Govorili su mi više puta: normalno je zaljubiti se u Jadran. Ili u Rim. U Monblan. Ali zašto si zavolela baš ovu rupu, gde nema vode ni struje, ali ima puno smeća, lutalica, kalašnjikova, tenzije i straha, to nam nikako nije jasno! Ljubav prema mestu nema veze sa lepim krajolikom. To je ljubav prema ljudima koji tamo žive. To je beskrajna rezonanca onog prvog momenta kad vas je dirnula njihova priča pa joj se stalno vraćate. I na kraju za njih napišete knjigu.

Kad sam odlazila na Kosovo, bojala sam se da bez pancira neću moći da izađem iz kuće ni dva metra. Kad sam došla, nakon dva dana skontala sam, ako želim ikako da postojim u ovom ambijentu, da će mi trebati znatno deblji sloj nego što je pancir: sloj ravnodušnosti, koji će mi omogućiti da uđem u neko jadno selo u džipu i na štiklama kako bih pitala ljude da li vam se sviđa demokratija i da li ćete izaći na sledeće izbore, i dala deci čokolade i mandarine radi vitamina i pozitivne vizualizacije našeg loga na vratima rečenog džipa. Ispuniti papire. Popit kafu sa kolegama. Primiti platu.

Obim sveprisutne ravnodušnosti jednostavno me je paralisao. Pravilo organizacije "nemoj biti na strani ni Srba ni Albanaca" praktično je značilo "baš te briga i za jedne i druge"! Noblesni cilj, koji je uključen u statute svih međunarodnih organizacija – pomagati, služiti dobru i ljudskim pravima – mogao se slobodno prevesti kao: pomagati sebi, čuvati platu, dobar imidž, status i bezbroj benefita. Nisam srela skoro nikog ko bi bio voljan da napusti zonu vlastitog komfora – u biti, svi su došli na Kosovo ne zbog Kosova, nego zbog njih samih. Što bi moglo da opstoji ako radite u nekoj privatnoj firmi, ali ne ako ste član međunarodne misije, plaćeni iz javnih budžeta.

Fascinirale su me tolerancija i smirenost ljudi na Kosovu koji su to sve prihvaćali. Kako se ne bune? Zar ih ne vređa da se s njihovim životima i budućnošću igra šah, da je na njihovoj teritoriji zaposleno hiljade ljudi koji nemaju pojma šta su beda i rat, koji često nemaju ni trideset godina, a zanima ih najviše koji novi tip mobilnog će da nabave u duty–free zoni?

Kaže se da bez institucija ništa ne traje a bez pojedinaca ništa ne napreduje. U slučaju međunarodnih organizacija na Kosovu, to je veliki upitnik. Zvala sam pre neki dan bivšeg kolegu koji se nakon par godina prekida ponovo zaposlio u Prištini.

– Kakva je tamo situacija?, pitala sam ga.

– Ne bi verovala do koje krajnosti je došao apsurd svih misija koje tu postoje, kazao je. – Ništa mi više nije jasno. Ali, ali jebiga, tu sam, ovo mi je posao, plata mi je dobra, a dok traje, traje.

Čitaoci me često pitaju da li je ovo autobiografska priča? Ma kakvi! U stvarnosti nije bilo tako, bilo je neizmerno gore. Bilo je toliko loše, da sam ovom fikcijom, koja je po žanru ipak humoristična knjiga, smislila sama sebi terapiju u tamnim trenucima kad nisam videla ništa osim depresiju i besmislenost. Naslov knjige Total Balkan im je zazvučao sumnjivo, pitali su se: zar se to ona šali sa haosom i tugom koja je zadnjih decenija sudbina celog Zapadnog Balkana, raspada Jugoslavije? A kako uopšte izgleda taj Total Balkan?

Evo, na primer ovako:

Kroz prozor ugledam dečicu kako igraju basket. Ali ne bilo kakav. Igralište je usred raskrsnice. Koševi su iznad vrata zgrada, koje su jedna naspram druge. Pravila: pogoditi koš i ujedno preživeti, ne dozvoliti da vas pregaze prilikom driblinga između prolazećih automobila. Idealna priprema za život na Kosovu. Na uređenom igralištu iza plota nekad igraju mali Francuzi i Italijani. Kosovska deca su korak ispred njih. Od malih nogu uče da prežive u gruboj igri istinskih pobednika i poraženih. Istinskog rizika. Istinskog paradoksa i apsurda sveta.

Totalni… Basket.

Mališan se zaleti, za dlaku izbegavajući autobus, uz sirenu skoči, baci na koš i pogodi.

Baci, baci – viču klinci, dok sam se vraćala kući preko njihovog igrališta. Uzimam loptu i pokušavam da pogodim koš preko celog puta. Lopta se odbije od obruča, padne na krov folksvagena koji ovuda upravo prolazi i dokotrlja mi se nazad pod noge. Dečaci se smejulje.

Ma, ne, ovako!

Petogodišnji dečkić uzme loptu, istrči na put, predribla kombi i auto, skače i pogađa.

Jebiga. On je odavde. Za lokalnu realnost ima grif. Mogao bi da mi se gadno podsmeva, ali bog te pita zašto hoće da priča sa mnom – da mi bar da šansu. Ne smem da ga razočaram. Moram da treniram. I da promenim taktiku.

Draganova svita u enklavi sedi na klupi ispred radnje kao kokoške, jer sunce je danas pomešalo sezone, proguralo se kroz smog i zagrejalo zid kafane. Ali Dragan i kompanija ne gledaju u zimsko sunce.

Bulje u cev tenka.

Vojnici Kfora stoje napolju i vataju zjale oko dva oklopna vozila koja su dovezli kako bi se suprotstavili multietničkoj oluji, ako ovuda protutnji. Dragan im nudi pivo, ali oni odbijaju. Uvek spremni Dvojica na limenom krovu igraju šah.

Dragan razvija, u suštini logičnu, odbrambeno-bezbednosnu teoriju: kako će tenk da odbrani selo od napada spolja, kada mu je cev okrenuta ka selu? Osim toga, malo mu je neprijatno da pije pivo i gleda u cev. Ima utisak kao da je talac.

Ej, kaži im, ʼleba ti, da okrenu cevku na drugu stranu.

Prekinem dvojicu šahista i prenosim zahtev lokalnog stanovništva. Šahisti viknu u utrobu tenka i dugo se savetuju o sledećem potezu. Obojica u rukama imaju odašiljače.

Enklava Delta Papa zove bazu Malo Selo.

Je lʼ bi tenk u enklavi Delta Papa mogao da se okrene za 180 stepeni?

Malo Selo zove Prištinu.

Problem s orijentacijom oklopnog vozila u oblasti Delta Papa. Stop.

Priština zove Beč.

Iz razloga preventive multietničkih sukoba tražimo dozvolu da okrenemo terensko vozilo u kosovskoj enklavi Delta Papa oko sopstvene ose za 180 (slovima: sto osamdeset) stepeni. Prijem.

Beč zove Njujork.

Kome: Predstavniku Saveta bezbednosti

Na znanje: Gen. P. T., general–major A. M. V., Sekretarijat Centrale strateškog planiranja. Centralna uprava motorizovane vojne tehnike. Odsek za bezbednost jedinica inostranih misija. Kancelarija portparola za štampu i kontakt s javnošću.

U okviru vršenja našeg mandata u oblasti Balkan – Kosovo – enklava Delta Papa došlo je do delikatne situacije, u kojoj postoji opasnost od eskalacije nasilja, što zahteva neodložnu izmenu bezbednosnih mera. Nakon ocene svih kriterija, uz procenu reljefa oblasti, strateškog položaja, svesni direktnih i indirektnih rizika, iz razloga preventive multietničkih sukoba tražimo dozvolu za okretanje terenskog vozila oznake Bv206S, tračni tip APC, oko sopstvene ose za 180 (slovima: sto osamdeset) stepeni.

Nakon pola sata poklopac tenka se otvara i tenk se, lagano kao puž, pokrene oko svoje ose, sve dok njegova cev ne bude uperena prema brdima. Apači aplaudiraju i otvaraju sledeću rundu piva. Opasnost od paljbe za danas je otklonjena.

Da li se još pitate šta je to Total Balkan?