Nuspojave
Giljotina „najdubljih osećanja“
Od sveta sa jednim setom "svetinja" strašniji je samo onaj sa bezbroj njih – svet postaje prenaseljen "svetinjama", nikad ne znaš na koju ćeš nagaziti, s kojom ćeš se sudariti, čiji advokat će te (op)tužiti za uznemiravanje neke maglovite ovejane suštine
Nije danas nigde, kad pogledaš, lako biti satiričar, a u zemlji poput Srbije to je možda i teže nego drugde, jer ovde nije lako biti bilo šta, pa tako ni satiričar. Sve je više, naime, likova i grupa koji se nađu iznenadjeni & uvredjeni ako ih se spomene u po njima nepriličnom kontekstu, i odmah hoće da tuže – što je još i dobro, jer ima ih i koji hoće da biju, a bogme i onih koji bi da ubiju. Na njih ćemo se (os)vrnuti nešto kasnije, posle reklamnog bloka.
Elem, gde smo ono stali? Satiričare, kao i druge, što bi se reklo, "slobodne duhove", danas ganjaju i sleva i zdesna i iz centra, što stvara priličan šum. Nekad se znalo – ganjaju te konzervativci i mračnjaci, rasisti, klerikalci, filofašisti i slični. Danas, međutim, opasnost dolazi i sa kvazilevice, iz new age pravaca, iz post ovo i neo ono, iz raznih izdanaka woke i cancel kulture. Ali, to je za nas ovde u Srbiji i sličnim zemljama i dalje problem iz budućnosti, mi se ovde još mlatišumimo sa dušmanima iz devetnaestog veka…
Evo, pitajte Zorana Kesića ako vam nije jasno na šta mislim. Njega je tužio izvesni Aleksić Nemanja, advokat iz Novog Sada, tvrdeći da je Kesić ništa manje nego "uvredio njegova najdublja religijska osećanja". Moj skeptični um na ovo reaguje po automatizmu – može li tužitelj uopšte da dokaže da poseduje bilo kakva "najdublja osećanja", pa još baš religijska? I ko to može da izmeri? I šta ako merenje, da ne rečem veštačenje, pokaže da su mu osećanja sasvim plitka, a da je on sve vreme živeo u zabludi? Ako ne i u grehu uznositosti i gordosti… Jer, znate, nije to mala stvar, imati "najdublja osećanja", nema to svaka nadobudna šuša.
Kako god, evo šta je to Kesić tako strašno rekao (po "Danasu" od 22.9.) – "Glasačima u Crnoj Gori izgleda se najviše svideo upravo Vasilije Ostroški, koji iz opravdanih razloga nije mogao da učestvuje na izborima, ali je zato iscimao svog ‘pi-ara’ Amfilohija Radovića, da po prvi put u životu izađe na izborno mesto i glasa. Dobro, tehnički, izađe iz džipa pa glasa. No iz čega će?"
Ove je reči Aleksić razumeo kao uvredu ne samo svojim "najdubljim"… etc., nego i celom narodu srpskom, pravoslavlju, hrišćanstvu, Zemlji, Sunčevom sistemu, Zvezdanim stazama, vasioni… Kada, međutim, potražimo objašnjenje uzroka ove uvređenosti, tužitelj je svodi na pomalo bizarno, i u svakom slučaju irelevantno opažanje da je po njemu, tj. po njegovom "najdubljem religijskom osećanju", sveti Vasilije Ostroški – živ! I da zato Kesić "ne može da kaže da Sveti Vasilije nije mogao da prisustvuje na izborima (…) On je svetac.".
Suvišno je ulaziti u vejanje ovejane suštine tipa da li je S. V. O. "živ" jer je "svetac", iz čega bi proizilazilo da je mogao da "prisustvuje na izborima". Kesić se, naime, nije ni bavio time, nego je rekao da narečeni metafizički entitet sumnjivog državljanskog statusa nije mogao da učestvuje na izborima. Zašto? Zato što, kao ni drugi metafizički entiteti u drugim državama širom sveta, nije u biračkom spisku. Bez čega vam glasanja nema, ili bar ne bi smelo da ga bude. A izborima se inače ne prisustvuje, nego se na njima učestvuje. Šta je tu nejasno, koji deo tačno? I šta je uvredljivo?
Ovo je, rekoh već, doba uvređenih – vređaju se manjine i većine, levi i desni, crni i beli, mladi i stari, ženski i muške, uopšte, pravednici svih boja operisani od smisla za humor, naročito na svoj račun. Pardon, na račun "svetinja" – sekularnih ili sakralnih – kojima su najčešće samounajmljeni drveni advokati. Ipak, ma koliko da se pluralizam uvređenih bujno rascvetao, u velikom delu sveta i dan-danas su najuvređeniji vernici, tj. oni koji sebe ovako ili onako proglašavaju zastupnicima izvesnih religijskih vrednosti, doktrina i institucija. Iz nekog nejasnog razloga oni i u demokratiji traže za sebe i svoja "najdublja uverenja" poseban tretman, tačnije trajnu poštedu – izvestan religijski tabu koji su interiorizovali i na koji su (činom "verništva") dobrovoljno pristali oni bi da poopšte, da učine da važi i za sve koji nisu pripadnici njihove grupe. Zauzvrat, navodno, oni će poštovati tuđe "svetinje". A od sveta sa jednim setom "svetinja" strašniji je samo onaj sa bezbroj njih – svet postaje prenaseljen "svetinjama", nikad ne znaš na koju ćeš nagaziti, s kojom ćeš se sudariti, čiji advokat će te (op)tužiti za uznemiravanje neke maglovite ovejane suštine, samo zato što on, eto, "najdublje veruje" u nju, vidi je i oseća baš kao da je fakat "živa". A možda samo ne pije prave lekove? Ako počneš da "paziš" na to i da se trudiš da izbegneš svaki mogući sudar, sve što ćeš postići jeste da ćeš ojaloviti sopstveni duh. A ako dođeš dotle, onda bi već mogao i sam da se upišeš u neku od sekti obožavalaca nepostojećih bića – sazreo si za to, a satruo za sve ostalo.
Ne bih da advokatišem Kesiću, zna on svoje, ali ovako načelno govoreći – iz ovoga se izlazi samo tako što se… pa da, izađe. Tako što se na tu demagošku igru "uvređenih" ne pristane. I nipošto se ne poseže za samopravdavanjima i suvišnim objašnjavanjima očiglednog. Ne zaboravite – i ubice pisaca i crtača "Šarli Ebdoa" svoj su zločin počinile jer su im Šarlijevci, kao biva, "uvredili najdublja verska osećanja". Čin je bio neuporedivo strašan, jedino možda i strašnije bili su neki potonji malograđanski glasovi tipa "pa, nije trebalo da vređaju njihova (najdublja, bezbeli) verska osećanja". A što se Vasilija tiče, ako je "živ", mora da se ovijeh dana vajka – "E, što li mi je samo trebalo da se petljam s onim zamlatama dolje…".