Ovaj naslov nije iz poznatog Vukovog spisa pozajmljen nimalo slučajno. On je, između ostalog, ostao zapamćen po tome što je izazvao veliku pometnju. Njime je Vuk hteo da obuhvati sve Srbe koji su živeli na teritorijama na kojima su se zatekli, što sami, što pomešani sa drugim narodima. Ta teritorija je, otprilike, ono što se u tekućoj komunikaciji podrazumeva pod Zapadnim Balkanom. Govorio je, dakle, o Srbima, i to samo o njima, nezavisno od eventualne pomešanosti sa drugim narodima. Dobar deo tadašnje javnosti dočekao ga je sa žestokim kritikama, jer je njegov naslov protumačen kao arogantna tvrdnja da su svi oni što žive na posmatranoj teritoriji – Srbi i isključivo Srbi.

VEZIVNE NITI

Ovaj tekst bi mogao naići na slično neodobravanje, ali na način koji je dijametralno suprotan od nesporazuma koji se pre više od veka i po sručio na Vuka. Ovde će biti reči o Srbima, ali za razliku od Vuka, oni se neće tretirati kao jedna državotvorna celina. Suprotno Vukovom pristupu, koji je za pitanja obuhvaćena njegovim razmatranjima bio ispravan i celishodan, ovde srpski nacionalni korpus neće bit tretiran kao monolitna makroorganizaciona celina, nego će biti razmatran kao nacionalni entitet koji se sastoji od dva dela, od Srba koji su građani Srbije na jednoj i svih ostalih Srba na drugoj strani.

Time se nipošto ne poriču čvrste, vekovima produbljivane veze između pojedinih delova srpskog naroda koje ga, uprkos poznatim razlikama u manje opredeljujućim svojstvima, čine jedinstvenom i neraskidivom celinom. Bez pretenzije da se one iscrpno navedu, neka se naznače tek neke – jezik, kultura, mitovi i legende koji podrazumevaju zajedničku sudbinu i nepokolebljivu opredeljenost za fundamentalne trajne ideale, kolektivna sećanja i, iznad svega, neizbrisivo osećanje pripadnosti istom i sekularno opstajućem etničkom korpusu.

Kao povezujući činilac, posebno mora da bude pomenuta religija: nezavisno od toga da li smo vernici, ateisti ili agnostici, slatko pravoslavlje tvrdo je ukopano u dubokim slojevima naše svesti, slojevima čijeg postojanja bivamo određenije svesni samo u nekim, možda svečanijim trenucima života. Pomenute vezivne niti definišu Vukovo poimanje jedinstva srpskog naroda, a ono se bezuslovno podudara sa današnjim, posve aktuelnim shvatanjem njegove nedeljivosti.

NACIONALNA MANJINA U NOVIM DRŽAVAMA

Međutim, u naše vreme pojavio se jedan neizmerno važan činilac, koji Vukovo vreme i odgovarajuću društvenu konstelaciju dalekosežno i suštinski razlikuje od našeg. Na području koje je bilo i ostaje predmet i Vukovog i našeg razmatranja, pojavio se veći broj država koje se u to davno, vukovsko vreme nisu mogle ni naslutiti. U savremenim međunarodnim odnosima te države uzimaju se kao stub i oslonac aktuelnog svetskog poretka, kao činioci tog poretka koji se moraju bezuslovno i apsolutno uvažavati. One su opredeljujući akteri geostrateških i geopolitičkih odnosa, dominantni činilac tih odnosa koji ima preimućstvo nad svim drugim, takođe delujućim i relevantnim činiocima. Postojanje suverenih, međunarodno priznatih i uvaženih država čini njihove granice u izvesnom smislu neprikosnovenim, mnoge transgranične aktivnosti dobijaju u savremenom svetu krajnje nepovoljan tretman i postaju jednostavno nedozvoljene, pa time i gotovo nemoguće. To je posebno karakteristično za one interakcije sa Srbima van matice koje imaju karakter, ili čak privid mešanja u unutrašnje stvari suverenih susednih država.

Zbog novijih promena izazvanih deobom zatečenih i uspostavljanjem novih država, veliki deo srpskog nacionalnog korpusa zatekao se van granica matične države i u svojstvu građana drugih, pretežno novouspostavljenih država. Time se dobar deo našeg naroda, koji je sve do velike reorganizacije državnih sistema ranih devedesetih godina minulog stoleća živeo u jednoj državi u svojstvu matičnog, konstitutivnog naroda, našao u neuporedivo nepovoljnijem položaju nacionalnih manjina. To se ubrzo pokazalo kao izvor ogromnih geopolitičkih napetosti i dovelo do tenzija toliko snažnih da su na širokoj teritoriji izbili građanski, odnosno međunacionalni ratovi. Srbija se kao država našla pred strahovitom dilemom: da li se i kako angažovati u pomoći i podršci delovima Srpstva koji su se u novoizniklim državama našli u manjoj ili većoj meri ugroženi, i u važnim aspektima obespravljeni. Nipošto nije zanemarljiva činjenica da su znatni delovi našeg naroda doživeli ove promene u državnoj organizaciji kao izvor egzistencijalne ugroženosti, posebno s obzirom na još uvek živa sećanja na stradanja tokom Drugog svetskog rata.

Postavilo se sudbinsko pitanje – kako pomoći ugroženim delovima naroda, a ne sukobiti se da suverenim i po međunarodnim pravilima nedodirljivim državama u kojima su se ti delovi, često i u relativno velikom broju, našli u svojstvu ugrožene manjine. Pri tome, nije od posebnog značaja da li je ta ugroženost neporecivi deo političke stvarnosti ili samo stvar percepcije i anticipacije onih koji to osećaju i podnose. Dobro je poznato da se i u politici percepcije i uverenja predvidivo pretvaraju u stvarne promene i konkretne rizične akcije. Reč je o samoostvarivom potencijalu anticipacija i uverenja.

NEOSTVARLJIVI CILJEVI

Država Srbija nije imala jasnu, doslednu, a pogotovo ne delotvornu strategiju odnosa prema novonastalim manjinama zatečenim u novostvorenim državama u našem susedstvu. Strategija i prateće akcije menjale su se iz perioda u period, uglavnom nepredvidivo i na način koji je neretko išao na štetu same Srbije kao davaoca podrške i pomoći, ali i srpskih manjina prema kojima je ta pomoć bila usmerena. Strateška usmerenja u delovanju Srbije spram manjina u drugim suverenim i nezavisnim državama bila su ili pogrešna ili nepostojeća, a u svakom slučaju ispostavljala su se kao nepostojana i varijabilna na način pri kome su pojedini segmenti tog delovanja bili u vidljivoj protivrečnosti sa drugima. Treba se samo setiti sankcija koje je Republika Srbija uvela Republici Srpskoj. Učinci su stoga bili van poželjnog, a često i van ikakvog odnosa sa ciljevima preduzetih aktivnosti, a ukupni krajnji rezultat teško je mogao da bude išta drugo no već nagovešteni sveukupni neto gubitak po Srbe u matici i one van nje.

Neuspeh u građenju odnosa sa Srbima van Srbije ima veći broj uzročnika, a među njima se kao posebno važni ispostavljaju nepostojanje jasnih i precizno definisanih ciljeva ove široko razuđene i višedimenzionalne aktivnosti, a potom i delimično ignorisanje, ili bar nepotpuno uvažavanje surovih oganičenja koja proističu iz međunarodnih političkih odnosa. Kolokvijalno rečeno, radi se o nepotpunom sagledavanju i nedovoljnom uvažavanju ograničenja koja su u tzv. međunarodnoj zajednici neprikosnovena, i koja se u svaku potencijalno uspešnu prekograničnu aktivnost moraju utkivati na više različitih načina. Neki od tih načina naglašeno su posredni i suptilni, ali zato nipošto nevažni. Što se tiče ciljeva ovog složenog spleta interakcija sa Srbima van matice, dovoljno je reći da njihovo odsustvo gotovo da predodređuje njihov neuspeh. Seneka je rekao: "Ignoranti quem portem petat nulli sunt sui venti." (Nijedan vetar nije povoljan onome koji ne zna u koju bi luku hteo da stigne).

Mnogo je u ovom kontekstu važniji element ograničenja, uz ostalo i zbog toga što ciljevi postavljeni bez uvažavanja ograničenja moraju biti neostvarivi, te otud i bespredmetni. Neostvarivi ciljevi ispoljavaju se kao izlišan i kontraproduktivan šum u informacionim kanalima, putem kojih treba da se koordiniraju akcije na planu podrške Srbima van matice. Važnost ograničenja ispoljava se kao nemogućnost da se u saradnji sa Srbima van Srbije ostvare željeni učinci. Najvažniji aspekt te nemogućnosti je nepostojanje bilo kakvog načina da se u poželjnom smeru – poželjnom sa stanovišta i jednih i drugih Srba – ostvari bilo kakav uticaj na države u kojima Srbi žive bilo kao manjina, bilo kao jedan od etničkih entiteta zajedno sa drugim analognim veličinama. Naprotiv, čini se da se nastojanjima da se politike i sistemska ustrojstva pomere u prilog Srba ostvaruju suprotni efekti od željenih i da se tako, u krajnjoj liniji, pogoršava položaj Srba van matice, umesto da se poboljšava.

Takođe se čini da je nezamislivo da hrvatske ili kosovske vlasti poprave svoje politike prema Srbima pod uticajem naše države. U konstelaciji koja se do danas oformila, nezamisliva je bilo kakva primena sile od strane Srbije – tri relevantna granična entiteta, odnosno administrativna teritorija – ili su članice NATO-a ili su faktički pod njegovim pokroviteljstvom. Donekle je slična situacija i u pogledu rezultata politike prema Bosni i Hercegovini; ona ne doprinosi približavanju dva tamošnja entiteta, a bez takvog približavanja nemoguće je dugoročno i održivo rešenje političke mrtvouzice u toj komplikovanoj zemlji. U meri u kojoj se postojeća neslaganja intenziviraju ili samo zadrže na zatečenom nivou, za Srbe u BiH može se očekivati samo nesagledivo produženje postojeće agonije, ili čak njeno produbljivanje.

Nema toga za koga je zamisliv bilo kakav sukob sa NATO-om, jednom se to desilo i prošli smo kao bos u trnju, proistekla je pouka da iz toga može da sledi samo suva šteta. Iz toga bi trebalo sasvim neposredno da sledi da ni bilo kakva pretnja silom ili oružanom intervencijom ne može dati doslovno nikakav pozitivan efekat za našu stranu. U sećanje dolazi jedna skorašnja konstatacija Filipa Švarma da bi, što se tiče pretnji iz susednih država, Hrvatskoj, primera radi, bila dovoljna njena gorska straža. Ništa više! U meri u kojoj bi pritisci iz Srbije trebalo da budu tako upravljeni da daju kakve poželjne učinke, mogu se očekivati kontraefekti koji položaj Srba mogu samo da pogoršaju. Ti nepovoljni učinci ne mogu se kompenzovati nikakvim politikama ili akcijama iz Srbije, pa ostaje neupitan zaključak da neto efekat po Srbe u krajnjem rezultatu može da bude samo negativan. Politika čiji su efekti suprotni njenim proklamovanim, pa i stvarnim ciljevima može se okarakterisati samo kao neuspešna i kontraproduktivna.

KAPILARNA ODBOJNOST

Posledice politika podrške Srbima van matice suprotne su, dakle, očekivanjima koja su ih inspirisala. Ali, time se ne iscrpljuju štete koje generišu te politike. Dodatne posledice mogu se sintetički formulisati terminom kapilarna odbojnost. To je odbojnost najširih slojeva prema mešanju Srbije u unutrašnje poslove graničnih zemalja – a intervencije usmerene na položaj srpske manjine ne mogu drukčije da se dožive nego kao nedozvoljeno mešanje – budući da se zbog takvih intervencija srpsko stanovništvo u graničnim državama doživljava kao agentura jedne strane, svakako ne prijateljske sile. Kapilarna odbojnost je možda najteži nepovoljan učinak politike podrške koja se koncipira i u bitnim komponentama i realizuje u Beogradu: ona protiv Srba okreće takoreći čitav matični narod u svakoj od relevantnih graničnih zemalja sa srpskom manjinom. Nemoguće je prenaglasiti goleme štete do kojih takve politike ne samo što mogu, nego i moraju da dovedu.

Priča o našim odnosima prema Srbima van Srbije kao da i nema kraja; ona mora da se okonča, pa makar to delovalo kao da je satarom odsečeno. Mogao bi ipak da usledi jedan dalekosežan zaključak, koji se svodi na priznavanje potrebe da politika prema Srbima van matice treba radikalno da se preokrene. Prvi element takvog preokreta jeste definitivno i neopozivo menjanje lokacije te politike: umesto u Beogradu, ona treba da se vodi u srpskim zajednicama van matice. U samom lokalu, tj. na terenu, najbolje se vide pravi prioriteti, pa i metodi i sredstva za njihovu realizaciju.

Pozvani specijalisti će možda jednom utvrditi koliko je ta srpsko-srpska politika doista odražavala potrebe Srba van matice. Tuđa ruka svrab ne češe. Kome drugi konja sedla, taj slabo jaši. Neka Srbi u tim vansrpskim teritorijama sami počnu da koncipiraju i ostvaruju odgovarajuće politike. Diskretni signali potrebe za ovakvim preokretom već su stigli i iz Hrvatske i sa Kosova. Izgleda da je potreba za takvim preokretom obeležena čak i gubitkom ljudskog života. Šta bi u takvom kontekstu bila uloga Srbije? Ona bi, u granicama skromnih mogućnosti i uvažavajući postojeća surova međunarodna ograničenja, trebalo da pomogne lokalnim Srbima da shodno svojim planovima i bez beogradskog mentorstva sami porade na dugoročnom i održivom poboljšavanju svog položaja.

Ograničenja u ovom sklopu predstavljaju ključnu reč. Ona, pored ostalog, impliciraju imperativ da odgovarajuće akcije pomoći ne izazovu nikakvu negativnu reakciju država/teritorija u kojima su se Srbi zatekli kao manjina. To je veoma rigorozno ograničenje, koje u stvarnu izvedbu može da propusti samo vrlo mali opseg i mali asortiman dozvoljenih akcija.

Ostaje da se vidi i da li je došlo vreme da se uvidi i, makar i sa teškom mukom, prihvati jedna okolnost potvrđena vekovnim iskustvom, a to je da se izgubljeni ratovi plaćaju (uglavnom definitivno) izgubljenim teritorijama. Slučaj Mađarske u Prvom i Nemačke u Drugom svetskom ratu upečatljive su ilustracije ovog gorkog iskustva.