1.

Najčešće ne prestaje da pita.

"Mama, mama!"

"Da?"

"Razmišljam" (ona ima dve godine i deset meseci i razmišlja), "zašto je lubenica krug, a ne kvadrat?"

Onda kreće bezbroj "zašto?", i ozbiljna je greška što ovaj prilog za uzrok nema, nekim posebnim pravilom uvedenu, množinu.

"Zašto mrak nema više boja?"

"Zašto si se sad nasmejala? A zašto je to tebi smešno?"

Ili gledamo slike Tajlanda. I počinje niz: "Zašto sad ne možemo na plažu? Zašto je januar? Zašto je tu virus? Zašto mu ne kažeš da ode? Zašto te ne čuje? Zašto je tako mali? Da li je to beba virus? Mala slatka beba virus." (Tu vrstu nežnosti ispoljava prema svemu što je manje od nje, uključujući moljce i bube. "Sećaš se, mama, kako je bila slatka ona mala mušica što je ušla u ovsene pahuljice? Gde je ona sada?")

Ponekad pitanja počinju sa "da li?", ali ne gube na svojoj vrednosti. "Mama, da li krtice sada spavaju? A Tajči?" (Iz nekog nedokučivog razloga, "Hajde da ludujemo ove noći" je Sonjina pesma pobednica, tako da povremeno odgovaram na pitanja vezana za Tajči, počev od toga da li spava, do toga da li imamo kod kuće karmin kakav ima Tajči).

I što se više pitanja odmotava, to se snažnije vidi koliko je horizont normalnosti naša tvorba, koliko je sve ono što se podrazumeva u stvari "kao". I sve to znam u teoriji, o konstrukcijama i rekonstrukcijama, ali kada stanem pred stotinu znakova pitanja, prosutih bez posebnog reda, i nudim odgovore, mogu da osetim kako se ta upitanost nastavlja u meni. I da odgovora nema.

Nekada samo kažem: "Dušo, ne znam." Naravno, odmah stiže: "A zašto ti to ne znaš?"

2.

Ponekad, opet, ona je ta koja daje odgovore.

Negde pred Novu godinu, igramo se doktora i pacijenta. Ja, kao doktor, dajem lekove, injekcije, stavljam zavoje i sve što treba. " ’Ajde sada da ja budem doktor", kaže moje dete.

Ja, kao pacijent, izlazim iz sobe i dok se vratim, ona se već zaigrala nečim drugim. "Doktore, boli me glava", vičem. Tišina. Ponavljam isto. "O, Bože. Jadna ti", čujem. "A lek?", pitam uzdržavajući se da se ne nasmejem. Dete, u prolazu, kaže: "Nema leka. Ali proći će. Ne brini, mama."

Nema leka. Ali proći će. Jedan od boljih opisa godine koja se završila.

Ili prospem mleko po pločicama. Pas, koji ne sme da jede ništa sem svoje hrane (danak nesrećnom psećem detinjstvu), počinje da liže ono mleko, teram je, dete boso utrčava, ja ne mogu da nađem krpu i sve to tako – nevažno, a ipak važno.

"Šta ti je, mama?", pita me dok mi izleće neka polupsovka. "Ma, prosula sam sve." Gleda u mene, gleda u onu mlečnu baru. "SAMO si ovo prosula."

Ili, usred priče o Maloj sireni, kaže: "Nije zla veštica zla." "Jeste, dušo, vidiš da je htela da uzme Arijelin glas i da zavlada morem", odgovaram. "Ali dala joj je noge", uporna je moja skoro pa trogodišnjakinja. "Ali nije joj dala noge zato što je voli, nego je htela da je prevari", ne dam se ni ja. "Ali, Mala sirena je htela noge", završava raspravu.

I tako stiže lekcija iz odgovornosti.

3.

A ponekad, vidiš da reči ne vrede baš previše i da dete prvo gleda šta radiš, a onda sluša šta kažeš. I prepozna da li je ono što si kazao zaista ono što si osetio.

Ona je stalno bosa. Jer sam ja stalno bosa. I kad god je, zaboravivši na sebe, opomenem, samo pogleda u moja stopala i ne kaže ništa.

Kad god imam migrenu, odem u kadu, jer mi prija voda. Pre neki dan se udarila. Zatekla sam je kako pokušava da uđe u kadu. "Da mi bude lakše", objašnjava mi.

Pre nekoliko nedelja, piše mi dobar prijatelj iz Amerike i savetuje me sledeće: "Dragi poznanik, inače metodistički pastor, ima mnogo darova, uključujući taj da je dobar mađioničar. Jednom mi je kazao da je pravilo među mađioničarima da decu predškolskog uzrasta udalje od mesta gde izvode svoje trikove zato što su deca tih godina najpre u stanju da prokljuve trik. On kaže da je to zato jer se ne daju zavesti mađioničarevim varkama, već teže da ponove identične pokrete koje vide. Tako da, ako nameravaš da izvučeš zeca iz šešira, osiguraj se – Sonja treba da bude makar deset stopa daleko.