Srbija i Donald Tramp
IMA NEKA TAJNA VEZA: Populistička demagogija bez granica
foto: sava radovanović / tanjug
Sve neuzvraćene ljubavi su tužne
Slabo zanimanje predsednika SAD za Srbiju i "srpska pitanja" nikada nije bilo razlog da ovdašnji štampani i elektronski tabloidi prestanu da – evo već godinama – informišu, i to iz pouzdanih izvora kako Tramp troši mnogo svog predsedničkog vremena kako bi pomogao Srbima a napakostio "Šiptarima" i Hrvatima, zbog čega su ovi potonji baš onako zdravo očajni. Niti su bile razlog za umanjenje simpatija koje dobar deo ovdašnje javnosti gaji prema prvom čoveku SAD
U onom, većinskom delu naše javnosti koja predsednika SAD Donalda Trampa prepoznaje kao neočekivanu silu koja će pomoći Srbiji i Srbima da reše "nacionalno pitanje" i zaleče frustracije prouzrokovane gubitkom ratova devedesetih, nije bilo odveć prostora za interesantnu vest koju su objavili zapadni mediji pre dve godine. Kontroverzni Tramp sastao se, naime, u aprilu 2018. godine sa liderima tri baltičke zemlje, Letonije, Estonije i Litvanije, i napravio jedan od brojnih gafova karakterističnih za njegovo evo skoro već četvorogodišnje stolovanje na čelu najmoćnije zemlje na svetu.
Elem, Donald je troje predsednika – Daliju Gribauskajte, Raimondsa Vejonisa i Kersti Kaljulaid – iskritikovao zbog toga što su početkom devedesetih "započeli ratove koji su doveli do raspada Jugoslavije". Baltički lideri su se međusobno zgledali, i tek posle izvesnog vremena su shvatili da je predsednik Amerike zapravo pomešao Baltik i Balkan. I nije to jedini put kada je Tramp iskazao nedostatke za nijanse kada su istorija i geografija u pitanju: jedared je pobrkao Austriju i Australiju, jednom je za bombardovanje luke Perl Harbor optužio Nemce, a u govoru u Ujedinjenim nacijama je, po ugledu na pisce epske fantastike i Aleksandra Šapića, izmislio novu afričku državu, "Nambiju". Bela kuća je kasnije izdala saopštenje u kojem je precizirala da šef nije mislio ni na Zambiju, ni na Gambiju – već na Namibiju.
Svakako da nije dobar primer poznavanja geografskih i geostrateških prilika u svetu ni Trampov tvit koji je odaslan nakon vašingtonskog susreta sa Aleksandrom Vučićem i Avdulahom Hotijem. Muku je zadao ovdašnjim, vlasti sklonim, spoljnopolitičkim analitičarima da racionalno objasne Trampovu tviter-tezu kako "razmena pismena" u Beloj kući predstavlja "veliki dan za mir na Bliskom istoku". A bogami i ono što su zabeležile kamere prilikom potpisivanja u kožne fascikle ukoričenih debelih papira nije pouzdan dokaz da je Trampu bilo najjasnije ko su ti ljudi – Vučić i Hoti – koji sede sa njegove desne i leve strane. Valjda je stoga pitanja novinara "presaldumljivao" svojim saradnicima.
Ali, ovo ne baš respektabilno Trampovo zanimanje za Srbiju i "srpska pitanja" nikada nije bilo razlog da ovdašnji štampani i elektronski tabloidi prestanu da – evo već godinama – informišu, i to iz pouzdanih izvora kako Tramp troši mnogo svog predsedničkog vremena kako bi pomogao Srbima a napakostio "Šiptarima" i Hrvatima, zbog čega su ovi potonji baš onako zdravo očajni. Niti su bile razlog za umanjenje simpatija koje dobar deo ovdašnje javnosti gaji prema prvom čoveku SAD.
Nije Donald Tramp, kažu istoričari, prvi američki predsednik koji ima negativne osobine, ali neki od njih će reći da je on jedinstven jer je u sebi uspeo da objedini skoro sve neslavne karakteristike prethodnika: i siledžijsko ponašanje Lindona Džonsona, i nezainteresovanost za intelektualne stvari Ronalda Regana, i prevrtljivost Bila Klintona, i paranoične napade Ričarda Niksona i skoro neverovatne omaške Džordža Buša Mlađeg. Njegova spoljna politika je različita od politike koju su SAD vodile poslednjih stotinak godina, a koju je uspostavio Vudro Vilson i koja se otprilike može kvalifikovati kao promovisanje liberalnog svetskog poretka pod vođstvom SAD. Trampovi nazori se zasnivaju na ksenofobiji, izolacionizmu, političkom autizmu, kao i na, zapravo, demagogiji kako će takva politika dovesti do mira u svetu. Ali, sve njegove nesavršenosti se ovde u Srbiji nekako već pretvaraju u neporecive kvalitete, što i nije preterano čudno s obzirom da je reč o državi u kojoj je sve postavljeno naopačke. Tramp nikada nije i nikada neće doseći ovdašnju slavu Vladimira Putina, ali je među Srbima svakako najomiljeniji američki predsednik "u novijoj istoriji".
RAZLOZI ZA LJUBAV
Dok je dobar deo sveta, pre četiri godine, pobedu Donalda Trampa na američkim predsedničkim izborima doživljavao kao ostvarenje distopija iz dela Džordža Orvela, Margaret Atvud ili Filipa Rota, Srbi su trijumf republikanskog kandidata dočekali uz euforiju, kao da je, božemeprosti, novi predsednik SAD postao neko poreklom iz Merošine. Trampove političke poruke pronalaze plodno tle tamo gde dominiraju nacionalizam i ksenofobija, a najnovija istraživanja konstatuju njegovu veliku popularnost među desničarskim i populističkim strankama i pokretima širom sveta. Može se reći da je Tramp postao jedan od lidera renesanse populističke politike širom Zemljinog šara. Treba li podsećati koliko ovdašnji živalj voli populizam, i koliko je sklon nacionalizmu i ksenofobiji?
Interesantno je da pomenuta istraživanja pokazuju i da je Tramp popularan i u onim ne baš presrećnim državama kojima vladaju autoritarci sa kojima predsednik Amerike ima dobre odnose i koje s vremena na vreme – pohvali. U tom smislu zasigurno je da će aktuelno američko tapšanje Vučića po ramenu i pohvale koje mu Trampovi saradnici šalju dovesti do dodatnog rasta popularnosti predsednika SAD u onom delu biračkog tela naklonjenom SNS-u i njegovim trabantima. Kao što će, sa druge strane, dovesti do razočaranja u američku spoljnu politiku kod onih zapadno orijentisanih građana koji ne mogu, iz dobro poznatih razloga, Vučića da gledaju očima.
Ne treba otpisati tvrdnju da srpska naklonost prema Trampu ima veze i sa time što ovaj političar svojim istupima i retorskim "igrarijama", a pomalo i izgledom, podseća na duhovnog i političkog oca Aleksandra Vučića, Vojislava Šešelja, koji je – zašto ne priznati – dobrom delu javnosti i dalje simpatičan lik. Izreka da se "sličan sličnom raduje" jedan je od razloga što su radikali u susret pređašnjim predsedničkim izborima u Americi snažno podržavali Trampa, noseći majice sa njegovim likom na svojim ne baš atletski građenim torzoima.
BIĆE SKORO PROPAST AMERIKE
Naravno da se podrška koju Tramp uživa među Srbima temelji i na tome što se bombardovanje Srbije odvijalo za vladavine Demokratske stranke u SAD, kao i zbog toga što je aktuelni američki predsednik Rusima i rusko-srpskom superstaru Vladimiru Putinu slao pomirljive poruke. Generalno se ovde smatra da nam Amerika decenijama zagorčava život, da se meša u naše poslove, da ne dozvoljava da se rapidno razvijamo i da nas sprečava da nametnemo svoju volju ostatku regiona, na šta, jelte, imamo pravo jer smo najbrojniji i najpametniji. Drugačija Amerika, bliska sa Rusijom, mniju mnogi, omogućila bi da se "srpski snovi" ostvare.
Setimo se i toga da su razni "stručnjaci" tokom devedesetih sa opskurnih televizijskih kanala kuražili građanstvo – u kontekstu hiperinflacije, gladi i praznih rafova u prodavnicama – da se malo strpi jer će Amerika, samo što nije, uskoro propasti, a Srbija će potom procvetati. Možda neki srpski nacionalni trudbenici, makar podsvesno, podržavaju Trampa jer misle da će ovaj gospodin urnisati najmoćniju zemlju na svetu, u šta – kad smo već kod toga – veruje i dobar deo liberalne i demokratske Amerike. Po jednom istraživanju koje je obavljeno među američkim istoričarima, Tramp je najgori predsednik SAD ever.
Srbija je 2016. volela Trampa i zbog toga što je njegov protivkandidat na izborima bila Hilari Klinton, ovde neomiljena jer je supruga Bila Klintona koji nas bombardova onomad, a i zbog toga što je, kako izveštavahu ovdašnji eksperti, "antisrpski nastrojena". Godine koje su usledile pokazuju međutim da je veza između Srba i Trampa mnogo temeljitija od mržnje prema Hilari i demokratama. Naslovnice ovdašnjih tabloida vrve što od Đilasa, koji se "bahati" i pokušava od Srbije da napravi Zombilend, što od Trampa, koji je "otpisao Šiptare", koji traži "kreativnu podelu Kosova", koji "podržava Srbe i SPC", koji je "velika šansa za Srbe"… Da je nekom na svetu bitno šta pišu srpski tabloidi, verovatno bi Trampova administracija malo-malo morala da šalje demantije, kao što je onomad njegov izborni štab opovrgao da je ikada dao intervju jednom ovdašnjem nedeljniku u kojem se navodno izvinio Srbima za sva nepočinstva koja im je Amerika priredila. Verovatno bismo i dan-danas živeli u uverenju da se Tramp izvinio Srbiji da agencije nisu prenele akcente iz ovog izmaštanog intervjua, koji su potom obišli ceo svet.
Analitičari bliski naprednjačkoj vlasti tvrde da bi eventualna pobeda Trampa na predstojećim izborima bila džinovski korak za Srbiju i njene interese. Pre par sedmica u SAD je osnovana i organizacija "Srbi za Trampa 2020", koja ima za cilj da ubedi, kako kažu, milion Amerikanaca srpskog porekla da glasaju za aktuelnog američkog predsednika. Nije baš najjasnije kako će prikupiti to milionče kada prema popisu iz 2010. godine u ovoj zemlji živi tek oko 190.000 koji se izjašnjavaju kao Srbi. Kako bilo, ova organizacija definitivno ima podršku Beograda, što se najbolje vidi po ovdašnjim medijskim napisima.
Na kraju, srpskom rodu je Tramp drag možda i zbog toga što je njegova politika prepuna demagogije, što je neka vrsta planetarne kombinacije Vučića i Dragana Markovića Palme. I ove poruke koje smo čuli nedavno iz Bele kuće, kako će u našem regionu procvetati bratstvo i jedinstvo kada se izgrade putevi i razvije biznis, deluju pomalo kao "šuplja priča". Za vreme Ante Markovića, imali smo razvijene biznise i dobre plate, pa nas to nije sprečilo da se međusobno pokoljemo.
Tramp – mešavina Vojislava Šešelja i Bogoljuba Karića
Spoljnopolitički analitičar i programski direktor organizacije Novi treći put Dimitrije Milić smatra da među Srbima, pre svega zbog ratova devedesetih, postoji "neprijateljski stav prema estabilišmentu demokrata i politici iz tih godina". "Kandidatura Trampa protiv Hilari Klinton, kao simbola tog establišmenta, definitivno je podigla njegovu popularnost među Srbima. Takođe, njegove političke pozicije kao što su društveni konzervativizam, spoljnopolitički izolacionizam i antielitistička retorika jesu nešto što je i vrednosno blisko većinskom biračkom telu u Srbiji. Uz sve to, i njegov ekscentrični i agresivni politički stil jeste nešto što je Srbima simpatično, i što predstavlja mešavinu Vojislava Šešelja i Bogoljuba Karića. Srbi učitavaju da politički autsajder Tramp može da promeni tradicionalnu američku spoljnu politiku, koju Srbi shvataju kao nepovoljnu po sebe", kaže Milić u razgovoru za "Vreme".
Nekadašnji zaštitnik građana i protivkandidat Aleksandru Vučiću na izborima 2017. godine Saša Janković kaže za "Vreme" da "naš narod voli ideju borbe protiv Golijata i lako se identifikuje sa Davidom, jer je naša istorija puna borbe sa velikim i nadmoćnim neprijateljima. Mnogi vide Trampa kao savremenog Davida koji se suprotstavio najmoćnijem savezu u istoriji ljudske civilizacije – savezu ‘duboke države’ i blaziranog globalnog političkog establišmenta koji je od demokratije i ljudskih prava napravio svoj biznis. Time je Tramp osvojio simpatije ljudi koji veruju da taj savez ne voli našu državu i naš narod. Samo, to je ekstremno pojednostavljivanje stvari. Američka politika nije kaubojski film, a Tramp nije usamljeni jahač, niti Robin Hud koji uzima od bogatih da bi dao siromašnima. Konačno, ni njegova spoljna politika, naravno, nije lišena ideje o primatu Amerike u svetu", kaže Janković.
Dobar poznavalac međunarodnih odnosa i bivši ambasador SFRJ u Velikoj Britaniji Živan Berisavljević podseća čitaoce "Vremena" da je Tramp "jedan od najkontroverznijih američkih predsednika", koji je "za kratko vreme naneo ogromnu štetu vlastitoj zemlji i suštinskim vrednostima američke subcivilizacije, kao i onom globalnom međunarodnom poretku koji su decenijama mukotrpno gradile Ujedinjene nacije i napredne demokratske snage sveta". Trampova popularnost u Srbiji je, po njemu, posledica frustracija delova srpske elite koji nisu ostvarili ciljeve "ratoborne politike". "Postsocijalistička Srbija te ciljeve nije uspela da ostvari ni ratom, a ni posle uz pomoć Rusije, Kine i pojedinih zemalja EU. Sada ih pokušava realizovati tražeći oslonac na nepredvidivoj, pa i brutalno avanturističkoj politici Donalda Trampa. Svesni toga da je Kosovo stiglo do svoje nezavisnosti zahvaljujući prvenstveno bezrezervnoj političkoj, vojnoj i diplomatskoj podršci SAD, ti delovi srpske političke elite poslednjih godina pokušavaju da ublaže izrazito neprijateljstvo SAD prema srpskoj državnoj politici na Kosovu", smatra Berisavljević.
Profesor na londonskom UCL i stručnjak za Balkan Erik Gordi, inače rođen u SAD, ukazuje da Donald Tramp nije popularan samo u Srbiji, nego i širom Balkana. Podseća da su njega snažno podržavali ljudi iz okruženja bivše predsednice Hrvatske Kolinde Grabar Kitarović, a da je u Albaniji jedan grad nazvao bulevar Trampovim imenom. "Sasvim je moguće da njegov stil autoritarnog populiste ima pozitivan efekat kod ljudi u regionu koji podržavaju političare i stranke tog profila u domaćoj politici. Moglo bi se reći da je Trampov običaj da koristi neformalne mreže i da traži dobit za sebe od svoje političke funkcije prepoznatljiv za građane svih balkanskih država", kaže Gordi u razgovoru za "Vreme".
Gordi tvrdi da ne treba mnogo očekivati od organizacije "Srbi za Trampa 2020" i ističe da je uobičajeno da tokom političke kampanje u SAD sve stranke ohrabruju osnivanje organizacija za podršku iz raznih demografskih grupa. "To naročito važi za Republikansku stranku, koja je počela da kultiviše imigrantske grupe iz istočne Evrope već pedesetih godina prošloga stoleća pod znakom antikomunizma. Uglavnom te organizacije nisu više aktivne, a druge i treće generacije imigrantskih porodica sve manje glasaju kao blok, i nisu naklonjene tvrdoj desnici kao što su bili njihovi preci. Inače, trenutno u Americi postoji i organizacija ‘Albanian Americans for Trump’, a mogu se kupiti i majice sa tekstom ‘Hrvat za Trampa’", kaže Gordi.
On ukazuje da čak i kada bi svi Srbi glasali za Trampa, to ne bi mnogo značilo za rezultate izbora, pošto po popisu iz 2010. godine u SAD živi, kako kaže, tek 187.738 onih koji se deklarišu kao Srbi. "Čak kada bi im se dodalo 328.547 onih koji se deklarišu kao Jugosloveni, to je neznatan deo populacije države koja ima 309 miliona stanovnika. Jednostavno, neće niko pobediti ili gubiti na izborima zbog toga što su se Srbi izjasnili za jednu ili drugu stranku. I neće svi Srbi jednako glasati jer je u pitanju raznovrsna grupacija i u klasnom i u geografskom smislu", kaže Gordi.
Berisavljević smatra da je organizacija "Srbi za Trampa 2020" osnovana pod uticajem onih beogradskih krugova koji misle da će uz pomoć Trampa ostvariti svoje "nacionalne ciljeve". "Ne vodi se računa o tome koliko štete trajnim interesima američkih Srba može naneti otvoreno protrampovska izborna kampanja", kaže Berisavljević.
Dimitrije Milić kaže da je, ukoliko se imaju u vidu rejtinzi i elektorska matematika, Bajden trenutno u "solidnoj prednosti". "Ukoliko Tramp tu prednost do 3. novembra ne sustigne i Bajden pobedi, verujem da ćemo svedočiti gomili konspirativnih objašnjenja o ‘zaveri duboke države’ i ‘krađi glasova’. Ako Bajden pobedi, trebalo bi očekivati blagu korekciju američke spoljne politike u pravcu tradicionalnog pristupa, jer potpuni povratak više nije moguć, zbog globalnih promena koje su se u međuvremenu dogodile", kaže Milić.
Saša Janković sumnja da je svrstavanje aktuelne srpske vlasti deo nekakve strategije i podseća da je Aleksandar Vučić na prethodnim američkim izborima "najotvorenije politički i finansijski podržao Hilari Klinton". "Ako ipak postoji strategija, onda se ta strategija zasniva na verovanju da će, zbog Trampovog navodnog fokusa na unutrašnju politiku, Beograd imati više prostora da ostvari svoje ciljeve sa Kosovom. Samo, to što joj nismo visoko na listi prioriteta ne znači da će se američka diplomatija saglasiti sa rešenjima koja su suprotna davno zacrtanim, strateškim interesima SAD u ovom delu Evrope. Slogan Trampa je ‘America first’, dakle interesi Amerike pre svega. Moju ocenu potvrđuje i sadržaj nedavno potpisanog sporazuma u Vašingtonu, u kojem je Kosovo u potpunosti tretirano kao nezavisna država, čak bez zvezdice u nazivu", kaže Janković i dodaje da bi pobeda Bajdena verovatno dovela do male promene američke politike koju bi ovdašnja javnost doživela kao veću naklonost Albancima na Kosovu, iako se zapravo "američki stav ne bi bitno promenio".
Berisavljević ukazuje da Tramp, koliko god pokušavao da povlači krupne političke poteze samovlasno, ipak nije, "za razliku od predsednika Vučića, uspeo da uspostavi demokraturu i ličnu despotiju nad najvažnijim institucijama sistema, niti da suvereno opredeljuje ciljeve i značajnije poteze američke spoljne politike. Verujem, otuda, da je i aktuelna ofanzivna politika SAD u cilju ubrzavanja procesa pregovora radi postizanja trajnog rešavanja kosovskog problema, i uopšte prema regionu Balkana, izraz dugoročne i nacionalno usaglašene američke politike daleko više nego što je izraz Trampovih vlastitih pogleda i opredeljenja", kaže Berisavljević.
