Bilo mi je desetak godina kada sam otkrio staru majčinu audio-kasetu Bitlsa Rubber Soul. Na naslovnoj strani albuma dočekala su me lica četiri čupavca u jaknama, dok se iza njih promaljalo drveće, dajući njihovim kosama zelenkasti odsjaj. Dečjem oku ova slika je bila dovoljno zanimljiva da pustim kasetu i poslušam šta se krije na njoj. Ceo album mi se dopao na prvo slušanje, ali su mi se već tada u podsvesti izdvojile dve pesme: Girl i Norwegian Wood, priče o muškoj strasti i žudnji za devojkom sa kojom nije lako izaći na kraj, što ću, naravno, zaista razumeti tek posle mnogo godina. Autor obe pesme bio je Džon Lenon (nešto kasnije mi je postao omiljeni član grupe), koji bi, da je živ, ove godine napunio 80 godina.

To "nešto kasnije" podrazumevalo je dalje otkrivanje Lenona, i u muzici i u podacima o njegovom životu. Od onih "običnih", da je Džon Vinston Lenon rođen 9. oktobra 1940. u Liverpulu, u jeku bitke za Britaniju tokom Drugog svetskog ra­ta, kada ni ostatak Britanije ni ovaj lučki grad nisu bili pošteđeni razornih nemačkih bombi, pa je "Lenonova generacija" svoje rano detinjstvo provela uz zvuke sirena i aviona (čudo je koliko su sjajnih muzičara izrodile te generacije odrasle pod bombama). U takvom okruženju odrastao je Džon Lenon, mada će mu detinjstvo u većoj meri obeležiti razoreni brak njegovih roditelja, zbog čega je brigu o njemu preuzela Mimi Smit, jedna od njegovih tetaka (verovatno najslavnija tetka u istoriji rok muzike).

Srednjeklasno predgrađe najčešće tmurnog i sivog grada ponudiće, ipak, inteligentnom dečaku snažne volje sasvim pristojne osnove za život. Njegov teča Džordž će ga naučiti da čita i piše, ali zapravo će mu jednim drugim potezom iz temelja odrediti život – kupiće mu usnu harmoniku, što je bio prvi neposredni kontakt budućeg pesnika sa muzikom. Nekoliko godina kasnije, Lenon će upoznati dečaka jednako opčinjenog rokenrolom po imenu Pol Makartni. Bez ovog susreta, rok muzika bi bila osiromašena za bend i pesme koje ljudima menjaju život iz korena.

Na pamet mi padaju If I Fell, u kojoj njih dvojica slažu glasove i gitare toliko perfektno da mi je ta pesma već sa prvim taktovima zvučala svetlosnim godinama udaljena od svega što sam do tada slušao, ili Help, Lenonov vapaj za pomoć usled ličnih nesigurnosti, koju sam u svom pretpubertetskom naivnom umu zabeležio kao lepršavu pesmu za igru. Lakoća sa kojom bi njih dvojica pretočili svoje zamisli u pesmu i magija njihovog rada u četiri ruke uvek su me iznova oduševljavale prilikom slušanja svake nove pesme, ili preslušavanja svakog, za mene novog albuma koji sam otkrivao. S godinama mi se sve više sviđala Lenonova (doduše, i kod ostalih Bitlsa prisutna) doslednost u obraćanju javnosti matičnim liverpulskim akcentom, što je potpuno odudaralo od želje nekih drugih zvezda tog vremena da govore uglancani engleski, po uzoru na kraljevsku porodicu.

Moj prvi susret sa Lenonovim pevačko-sviračkim umećem, istini za volju, nije se zbio slušanjem gore pomenutog albuma. Kada sam prvi put čuo pesmu Love Me Do i zov usne harmonike među Lenonovim prstima, uz njegovo i Makartnijevo složno pevanje udvoje, tražio sam od roditelja da mi je puste još jednom. Pa još jednom i tako do iznemoglosti. Bio je to, kasnije sam shvatio, moj svojevrsni obred inicijacije u svet sazdan po notama Bitlsa.

Prema svedočanstvima ljudi koji su ga dobro poznavali, Džon Lenon nije bio jednostavan čovek. Umeo je da bude istovremeno velikodušan i sebičan, tvrdoglav i popustljiv, ciničan i prijateljski nastrojen, ali bio je jedinstvena ličnost, sa urođenim talentom kakav se retko rađa. Teško mi je da zamislim da Lenon, da je danas ovde, ne bi napisao barem još jednu pesmu vrednu pamćenja koju bi pevali ljudi širom sveta. Čovek čije ime nosi aerodrom u njegovom rodnom Liverpulu kao i park u centru Havane sa spomenikom koji je 2000. godine svečano otkrio Fidel Kastro, i čija je pesma Imagine, prema najuticajnijim muzičkim magazinima u Britaniji, proglašena pesmom veka, neko je čiji genij današnjem svetu nedostaje više nego ikad.