Pre neki dan, zadovoljna što sam svoje radne obaveze završila već do ranog popodneva, rešim da nagradim sebe. Znači, kreće vreme uživanja. Pređem u malu sobu, gde i moja kućna ljubimica nalazi utočište kada grmi ili krene vatromet, postavim dasku za peglanje ispred televizora, uključim filmski kanal, koji već godinama počne sa emitovanjem božićnih filmova čim naša vlast krene sa kićenjem grada.

Znači, klik TV, klik pegla i tako to krene. Film traje i gomila ispeglanog veša raste. Gledati božićne filmove uz peglanje je lako. Nema ih toliko koliko ima termina za emitovanje, što znači ili da ste svaki već više puta videli, ili ćete ga gledati neki sledeći dan, pa nije ništa strašno ako neku scenu propustite dok spustite pogled na komad koji peglate. I, ono što je najvažnije, od samog početka znate kraj, uvek srećan. Nema iznenađenja. Njih dvoje se na kraju, pred sam Božić ili na dan Božića, poljube ispod imele ili gledajući polarnu svetlost, ili već tako nekako. Uglavnom, njihov zagrljaj i pogledi govore, kao u svakoj bajci, da će živeti srećni, zauvek. Tačka. I, naravno, ono što prati svaku bajku, to je da ljubav preobražava, da plemenitost pobeđuje, da neprijatelj postaje prijatelj, i hajde sad, kako da propustim takav film?

I tako, dok film odmiče, blaženi osmeh na mom licu raste, kao i gomila skockanog veša na dasci, kad stiže SMS: "Kumo, da li si dobro, šta radiš?"

Razmišljam, ako krenem da odgovorim SMS-om, bar dva-tri minuta pogled sa divnih božićnih boja i predela prekrivenih snegom propuštam, moj pogled biće prikovan za tastaturu. Treba pronaći slova, paziti da prst legne upravo na željeno slovo, pa razmak… Promaći će mi neki značajan pogled, osmeh, spust niz belu padinu između jelki. To ne dolazi u obzir. Reklame, neće skoro.

Donosim odluku. Brže je i jednostavnije da cimnem kumu. Klik, i javi mi se. "Kumo, izvini, ne mogu da pričam, gledam božićni film." I tu čujem: "Ti gleeeeeeedaš božićne filmove, ne moooogu da verujem!" "E, kumo, javiću ti se čim se završi." Uspelo, ništa nisam propustila, možda samo dve-tri pahulje.

Ja se držim svoje reči, zna kuma kao i ostali oko mene, i čim je krenula odjavna špica, eto me: "E, kumo, stvarno izvini, obožavam božićne filmove." I opet ona: "Ti, ne moooogu da verujem…" Lepo je pitam: "Kumo, pa zar ti ne veruješ u bajke?" "Verujem, naravno, volim vilenjake i čarobnjake", i tu poređa niz meni nepoznatih naslova, jedino prepoznatljivo bili su mi Hobiti. Shvatim ja da je to nešto novo, moderno, da nisam u toku. Sramota. Ali, ne dam se, nastavljam dalje svoju nit: "Kumo, pa ja sam do petnaeste godine verovala u Deda Mraza, obožavala sam i obožavam jelku i Novu godinu. Nosila sam i na fakultetu skijaški džemper, sa jelenima ili irvasima, ne bih smela da se zakunem koji su rogovi bili u pitanju, koji mi je mama isplela u osnovnoj školi… Pa kuglice, kolačići… I sve redom."

Smejale smo se, glasno, meni i mom Deda Mrazu. Divno smo se provele u tom razgovoru. Nije bilo korone, samo smeh.

To što smo ja i moji božićni filmovi bili razlog da se moja kuma glasno smeje, mene je učinilo srećnom. Već dugo se ne smejemo, pogotovo glasno, i to onim smehom kada više ne možete da se zaustavite i kad hoćete da prestanete, na trenutak postanete ozbiljni, ali đavola, bilo koja reč dovodi do eksplozije novog smeha. U kraju gde sam ja odrasla, stariji bi se tada čudili: "Šta se smeješ ko lud na brašno?"

Moram da priznam da sam scenario za moju ulogu Lude za razgovor posle filma smislila u trenutku gutanja suza nakon poslednje scene. Želela sam da se smejemo, da učinim radost i kumi i sebi. Da nije bilo Lude, tekle bi suze.

Klik. "Izvini, kumo, znam da je glupo, ali ja stvarno volim da gledam božićne filmove. Podsećaju me na detinjstvo. Na toplinu roditeljskog doma, na miris novogodišnje jelke. Na lepo upakovane poklončiće za svakog od nas ukućana, ali i za one naše, dečje prijatelje koji će se pojaviti da krenemo zajedno na doček. Podsećaju me na mog tatu, Deda Mraza, čarobnjaka i vilenjaka, sve istovremeno.

Kojom magijom je tata svake godine stvarao jelku, pravu, veliku do plafona, i sve poklončiće, moje sestre i ja nikad nismo otkrile. A bila su to, što bi se sada reklo, teška vremena. Tada se i toalet-papir kupovao tako što sam skoro svaki dan bila prekidana u igri. I sada vidim mamu na terasi, "ajd’ dođi začas da me poslušaš". Pokloni našeg Deda Mraza su bili mali, ali maštoviti. Deda Mraz je birao upravo poklon za svaku od nas, šest žena u kući, koje je brižljivo čuvao i voleo. Donosio ih je u džaku. Znale smo, Deda Mraz sa džakom zvoni u pola osam uveče. Tada smo svi još uvek bili na okupu, pre nego što smo mi devojke odlazile na doček. Ono što smo sigurno znale, iako nam to nikada niko nije rekao, da je Deda Mraz svoj čarobni džak čuvao kod komšije, čika Zekija. Radovali smo se jelki, džaku i novogodišnjoj atmosferi. Tata je bio majstor atmosfere, majstor malih poklona…

Tu bih ja verovatno već uveliko cmizdrila. Svakako i moja kuma, ne samo zbog mene, već i zbog svog Deda Mraza. To stvarno ne bi bilo u redu. Scenario Lude, to treba i mojoj kumi i meni.