Povodom 18. decembra, Međunarodnog dana migranata – kao i svakog drugog dana – o položaju i pravima migranata ima i te kako mnogo toga da se kaže i napiše. Ako bismo i pokušali da merimo pozitivne i negativne strane ove teme, bojim se da bi ubedljivo prevagnule ove druge. A ako bismo studiozno i veoma strpljivo prišli temi, mogli bismo se suočiti samo sa njenim negativnim stranama, jer položaj migranata u Srbiji, ali i šire – u Evropi i svetu – i bez pandemije virusa korona veoma je težak. U Srbiji, u godini kojoj uskoro dolazi kraj, ukupan broj migranata, izbeglica i tražilaca azila nije prelazio 10.000, a često čak ni 5000. Međutim, ako se osvrnemo unazad i prisetimo pompeznih brojki kojima se baratalo u javnosti, kada je o ovoj populaciji reč, setićemo se preuveličavanja koje je prevazilazilo racionalnu misao. Zato se tema mora osvetliti sa više strana, kako bi se izbegao zlonameran uticaj pojedinih društvenih aktera koji neopravdano dobijaju veliku pažnju javnosti.

MEĐUNARODNE OBAVEZE SRBIJE

Migranti svakako uživaju minimum ljudskih prava, pored onih koja su im garantovana univerzalnim međunarodnim ugovorima, ustavima i zakonima država u kojima se nalaze. Tako se odredbe Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima, Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, Konvencije o pravima deteta i drugih, primenjuju i na migrante.

Prava migranata, pored opštih i regionalnih međunarodnih pravnih dokumenata, štite se posebnim međunarodnim ugovorima. Od međunarodnih ugovora kojima se štite prava migranata, odnosno radnika migranata, najznačajnija je Međunarodna konvencija za zaštitu prava svih radnika migranata i njihovih porodica. Republika Srbija ju je 2004. godine potpisala, ali ne i ratifikovala, što za posledicu ima da Srbija nije obavezana na primenu Konvencije, a adresati prava (radnici migranti i članovi njihovih porodica) onemogućeni su da uživaju prava propisana Konvencijom. Takođe, oni su onemogućeni i da podnose pojedinačne predstavke Komitetu za zaštitu prava svih radnika migranata i njihovih porodica. I pored nedovoljne zaštite, sa aspekta međunarodnog prava, problematična je i implementacija međunarodnih standarda i primena važećih zakona u Srbiji koji se odnose na migrante, kao i problemi sa kojima se svakodnevno susreću.

GOVOR MRŽNJE I DISKRIMINACIJA

Ranije, za vreme i nakon vanrednog stanja uvedenog usled pandemije virusa korona, svedočili smo vrlo izraženim antimigrantskim kampanjama koje su se vodile i vode na ulicama Srbije, ali i u virtulenom internet prostoru. Organizovanje antimigrantskih skupova, uličnih patrola koje su uterivale strah u kosti ne samo migrantima već i ostalim građanima Srbije, do antimigrantskih kampanja u vidu fantomskih portala i Fejsbuk stranica. To sve je rezultiralo radikalizacijom javnog prostora Srbije.

Bilo je i pokušaja da se stane na kraj paušalnim ocenama vezanim za migrante i njihov boravak u Srbiji, i da se ovi ljudi zaštite od zlonamernih kampanja. Svetle tačke su bile dve, pokazaće se, ipak uspešne kampanje Beogradskog centra za ljudska prava. Prva je bila na proleće ove godine, kada je pravni tim Beogradskog centra za ljudska prava pokrenuo sedam postupaka pred Savetom za štampu, koji su uspešno okončani – u dva slučaja je došlo do rešavanja postupaka dogovorom ("Kurir"), a u pet slučajeva ("Blic" i "Srbija danas"), utvrđeno je kršenje odredbi Kodeksa novinara Srbije. Druga kampanja Beogradskog centra odnosila se na borbu protiv lažnih vesti koje su se množile, a bile su usmerene prema izbegličko-migrantskoj populaciji. Tako je serija dekonstrukcija lažnih vesti, koje su argumentovano pobijane, učinila da se javnosti ponudi istinito i stručno informisanje o temi vezanoj za izbegličku i migrantsku populaciju.

TRETMAN MIGRANATA

Za vreme trajanja vanrednog stanja, proleća ove godine, migranti su delili sudbinu građana Srbije. Bili su izloženi istim rizicima – potencijalnoj zarazi, uskraćivanju brojnih prava, strahovanju za najbliže, za budućnost, itd. Međutim, ovi ljudi su a priori bili proglašeni specijalnim rizikom po našu zemlju i društvo. Oni su, gde god bili zaticani na teritoriji Srbije, odvođeni u smeštajne kapacitete Komesarijata za izbeglice i migrante, u kampove koji su listom bili zatvorenog tipa jer iz njih nisu mogli da izlaze. To stanje je potrajalo i nakon okončanja vanrednog stanja. Istina, neki od migranata su mogli da izlaze uz posebne dozvole Komesarijata, ali to je ipak bilo davanje na kašičicu. Tim ljudima i nije za utehu da pomisle kako su ipak dobro prošli, jer za razliku od nekih zemalja kroz koje su prolazili, bar su samo jedno vreme bili zatočeni. Osvajanjem slobode kretanja nisu izvojevali pobedu na svom migrantskom putešestviju. Tek su ih sačekale zatvorene granice i nedostižan cilj – dolazak u zemlju odredišta.

DECA U POKRETU

Deca tražioci azila, izbeglice i migranti, takođe su suočena sa brojnim rizicima. Veliki broj njih su nepraćena ili razdvojena deca, dakle deca bez pratnje roditelja ili srodnika. Prevalivši dalek put od zemlje porekla, susretala su se sa brojnim rizicima – krađe, fizičko nasilje, policijska tortura, nebrojena vraćanja sa granice, krijumčarenje, neka su bila čak i žrtve trgovine ljudima. Problemi se nastavljaju i u Srbiji gde su ta deca često nevidljiva za sistem, odnosno njihove potrebe nisu u dovoljnoj meri sagledane. To, istina, nije karakteristično samo za Srbiju, jer se ova deca i u drugim zemljama kroz koje prolaze suočavaju sa sličnim problemima, što navodi na zaključak da je reč o izuzetno ranjivoj populaciji.

Jedan od problema je način utvrđivanja njihove starosti i identiteta, pošto najveći deo dece iz izbegličke i migrantske populacije ne poseduju lična dokumenta kojima bi dokazivala svoj identitet i starosnu dob. Otvoreno stoji i pitanje adekvatnog smeštaja i traženja alternativnih mera smeštaja, kako ne bismo dolazili u situaciju da ova deca budu prepuštena sama sebi ili smeštana u kolektivne centre, već bi trebalo da se pospeši njihovo smeštanje u hraniteljske porodice i druge vidove prihvata, makar dece mlađe starosne dobi.

NAŠI MIGRANTI

Ne treba gubiti iz vida da su i naši državljani migranti kada se nađu izvan granica Srbije. Čini se da se toj temi ne pristupa dovoljno na takav način. Taj krupan previd karakterističan je za političare u Srbiji, posebno one iz vladajućih struktura. Ali, to nije karakteristično samo za njih. Zanimljivo je da to pitanje ne postavljaju razni borci za srpsku stvar – desničari, vigilanti i njima slični. A setimo se samo početaka pandemije i desetina hiljada naših sunarodnika koji su se našli van granica svoje zemlje. Ne samo da su sa stanovišta država u kojoj su se našli posmatrani kao stranci – migranti (što, zapravo i jesu) – nego su i od Srbije, svoje matične zemlje, bili tretirani kao potencijalne novopridošlice. Galimatijas u vidu navrat-nanos organizovanog karantina za sve ljude koji ulaze u Srbiju, zapravo za naše sunarodnike koji su se vraćali, gle čuda, u svoju zemlju, ostavio je gorak ukus kod tih ljudi, njihove rodbine i prijatelja, ali i kod ostalih građana Srbije koji su mogli samo bespomoćno da posmatraju šta se dešava.

MIGRANTI U SVETU

Svakodnevno smo svedoci informacija koje stižu iz raznih delova sveta o stradanjima migranata. Tako pristižu stravične vesti o nesrećnicima koji su pronađeni mrtvi u kontejneru sa đubrivom na brodu koji je stigao u Paragvaj, o brodolomima i stradanju migranata u Mediteranu, migrantima koji ginu na prugama, umiru u prikolicama kamiona zbog nedostatka vazduha… Najgore od svega je što žrtve tih nesreća postaju statistički podatak. Više ne ni cifra, već višecifren broj sa tendencijom rasta. Karakteristika migranata u pokretu je njihova vulnerabilnost, odnosno izloženost trgovini ljudima, ropskom radu, aktivnostima krijumčara i brojnim drugim protivpravnim radnjama uperenim prema njima. A svetsko javno mnjenje jednostavno ćuti i ponaša se kao nemi posmatrač svih njihovih nedaća.

Kada je reč o migrantima u Srbiji, bez obzira na brojke u medijima – uglavnom netačne – važno je da se ne gubi iz vida da oni, gde god se našli, imaju zagarantovan makar minimum ljudskih prava. Ovo treba da imamo u vidu kako u situacijama u kojima smo i mi kada se nađemo van granica svoje zemlje, ali i u onim situacijama kada se u našoj zemlji oni zateknu. Ova za nas moralna obaveza, za nadležne državne organe je i pravna obaveza.