao rekao". Ali, to više nije moglo da prođe: Kina je morala da se istrgne iz Maovog nasleđa i ideološkog zagrljaja. Da bi preživela, morala je da krene nekim drugim putem. Hua je na partijskom plenumu smenjen, priznao je svoje greške, ali je ostao član CK. Više ga niko nije dirao, a on se nije mešao u politička pitanja, iako je redovno dolazio na sednice Centralnog komiteta.

Tako se završio najburniji period od osnivanja NR Kine. Maova senka još je dugo lebdela nad Kinom, ali je Deng počeo da gradi novu Kinu.