Kolumna

Nuspojave

Kako sam izgubio bedž

Osetili smo dašak kakve-takve slobode, uplašili se od njega i povukli se u dobro poznato zagušljivo stanje u kojem smrdi, ali je toplo. Slično je i drugde po Jugoslaviji, a nije bolje ni u dobrom delu Istočne Evrope

Kad bi postojao raj za predmete, siguran sam da bi se u njemu našlo mesta za jedan ručno izrađeni bedžić s kojim sam paradirao tamo negde baš ranih osamdesetih, u sivom socijalističkom Zagrebu, u samom mračnom (i nekako sumorno udobnom) srcu epohe tzv. hrvatske šutnje, za koju smo mislili da je najgroznija moguća, sve dok Hrvatska nije "progovorila". I ne samo Hrvatska, naravno. Tek tada smo počeli da shvatamo da je nekada i bolje ćutati, ako već nemaš ništa pametno da kažeš… Ali i još nešto: da preduga prisilna ćutnja pre ili kasnije dovodi do eksplozije nekontrolisanog lupetanja.

Ali, manimo se toga. Bedž je sadržavao, kako bi se danas reklo, logotip tih dana i godina globalno čuvenog poljskog slobodnog sindikata Solidarnost (dizajnirana slova Solidarnošć i poljska zastava koja se vijori barjaka nabodenog na desni stub slova "n"…), izrezao sam ga iz, najverovatnije, Newsweeka, a moj likovno nadareni prijatelj Andrej je od te moje izrezotine od sjajnog, kolornog novinskog papira vešto napravio dobar bedž, "kao pravi"; ja to ne bih umeo, smotan sam "u ruke". I onda sam tako landrao okolo s tim inokosno osmišljenim parčetom lima, bilo mi je to zanimljivije nego da nosim industrijske bedževe Sex Pistols, Ramones ili The Clash. Posle će to, od sledeće generacije, biti prozvano DIY (do it yourself) estetikom…

Negde u isto to vreme i negde u istom gradu, Džoni Štulić je (s)pevao Poljsku u mom srcu; pevali smo je na koncertima Azre, svi do jednog i do jedne tvrdo uvereni da "Poljska nije nikad dala kvislinga", šta god to značilo. Zvučalo je svakako dobro. I nije nam se samo onako zelenima činilo da se sve to i nas neposredno tiče, na mnoge načine o kojima tada još nismo ništa znali. Štaviše, ni sami načini još nisu znali ništa o sebi, ali već su rasli i sazrevali, čekajući čas da se pretvore u nezaustavljive silnice istorije.

Ovih se dana na sve četiri strane sveta mnogo pisalo o četrdesetoj godišnjici "Solidarnosti" (zvanično priznate 31.8.1980), jer to jeste globalno važan datum. Naravno, ne i u Srbiji. To su ovde španska sela i Markovi konaci, mi se radije bavimo kosmičkim pitanjem da li su to Crnogorci konačno shvatili da su zapravo Srbi, ili će se ispostaviti da su Srbi zapravo Crnogorci? Jbmliga kako se zove nauka koja treba ovo da raspetlja.

Mada, opet, kad je stvar još bila vruća, bilo je i ovde nekog pomalo čak bizarnog povuci-potegni oko te Solidarnosti, pa su između ostalog neke građanke i građani fasovali zatvor nakon jednih neodobrenih beogradskih uličnih demonstracija političke naravi davne 1982, kanda u ime "solidarnosti s palestinskim narodom", ali uz aluzije na poljsku Solidarnost. Među njima su bili i angažovana intelektualka Pešić Vesna i student psihologije Tadić Boris. Verujem da ćete ih se setiti iz njihovih potonjih, nimalo epizodnih, uloga u političkom životu postkomunističke i (činilo se) postnacionalističke Srbije. Gde su ti ljudi i šta uopšte znače u današnjoj, postdemokratskoj Srbiji? I gde je, što je važnije, ono što je trebalo da bude njihovo životno delo: demokratska država slobodnih ljudi? Što je, zar ne, bio i proklamovani ideal famoznog poljskog sindikata koji je bio mnogo više i šire od sindikata. A u Solidarnosti su koegzistirali tvrdokorni konzervativci, teški nacionalisti, demohrišćani, liberali, socijaldemokrati, romantični neolevičari, anarhisti… Svi su se zajedno borili "protiv diktature", i ta je borba bila moćna i sjajna. Nevolje su nastupile tek s pobedom! Pokazaće se da su neki od njih bili samo za to da jednu, "pogrešnu" diktaturu, zamene svojom, "ispravnom". Današnja Poljska je ogledni primer onog fromovskog "bekstva od slobode", one koju je i Solidarnost zazivala ne samo za Poljsku. Bilo bi preveliko pojednostavljenje reći da je tome tako zato što je neko "izdao Solidarnost". Ne, pre će biti da je u njenu pluralističku strukturu bio od početka inkorporiran, makar i kao manjinski, i onaj "mračni" element koji će danas natkriliti poljsko društvo.

Mi na jugoslovenskim prostorima, naravno, nismo imali ništa ni nalik na Solidarnost. Svako "osvajanje slobode" koje smo tu i tamo postigli, nismo učinili na krilima masovnih pokreta i organizacija, nego njima uprkos i uinat, ili barem nekako postrani od njih, švercujući svoje ideje kao Lala iz vica nokije koje je proglasio hranom za piliće. Ako bi i postojalo tu i tamo neko relativno masovno prodemokratsko gibanje, nad njim je uvek stajala preteća senka još masovnijeg antidemokratskog masovnog potencijala. Setite se famoznog Miloševićevog "kontramitinga" (kao i potonjih epigonskih varijacija na temu, do dan-danas): samo je šeprtljavost i dekadentnost njegovog ideološko-represivnog režima to – srećom – pretvorila u farsu i sprdnju umesto u nesagledivu tragediju.

I tako smo, basarijanski rečeno, doguzeljali do ovakve sadašnjice. Osetili smo dašak kakve-takve slobode, uplašili se od njega i povukli se u dobro poznato zagušljivo stanje u kojem smrdi, ali je toplo. Slično je i drugde po Jugoslaviji, a nije bolje ni u dobrom delu ekskomunističke Istočne Evrope. Jedino se okasnela Crna Gora, hodajući u kontraritmu svom okruženju, ovih dana evo "oslobodila tiranina" – kad bismo se zezali. Njen Brežnjev će tek doći.

Odavno sam, još u Zagrebu, zagubio onaj bedž. Jednog je dana, čini mi se, samo nestao. Nemam drugo objašnjenje nego da je prekomandovan u raj za predmete, tamo gde se za večnost čuvaju artefakti naših boljih i plemenitijih težnji i iluzija.

Iz istog broja

TV manijak

Brutalna šahovska minijatura

Dragan Ilić

Ova situacija

Transfer neprijatnosti i sramote

Filip Švarm

Navigator

Sreća na rasklapanje

Zoran Stanojević

Provetravanje

Skoplje–Beograd–Skoplje

Rumena Bužarovska

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu