Da u desnoj ruci drži mač, bilo je očigledno i pre nego što nam je na ceremoniji otkrivanja Spomenika Stefanu Nemanji to potvrdio predsednik Aleksandar Vučić, ali nije bilo jasno šta drži u levoj, kakav je to svitak na kome je nekakav tekst napisan slovima koja podsećaju na srednjovekovnu ćirilicu. "Do Nemanje imali smo kulturu oponašanja i prevođenja. Od njega imamo kulturu kreacije, graditeljstva i pisanja. U kulturnom smislu postajemo punopravni član vizantijskog komonvelta. Tu pripadnost najnaprednijim kulturnim tokovima simboliše Hilandarska povelja", pojasnio je predsednik Vučić, i tako uveo novu temu u javni diskurs.

Nekoliko dana nakon ceremonije otkrivanja spomenika, "Večernje novosti" su na naslovnoj strani objavile da Hilandarska povelja nije uništena nego je opljačkana. U tekstu je iskazana nada da se Povelja nalazi "u nekoj dobro čuvanoj kolekciji i da će se pojaviti kada za to dođe vreme". Priča o putu Nemanjine povelje Hilandaru (reč je, dakle, o takozvanoj osnivačkoj povelji, ne o Hilandarskoj povelji Stefana Prvovenčanog čiji se original čuva u Hilandaru) do te pretpostavljene kolekcije podseća na sinopsis uzbudljivog trilera.

HILANDAR–KRUŠEVAC

Povelje ili hrisovulje su pravna akta vladalaca i vlastelina potvrđena zlatnim pečatom, kojima se garantuju nečija prava. Nemanjina je iz 1199. godine. Dimitrije Bogdanović u Istoriji stare srpske književnosti kaže da "postoji mogućnost da je Sava pravi autor Nemanjine osnivačke Hilandarske povelje", a po Đorđu Trifunoviću na "pretpostavku da je Sava uzeo učešće u sastavljanju… upućuje i jezička analiza povelje" (Kratak pregled jugoslovenskih književnosti srednjega veka). Nemanja, tada već monah Simeon, u Povelji ističe da nasleđuje suverenu vlast od predaka koji su vladali "ovom zemljom srpskom", pa otuda on kao veliki župan samo "obnavlja svoju dedovinu" i "podiže propalu svoju dedovinu", navodi koje je zemlje pridobio, a kad je njegova "vladavina odasvud primila mir i tišinu" počeo je da se brine "za dušu svoju". Kaže da je na svom prestolu ostavio sina Stefana a da se on zamonašio, otišao na Svetu goru, tamo našao "manastir nekada bivši zvani Hilandar gde ne beše kamen ostao na kamenu, no sasvim razvaljen", obnovio ga i darovao imanjima, vinogradima, pčelinjacima, stokom, i garantuje da Hilandaru to nikad niko neće uzeti.

Naredni period iz života Nemanjine povelje je poznat: kad je 1896. godine na Uskrs kralj Aleksandar Obrenović posetio Hilandar, monasi su mu darovali Miroslavljevo jevanđelje i Nemanjinu povelju manastira, kao zahvalnost što je isplatio ogromne manastirske dugove i tako sačuvao njegov srpski identitet. Kralj je Povelju doneo u Beograd, predao je Narodnoj biblioteci Srbije, i ona je smeštena u tadašnju zgradu, u Kapetan Mišino zdanje.

Sledeći važan datum u životu Nemanjine povelje je 24. jul 1914. godine. Istoričar Dejan Ristić, bivši direktor Narodne biblioteke Srbije i autor knjige o toj instituciji Kuća nesagorivih reči, priča da je tog dana "ministar prosvete i crkvenih poslova Ljubomir Jovanović naložio bibliotekaru Narodne biblioteke Jovanu N. Tomiću da najvrednije rukopise i stare štampane knjige izdvoji, tada ih je u Biblioteci bilo 219, upakuje i na prestoničkoj železničkoj stanici preda ovlašćenim predstavnicima srpskog kraljevskog Ministarstva inostranih dela, što je bibliotekar lično učinio. Najdragocenija građa upakovana je u dva drvena sanduka i nešto posle 16 časova utovarena u vagon br. 6639."

Bio je to vagon u kome je već bilo upakovano osam sanduka arhivske građe Ministarstva inostranih dela kako bi se sklonila u Kruševac, i u kome je bilo mesta još samo za dva sanduka Biblioteke. Šta je Jovan Tomić uspeo da popakuje, ne zna se zato što spisak ili nije sačuvan, ili nije ni postojao, što je vrlo moguće zbog kratkog vremena za pakovanje. Samim tim, ne zna se pouzdano da li je u tim sanducima bila i Nemanjina povelja, ali se smatra da ju je kao neprocenjivu vrednost Jovan Tomić svakako spakovao i uputio u Kruševac. Šta se dalje dešavalo, nije u potpunosti rasvetljeno.

POGREŠNA TVRDNJA

O mogućoj sudbini najdragocenije građe Narodne biblioteke, nakon što je ona dopremljena u Kruševac, navodi Dejan Ristić, svedočio je dopis iz 1919. godine upravnika Državnog arhiva Božidara Prokića načelniku okruga kruševačkog: "Godine 1914, 12. jula (25. jul po novom kalendaru), doneo sam u Kruševac osam sanduka državne arhive, predao Vama na čuvanje i od Vas revers dobio. Ti sanduci bili su smešteni u zgradi Okružnog načelstva u jednoj sobi na donjem spratu. Molim Vas, da me izvestite, šta je sa tom arhivom bilo. Da nije pri evakuaciji Kruševca i ona odnesena nekud?" Vrlo je verovatno da su istog dana, sa ovih osam sanduka, dopremljena i dva sanduka Narodne biblioteke, kaže Dejan Ristić. "Međutim, o tome nema sasvim pouzdanih tragova, jer je, za razliku od upravnika Prokića, koji je sanduke sa značajnim arhivarijama pratio sve do Kruševca, upravnik Narodne biblioteke Jovan N. Tomić odlučio da svoj angažman, istim povodom, okonča u Beogradu."

Nakon što su austrougarske i nemačke okupacione grupe zaposele Kruševac, u kasnu jesen 1915. godine, u grad su stigli članovi Komisije za ratni plen koji su pažljivo tragali, popisivali i plenili sva pokretna kulturna dobra. "Može se pretpostaviti da su, tom prilikom, zaplenili dva sanduka sa bibliotečkim dragocenostima", kaže Ristić. U izveštaju Ministarstva inostranih dela Nemačke iz 1934. godine navodi se da istraga ,,koju su sprovele unutrašnje nadležne vlasti nije pružila dokaze o tome da je sadržina, za vreme rata nestalog sanduka sa 38 rukopisa iz Narodne biblioteke, delom ili u potpunosti dospela u Nemačku. Po iskazu jednog očevica, mora se, na žalost, pre verovati da su rukopisi u pitanju – sa izuzetkom tzv. prizrenskog rukopisa Zakonika Cara Dušana – koji je, kao što je poznato spasen, propali u borbama kod Kruševca." Dejan Ristić kaže da su kasniji događaji ukazali "da je ta tvrdnja pogrešna, budući da je nekoliko decenija nakon Prvog svetskog rata u Nemačkoj nađeno više rukopisa koji su se do 1915. godine nalazili u Narodnoj biblioteci" – o čemu će biti reči niže u tekstu – a da je ovaj izveštaj značajan zbog pominjanja Kruševca kao lokacije gde je došlo do "nestanka" građe.

Po završetku Prvog svetskog rata, primarni zadatak odnosio se na povraćaj opljačkanih bibliotečkih zbirki i fondova. Tokom aprila 1919. godine Jovan N. Tomić sa saradnicima boravio je u Narodnoj biblioteci Bugarske u Sofiji kako bi pregledao tamošnji knjižni fond. Tom prilikom nađen je značajan deo zbirki knjiga i časopisa opljačkanih iz srpske Narodne biblioteke. Po Tomićevom svedočenju, građa je bila pohranjena u zdanju same Narodne biblioteke Bugarske, kao i u zgradi koja se nalazila preko puta nje. O tome postoji detaljan Tomićev izveštaj ministru prosvete i crkvenih poslova.

Sudbina građe koja se nalazila u dva sanduka ni do danas nije u potpunosti poznata. Jedan deo rukopisa pronađen je u Nemačkoj između dva rata – 1933. pomenuti prizrenski prepis Dušanovog zakonika, i 1969. godine deset rukopisnih knjiga i jedna povelja. "Sve to je, nakon složene procedure, vraćeno u domovinu i ponovo dato na staranje srpskoj nacionalnoj biblioteci", kaže Dejan Ristić, i navodi da se "četiri rukopisa i danas čuvaju u privatnoj biblioteci uglednog kolekcionara Čestera Bitija, u Dablinu. Dva rukopisa su se do 1966. godine nalazila u Nacionalnoj i sveučilišnoj knjižnici u Zagrebu, kada su vraćeni Narodnoj biblioteci Srbije. Jedan rukopis se i dalje nalazi u biblioteci Reformatorskog kolegijuma u Debrecinu u Mađarskoj. Deo jednog rukopisa nalazi se u Biblioteci Univerziteta Harvard, dok se jedan celovit rukopis čuva u Univerzitetskoj istraživačkoj biblioteci u Erfurtu u Nemačkoj."

U prethodnih stotinu godina, Narodnoj biblioteci Srbije vraćeno je svega četrnaest rukopisnih knjiga i jedna povelja. Smatra se da je tokom Prvog svetskog rata nestalo više od pedeset dragocenih srednjovekovnih rukopisa i povelja koji su činili deo nacionalnog fonda. Još uvek se traga za 27 rukopisnih knjiga. Možda će bronzana, spomenička varijanta Nemanjine povelje Hilandaru pospešiti potragu za njima.