Novo vreme nas nekako nužno sateruje i u pravcu ovladavanja novim terminologijama; u slučaju projekta Small Axe u kome u kreativnom smislu stoji Stiv Mekvin, reditelj hvaljenih, pa i nagrađivanih filmova Glad, Sram, 12 godina ropstva… svi su termini/izrazi već tu, na broju, ali je Small Axe neophodno što preciznije označiti, kako bismo u potpunosti pojmili suštinu ovog Mekvinovog zamašnog poduhvata. Naime, premda je rađen pod okriljem televizijskih kuća, premda mu je taj okvir i aktuelni kanal distribucije, Small Axe nije TV serija, već je naprosto serija filmova (uz to, svih pet delova se sa pravom i zvanično mogu nazvati i dugometražnim ostvarenjima). Tome treba dodati i da je pre nedavno okončanog premijernog televizijskog emitovanja, ovaj serijal (filmova) barem delimično bio prikazivan u glavnim programima festivalskih fešti A klase.

Nakon ovog terminološkog profilisanja, ono što je nesporno daleko relevatnije, osvrt je na samu bit ovog značajnog projekta; Small Axe je izvrstan rad autora u izvanrednoj i vrhunskoj pripovedačkoj i široj sinestetičkoj i autorskoj formi, a, uz to, sa jasnom idejom šta je primarni cilj, koje su konkretizovane mogućnosti i kako do gledalaca dobaciti ono što je očigledno bila podavnašnja lična fascinacija, ako ne i opsesija. Mekvin ovde, u narativnom smislu, seže u prošlost, stvara pet odličnih filmova koji lako mogu da stoje kao zasebne i dovoljno osobene celine, a koje skupa čine maestralan filmski venac priča o nepremostivoj zamci identitetskih posebnosti. MeKvin, sasvim očekivano i sasvim prirodno, za tačku gledišta bira vizir kroz koji su ostrvsku/britansku zbilju druge polovine dvadesetog veka pojmili, saznavali, a u neku ruku i preoblikovali tamnoputi doseljenici u Veliku Britaniju. S tim u vezi, nikoga ne bi moglo ili trebalo da čudi da na planu motiva u pet delova ("tomova") Small Axe-a dominiraju identitetska pitanja i identitetske finese, kao i aspekti drugosti, netolerancije, bigotizma, rasizma, tereta usložnjenih svetonazora, rigidnosti državnog aparata, impulsom državotvorne većine za unamljivanjem i indoktrinacijom onih u manjini (naravno, pod izgovorom sveopšteg/zajedničkog progresa).

Stiv Mekvin se (mimo odličnih rediteljsko-autorskih dometa u slučajevima filmova Glad i Sram, kao i vrlo dobrog utiska koji se mirne duše može izreći kada se povede reč o dostignućima njegove ekranizacije romana Udovice Linde La Plant) ovde pokazao kao vanserijski pripovedač i kao stvaralac koji krajnje elegantno i u isti mah zaumno miri ukupnu sinestetsku kulturu, sinematičnost u krunskom joj pojavnom vidu, idejnu čvrstinu i polemičnost, te antropološku i sociološku promućurnost, ovde datu u "oblandi" filmova koje lako mogu da prate i razumeju i oni kojima inače nije preterano stalo do takvih sadržaja . Povrh svega pomenutog, Small Axe odlikuje i vešto zauzdana srčanost koja se da lako zametiti, ali koja nijednog jedinog trenutka ne srlja put neodmerenosti, jednostranosti ili, daleko bilo, otvorene didaktičnosti koja bi mogla da nas podseti da je rasizam, gle čuda, loš i poguban, a da smo svi barem u načelu jednaki ili makar rođeni jednaki. I u svom filozofskom aspektu, a i on je evidentan, Small Axe je rad nesvakidašnjeg zamaha; Mekvin dosta brzo osvaja kotu univerzalnosti, iako se od prvog do poslednjeg kadra pričom bavi iz ugla onoga ko je na svojim plećima osetio teški i nekako uvek surovi teret drugosti, ovaploćen u životu manjine tamnije puti usred nimalo blagonaklone većine drugačijih društvenih i inih svetonazora. U tom pogledu, jedan od sporednih darova ove serije filmova bilo bi to podsećanje da se do univerzalnih istina i na velikim platnima (pa i malim ili nešto većim ekranima) može stići isključivo ukoliko se na oltar te univerzalnosti svesno prinese žrtva vlastitog nepatvorenog doživljaja pitanja o kojem se tu pripoveda, a krajnji ishod onda i može da bude društvena hronika koja progovora o važnim pitanjima i pojavama na izbrušen i sveukupno potentan način, čime se onda prirodno transcendira iz okova prikaza pojedinačnih doživljaja sveta i njegovih pravila i krivdi. Mekvin se tu kreće putem koji je, između ostalog i, naravno, između ostalih drugih i brojnih, naveo, recimo, uvek bravurozni Gajto Gazdanov pre sedamdeset i kusur godina. u Duhu Aleksandra Volfa (preveo Duško Paunković, objavila Paideia) kada je zapisao sledeće redove: "Ako je svaka kap vode – pod mikroskopom – čitav svet, onda svaki život sadrži u sebi, u svojoj privremenoj i slučajnoj ljusci, neki ogroman svemir. Ali čak i ako odustanemo od tih preuveličanih – kao pod mikroskopom – predstava, ostaje druga očiglednost. Svaki ljudski život povezan je sa drugim ljudskim životima, ovi su, sa svoje strane, povezani sa sledećim, i kada dođemo do tog kraja niza odnosa, približićemo se broju ljudi koji nastanjuju ogromnu površinu zemaljske kugle. Nad svakim čovekom, nad svakim životom visi prava pretnja smrću u svoj svojoj beskrajnoj raznovrsnosti: katastrofa, sudar vozova, zemljotres, oluja, rat, bolest, nesrećan slučaj – neke manifestacije slepe i nemilosrdne sile, čija osobenost je u tome što nikada ne možemo unapred da odredimo čas kada će se to desiti, taj trenutni prekid u istoriji sveta."

I upravo ta ranjivost pozicije bilo koga od nas jedna je od ideja-vodilja u slučaju prve petine, Mangrove, a koja prati sukobe tamošnjih organa javnog reda i mira sa novootvorenom karipskom kafanom tog naziva, a koju je tadašnja britanska vlast, još postkolonijalno osorna i obnevidela, stigmatizovala kao leglo subverzivnih delatnosti i, samim tim, pretnje po poredak. U stilskom smislu, Mekvin se kreće untar zajedničkog skupa poetika, recimo Arona Sorkina (u tom sudskom delu) i Kena Louča, u scenama iz kafane i okolo nje, gde prirodan tok scene određuje njen krajnji vid i ritam, ali i dužinu. Epitet remek-dela ponajpre zaslužuje maestralno drugo parče (Lovers Rock) koje u prikazu rege i dab supkulture u DIY uslovima, a u kontekstu zabave koja obuhvata čitavu kuću i okućnicu, donosi naglašenu estetizaciju, zahvaljujući i kojoj ova priča o muzici, potrebi za druženjem, nametnutim rodnim i unutarklasnim ulogama izrasta u posebno napetu priču o opasnosti koja vreba čak i kada to tako ne izgleda. U savršenoj ravnoteži sadržaja i izraza, kao i brižljivo izatkane strukture i idejne i ideološke bremenitosti, Lovers Rock se nameće kao najbolji film, ukupno uzev, viđen ove godine.

Samim tim, treće parče, iako odlično (i samo po sebi i kao deo šire celine) ostaje donekle u senci, ali se nameće zanimljivim uplivom motiva nekim čudom istrajnom verom u zdravu bit sistema, što u slučaju mladića kao stvorenog upravo za taj put (u delikatno zrelom tumačenju Džona Bojege), dovodi na do par koraka do samog bezdna asimilacije, kojoj je očigledno svako većinsko društvo svesno ili nesvesno ipak poprilično sklono. Četvrta "etapa", iako sasvim uspela, najslabija je karika u ovom sjajnom nizu. Mekvin je ovde očito bio najbliži vlastitoj prošlosti, što nije zamerka sama po sebi, ali ovom filmu manjka te pritajene eksplozivnosti prethodnih delova, iako je priča o tinejdžerskoj teskobi, pride opterećenoj teškim životnim uslovima, a sa sve muzikom na poziciji oruđa (auto)emancipacije pružala dovoljna osnova za to. Srećom, Small Axe se završava trijumfom, segmentom nazvanim Education u kome se autor bavi jakim porivom društva da opstruira, ukloni jasan nagoveštaj drugosti; okvir za tu idejnu postavku je nađen u povesti o disleksičnom tamnoputom dečaku koji biva poslat u specijalno odeljenje, a čime se (u maniru vlastitoj poetici fino prilagođene zaostavštine znamenitog Alena Klarka) razgovetno progovorilo i o narečenoj indoktrinaciji kao čestom porivu većine i /ili vladajućih i njihovih sitnih piona.

Uz sve pomenuto, Small Axe izvrsno varira silogistički niz koji nas uči, recimo, i sledeće: Identitet je kičma, Borba je nužna. Dakle, borba za identitet je nužna ako se namerava živeti sa što uspravnijom kičmom.