U decembru 1999. godine, u Prekršajnom sudu u Vranju vodio se postupak protiv lokalnog nedeljnika "Vranjske" po zloglasnom Zakonu o javnom informisanju. Optužba je bila da su, prenoseći izveštaj Helsinškog odbora za ljudska prava o položaju Albanaca na jugu Srbije tokom NATO bombardovanja, "Vranjske" širile versku, rasnu i nacionalnu mržnju i to među Albancima. Jedan od svedoka odbrane bio je i Šaip Kamberi, tada predsednik Odbora za ljudska prava u Bujanovcu, koji je tvrdio suprotno.

"Vranjske" su osuđene, kažnjene sa 1,2 miliona dinara, a u presudi je pisalo da se tuženi "usudio" da kao svedoke odbrane pozove Albance. Inače, Šaip Kamberi je u toj uzavreloj atmosferi pokazao fascinantnu smirenost i hrabrost.

Dvadeset godina kasnije, Kamberi je ovoga puta kao poslanik, održao govor u Skupštini Srbije u istom maniru. Usred srpskog parlamenta, on je, kako sam kaže u intervjuu za "Vreme", imao samo jedan motiv – da u stvorenoj situaciji "post-istine" koja već duže vreme vlada u Srbiji, situaciji u kojoj ljudi žele da ubede sebe da "faktički dokazana istina", kako je zove Hana Arent, nije istina. Beže od istine iako su svesni da time lažu sebe. Za Kamberija je izbor nove Vlade i sastav parlamenta sastavni deo ovog duha koji banalizira istinu ulepšavajući laž.

ŠAIP KAMBERI: Ono što sam ja izgovorio drugi su rekli mnogo puta na razne načine. Razlika je da sam ja ovo kazao u situaciji u kojoj je izgubljena nada da istina ima nekakvo značenje. Dakle, moj govor na račun totalitarne i autoritarne vlasti, jer ovo znaju gotovo svi, uključujući međunarodne centre moći, predstavlja suočavanje sa prošlošću koja se sada ne priznaje. Moj govor je imao za cilj rušenje sadašnjeg odnosa društvenog poretka suočavanja sa istinom; suočavanje sa ovim našim univerzumom u kom istina nije toliko značajna, kao što navodi Orvel u svom delu 1984. I upravo na hiljade poruka koje sam od građana dobio posle mog govora, koje pokazuju da u današnjoj Srbiji postoji ogromna volja za istinom iako nismo svesni i da, istovremeno, pokazuju umor suživota sa kolektivnom mitomanijom koji pothranjuje sadašnja post-istinska vlast. Zato verujem da je moj govor od mnogih prihvaćen kao kolektivno oslobođenje, kao vid povratka životu, kao što Albert Kami reče da u "situacijama apsurda i negacije, revolt kao pozitivno odbijanje ostaje jedino sredstvo da bih nastavio sa životom u apsurdnom svetu".

"VREME": Kako se osećate kao "vođa opozicije", kako su vas neki posle vašeg govora u Skupštini prozvali?

Olako izražena volja da me percepiraju tako brzo kao "vođu opozicije" u Srbiji – mene koji sam samo sat pre govora bio beznačajan – govori o društvenoj volji koja u zemlji postoji kao demokratska alternativa, čista suprotnost sadašnjoj vlasti i koju građani ne osećaju kod drugih političara koji se deklarišu kao opozicija. Reakcija građana pokazuje da ih ne samo vlast, nego ih ni opozicija ne zastupa. Ova društvena volja za opozicijom najbolje svedoči da zemlja ima potrebu za glasom, mobilizacijom i horizontalnom opozicionom organizacijom koja proizilazi iz volje građana, i za politikama koje prave radikalni diskontinuitet sa prošlošću. Oni ne žele nekakvu opoziciju pravljenu "odozgo" sa figurama establišmenta bliskog vlasti.

Premijerka vam je zamerila da "kada pričate o žrtvama, onda je u redu da pričate i o srpskim i o albanskim žrtvama".

Odgovor koji samo potvrđuje bekstvo vlasti od potrebe suočavanja sa istinom, koja je najveća žrtva rata. Ni ona ni ja nismo nadležni da pokrenemo istrage na teritorijama drugih država. Ali je njena obaveza i kao premijera i kao građanke ove Republike da se zalaže za rasvetljenje zločina na teritoriji zemlje čiji je premijer. Pravda je jednakost i ona može nastati samo u uslovima jednakosti. Zločin je zločin, žrtva je žrtva, Albanac, Bošnjak, Srbin, Hrvat ili Rom, on predstavlja žrtvu koja zaslužuje pravdu bezuslovno.

Kao državljanin i narodni poslanik u Republici Srbiji, ja nemam problem da od svih građana BiH, Hrvatske, Kosova tražim oprost za sve ratne zločine pričinjene od državnih struktura Republike Srbije, ali ne očekujem da to isto uradi državni vrh. Jer, odgovor Ane Brnabić na moj poziv da posetimo Batajnicu reflektuje upravo strah od istine jer će istina osloboditi Srbiju vlasti koja se održava preko negacije istine.

Ana Brnabić je rekla i da vam je važnije da "isprozivate" Aleksandra Vučića nego da kažete da je uradio više od bilo kog političara za istorijsko pomirenje Srba i Albanaca?

Stvarno bih želeo da ovo nije mislila uistinu, jer bismo onda morali da posumnjamo u stručnu kompetentnost njenih profesora. Aleksandar Vučić, pre svega, treba da krene da pomiri srpsko društvo sa istinom, opozicijom, Srbima, Bošnjacima, Romima i Albancima.

Pozvali ste Anu Brnabić da poseti mesta masovnih grobnica ubijenih Albanaca u centralnoj Srbiji, Batajnicu i druge i time pokaže "kolektivnu solidarnost" sa žrtvama i osudi ratne zločine. Verujete li da će doći do toga?

Čak i da sam u momentu kada sam to izrekao imao barem malo nade da će gospođa Brnabić pokazati da je drugačija, njena reakcija pokazuje da nije hrabra da reaguje bar kao njen šef, koji je barem u zatvorenom prostoru odao počast žrtvama Batajnice.

Bilo je i primedbi da niste govorili o srpskim žrtvama, konkretno o "Žutoj kući"?

Ponavljam, ja sam narodni poslanik u parlamentu Republike Srbije, pa je moja odgovornost da iznosim stavove u pogledu pitanja koja su u nadležnosti Republike Srbije. Takozvana "Žuta kuća" je u nadležnosti Republike Albanije i koliko znam, pokrenuta je istraga od strane Specijalnog suda. Za razliku od Batajnice, koja predstavlja činjenicu, "Žuta kuća" je u procesu istrage. Zašto bi državni vrh čekao ishod istrage o "Žutoj kući" da bi posetio Batajnicu i da zatraži oprost od naroda Kosova? Ako jednog dana "Žuta kuća" postane činjenica, hajde da onda ista delegacija iz Batajnice poseti i "Žutu kuću".

Ratni zločini, međutim, nisu pitanje reciprociteta niti paralelizama. Rešenje nije u odgovoru "i drugi su činili zločine nad nama". Svako bi trebalo da se suoči sa zločinima pričinjenim u ime njegovog društva. Nema čistog rata, ali ima pravednih i nepravednih ratova. Oružani rat protiv Miloševićevog režima je bio pravedan i antifašistički rat, ali naravno, to ne znači da sve što se dešavalo tokom "Oluje" bilo opravdano, bez obzira na neosporno pravo Hrvatske da bude samostalna od Srbije. Na Kosovu, gde su srpske vojne i paravojne snage ubile više od 10.000 albanskih civila, isterali iz svojih domova više od milion Albanaca, rat UČK je bio pravedan i antifašistički. Ali to ne znači da ne treba da bude pravde za nealbanske žrtve.

Međutim, ovo predstavlja sastavni deo politike ovog državnog vrha, koji upotrebljava žrtve da bi izjednačio fašizam i antifašizam, koji izbegava suočavanje sa istinom, čime drži kao taoca srpsko društvo da se oslobodi zla.

Neverovatno je da je Srbija, zemlja sa dugom antifašističkom istorijom u Drugom svetskom ratu, demokratskim potencijalom posle 5. oktobra, završila u stanju negacije Srebrenice i Račka iako je svesna istine. Ovo samo govori da današnja Srbija zaista ima problem sa istinom.

Premijerka je rekla da je prema Bujanovcu i Preševu isti odnos kao prema svim delovima Srbije. Da li se slažete sa ovom ocenom? Je li zaista isti odnos?

Slažem se sa njom u kontekstu da se i ostali delovi Srbije ne odvajaju puno od Bujanovca, Preševa i Medveđe u pogledu diskriminacije. I u ostalim delovima Srbije građani osećaju potlačenost. U Preševu, Medveđi i Bujanovcu se dodaje i nacionalna komponenta diskriminacije.

Kako se živi na jugu Srbije?

Kao što sam i naveo u Skupštini, teško. Besperspektivno stanje je i za Albance, Srbe i Rome. Država nije prisutna u procesu demokratizacije, poštovanju ljudskih prava, socijalnim, zdravstvenim i obrazovnim politikama. Region Preševske doline danas predstavlja region koji po primeru Gilles Deleuze i Michel Foucault koncipiraju kao "kontrolisano i disciplinovano društvo".

U našem regionu gde ima previše volje za rad – nema fabrika. Ekonomija je prosto uništena u procesu privatizacije, koja je praktično bila pljačka društvene imovine. Dovoljno je posetiti škole, zdravstvene institucije u Bujanovcu, Preševu, Vranju, Surdulici, Bosilegradu da biste uočili degradaciju tih opština od politika svih vlada redom.

Koliko država ulaže u Bujanovac i Preševo?

Znate, preko Koordinacionog tela ove opštine dobijanju nešto oko 100 miliona dinara. Ove godine nam je taj iznos smanjen za 20 odsto. Kada se uzme činjenica da 20 odsto vraćamo državi u obliku plaćanja PDV-a, ostaje malo novca da se nešto ozbiljno uradi. Pored toga, to je jedini novac koji se našim opštinama daje za projekte. Nedovoljno da se sagledavaju sve potrebe građana.

Vučić vam je zamerio da tražite ministarsko mesto sa 0,5 odsto stanovništva u centralnoj Srbiji i Vojvodini, a "onima koji imaju 42 odsto ne daju da učestvuju u vlasti". Da li ste tražili ministarsko mesto u Vladi, a da vam je nuđeno mesto zamenika?

Ono što smo tražili od predsednika Vučića je da nova Vlada pokrene dijalog sa izabranim predstavnicima Albanaca o Planu od 7 tačaka, u kome su predviđene ozbiljne mere za integraciju Albanaca. Postoje Albanci koji žele da se integrišu u sistem Republike Srbije, ali ih država odbija. Što se mene lično tiče, moram da ponovim još jednom. Niti sam želeo niti želim, niti bih prihvatio mesto ministra u ovakvoj Vladi. Ni ja, niti bilo koji Albanac ne bi pristao da bude ministar u Vladi koja daje onakvu zakletvu. Ta zakletva ne daje prostora za pomirenje. Ono što mi tražimo jeste više demokratije u Srbiji i obezbeđivanje Ustavom zagarantovanih prava za manjine.

Vučić vam je zamerio to što nema predstavnika Srba u opštinskoj vlasti u Bujanovcu iako oni čine 42% stanovništva?

Princip multietničnosti lokalne vlasti u opštinama Preševo, Bujanovac i Medveđa uveden je 2002 godine. Do sada su sve albanske stranke taj princip poštovale dobrovoljno ali, nažalost, taj princip je narušen u Medveđi pre dve godine upravo od SNS, kada su Albanci, nakon 16 godina učešća u lokalnoj samoupravi, potpuno isključeni. Zašto se predsednik brine o selektivnom sprovođenju tog načela samo za SNS? U Bujanovcu postoje i druge političke opcije Srba koje mogu biti deo vlasti. I ne zaboravimo, upravo njegov SNS sa 0,5 odsto u Preševu pravi većinu u ovoj Opštini, 18 od 36 albanskih odbornika su u opoziciji. Srbi su 20 godina bili sastavni deo vlasti u Bujanovcu, zajedno sa Albancima i Romima, ali je i takva vlast zanemarivala Vlada u Beogradu. Ili uzmimo za primer Medveđu, gde vlast vrše smo srpske stranke, zašto ona nije razvijena?

Ministar Dmitrović je napisao na Tviteru da je vaš govor pisan u Beogradu i da ga niste vi pisali.

Ima jedno organizovano spinovanje vlasti koja želi da me poveže sa opozicijom u Beogradu, da bi preko mene napali njih, da sam navodno ja njihov glas. Sa druge strane, motiv njegove reakcije treba tražiti u stereotipima o Albancima uopšte. Ne smatram ih ozbiljnim.

Jeste li razgovarali sa nekim iz opozicije pre ili posle svog govora u Skupštini?

Ni sa kim. Ja sam pomenuo kakva bi, po meni, trebalo da bude istinska opozicija u Srbiji. Mislim da Srbiji treba nova opozicija. Za aktuelno stanje u Srbiji postoji odgovornost i ove opozicije koja pokazuje da nema niti kapacitete niti volju da izgradi adekvatnu političku alternativu i diskontinuitet sa prošlošću i sadašnjošću.

Da li biste i pod kojim uslovima razgovarali sa opozicijom?

Zalagaću se za saradnju i komunikaciju sa opozicionarnim građanima koji realno žele demokratiju u Skupštini. Ne vidim da takvu Srbiju želi ni današnja opozicija.

Da li verujete da bi moglo doći do koalicije sa drugim opozicionim strankama?

Pa, mi smo jedina parlamentarna opozicija, i na nas pada teret da se zalažemo za demokratiju u Skupštini. Ne može predstavljati demokratsku opoziciju neko ko dovodi pred parlamentom ljude da bi skandirali "Vučiću, šiptare".

Kako vi gledate na poređenja sa Dritanom Abazovićem?

Mislim da je nepotrebno i nespojivo. Najbolje da svako od nas sačuva svoj politički identitet i autonomiju.

Kakve su bile reakcije na vaš govor među Albancima i Srbima na jugu Srbije?

Neočekivano jake. Ali ne samo u Srbiji, već i na Kosovu, u Albaniji i celoj dijaspori. Ono što sam ja rekao bilo je godinama utisnuto u dušama mnogih građana koji su preživeli 1998. i 1999. Iskreno, nisam se ni nadao da će to imati takav odjek. Ali da budem iskren, mnogo je pozitivnih reakcija koje sam i lično preko društvenih mreža dobio od ljudi po Srbiji.

Kako ćete se ponašati ubuduće u Skupštini? Hoćete li se baviti samo manjinskim pitanjima ili ćete govoriti i o drugim problemima u društvu?

Svakako da su manjine jedan ozbiljan lakmus test za demokratiju. Ali one nisu jedini problem u ovom društvu. Štaviše, svestan sam da se njihovi problemi ne mogu rešavati bez korenitih demokratskih promena. Naravno, naša delatnost se ne može svesti samo na pitanje manjina. Vlast to i želi, da nas prikazuje kao ljude koji propagiraju mržnju, a da su samo oni branitelji srpstva.