Bojan Savić Ostojić je napisao jedan od najsamosvojnijih romana prošlogodišnje književne proizvodnje, a ta se samosvojnost ogleda pre svega u nenametljivim opisima tumaranja po beogradskim buvljim pijacama u potrazi za starim knjigama, cenjkanja za sitne pare, sedenja po kafeima i ispijanja kafa (dok čita) i zapitanosti šta se to dogodilo s Ćokom koja je rekla da odlazi na nekoliko dana samo što je, evo, već mesecima nema. U roman su unete fotografije knjiga, pisama, dnevničkih zapisa, bioskopskih karata, prizora s buvljih pijaca, čak ćemo pronaći i jednu partituru, sam tekst se, u pojedinim deonicama, koleba između esejističkog i književnog izraza, ali ne izlazi iz žanra realističkog opisa onoga što se događa u trenutku u kojem pripovedač kopa po brdima časopisa ili pesničkih zbirki, posmatra događanja na pijaci, ili razmišlja kako da ukrade knjigu iz kafea. Dakle, u romanu se, kako se to ume reći, ne događa ništa. Zbog čega se, onda, ne ispušta iz ruku?

Ne mora se biti strastvenim skupljačem knjiga da bi se ovaj roman prigrlio, ali kako razumeti zgubidana koji nema pametnija posla do da rije po naramcima memljivog, prašnjavog papira i strasno se cenjka za sitne pare – doduše, on para nema, jer onaj ko je spreman da najveći deo života provede njuškajući knjige, izvesno je, neće se obogatiti – a potom gubi vreme čitajući iste te knjige i puni se bespotrebnim znanjem o koječemu (o prvim izdanjima knjiga, na primer), te nije ni čudo što ga je Ćoka napustila, tako da sad nema druge do da svoju pasiju deli s jednim istim takvim kao što je on, izvesnim Lakijem (iza čijeg ćemo lika, možda, prepoznati jednog ovdašnjeg odličnog pesnika). Nema nikakve sumnje da je Ništa nije ničije intelektualni roman, barem onim tokom u kojem pripovedač raspravlja o sadržini knjiga – o Anais Nin i Henriju Mileru, na primer – ali intelektualno jezgro umotano je u debele slojeve sirovog života na pijacama, u opise mravljeg haosa u koji Ostojić strpljivo (kao što je strpljiv i sam pripovedač) prodire i ređa slike siromaštva, bede, poniženja – naročito u igri s policajcima – ali i vitalnosti sveta za koje knjiga tek je roba koju valja što skuplje prodati (u čemu se, doduše, pijačni svet slabo razlikuje od nekih izdavača). Ali iako knjiški moljac, pripovedač je naučio da se cenjka i savladao je sve trikove spuštanja cene, a da bi došao do onoga što želi za male pare u stanju je danima da se igra s prodavcem, da se nadmeće s njim i vreba trenutak (kao lešinar, reći će pripovedač) kada će prodavcu sve da se smuči, a naročito da iznova pakuje i vuče teške knjige, te će mu ih prodati za cenu nekoliko puta nižu od početne. S druge strane i prodavci su navikli na neobičnog kupca kojeg, sasvim tipično, zovu profesor, te će profesor, bez bespotrebne neprijatnosti što, možda, zloupotrebljava svoje neuke prodavce, postati jedna od onih mušterija za koju se, ako treba, čuvaju naročito zanimljivi primerci. Ne pripada profesor svetu od kojeg kupuje knjige, ali spaja ga s njim siromaštvo i nekakav interes koji je toliko sitan, barem za prodavce, da njihov odnos više liči na samosvrhovitu igru nego na kupoprodajni odnos. Zbog toga su opisi cenjkanja upravo sjajni i uzbudljivi, jednako složeni kao i prevrtanje po knjigama – i ovde je važno biti prvi, pa će scena u kojoj nezajažljivi profesor razdevičuje tek pristigle kutije pune knjiga i, izbezumljen, pravi pozamašne gomile koje, potom, deli na manje, a zatim bira samo ono što će biti u stanju da plati – ili bazanje pijacom dok čeka da se njegovi ljudi, koje su policajci pre toga razjurili, ponovo pojave. Zapravo, odlasci na pijacu više su od traganja za knjigama, oni su svojevrsno hodočašće, navika koja prelazi u nužnost, zadovoljstvo koje, strogo uzev, sačinjava ključni deo dana. Kada znalac, pak, pronađe knjigu s posvetom, pa još ako je to posveta slavnom piscu od jednako slavnog pisca ili pesnika, otvara se prilika za slatko-zlobna nagađanja – e da kako se knjiga s posvetom našla na pijaci, a ne u policama privatne biblioteke – pri čemu se, ipak, najčešće ispostavlja da piščevi naslednici nisu znali šta će s knjigama, pa su ih, na najbezbolniji način za njih, samo preselili na pijacu. Istovremeno, te posvete pružaju priliku pripovedaču za svojevrsnu arheologiju odnosa i lepe esejističke delove koji se, sasvim prirodno, uklapaju u pripovedanje.

Bojan Savić Ostojić se odvažno upustio u autofikciju, žanr koji je, naročito od Prustove Potrage, postao izazov, sa Bernhardovim autobiografskim spisima dobio na zamahu, da bi danas, na talasu Handkeovih, Albaharijevih, Zebaldovih romana, preko Tedžu Kola i Knausgora, svoj nasloženiji izraz pronašao u romanima Andžeja Stasjuka, Havijera Serkasa i Miljenka Jergovića, a, kako stvari stoje, autofikcija i dalje pruža mogućnosti čije se dno ne vidi. Posebno je zanimljivo što Ostojić, odličan pesnik, ne poetizuje svoju rečenicu, nego piše ekonomično i čvrsto, pesničkom se refleksu odajući, možda, samo u naslovima poglavlja. Lepa i odvažna knjiga, ohrabrenje kako za srpsku književnost, tako i za samog autora da, ako bude morao, bez oklevanja usložni svoje samoće.