Kako se i u šta oblači predsednik jedne zemlje, naizgled je banalna tema, za modne magazine i "lagane medije". Nažalost, putevi srpske politike, pa i novinarstva, čudniji su od gospodnjih, pa eto, i to koliko košta predsednikov sako postade tema od javnog interesa. Zvuči smešno, ali nema mesta šali, sam predsednik Srbije Aleksandar Vučić doveo je do toga da postavimo vrlo smisleno i umesno pitanje: odakle novac za skupocenu garderobu? Počelo je od pitanja funkcionera Stranke slobode i pravde Dejana Bulatovića, ali možda bi se i zaboravilo da Vučić nije odgovorio kako mu sako "donose iz fundusa".

Pre nego što se vratimo u momenat sadašnji, napravićemo kratak flešbek: godina je 2018, mesec novembar, kasno popodne. Izvesna Zagrepčanka pije kafu u centru Beča. Ona nema posebno mnogo pratilaca na Tviteru, ali ima svako pravo da izrazi svoje nezadovoljstvo – jer ne može nigde da pobegne od političara iz regiona. Naime, tek što je sela, ugledala je ni manje ni više nego Aleksandra Vučića sa svitom kako ulazi u robnu kuću Amicis u centru Beča. Fotografiše ih i kači na Tviter. Njen tvit nema velikog odjeka, ali gde je to predsednik uslikan?

Amicis je ekskluzivna robna kuća u kojoj se prodaju isključivo ekskluzivni brendovi. Kao i na većini ekskluzivnih mesta, nema onlajn kupovine – samo lično preuzimanje. Razlog je jednostavan: sve što tamo može da se kupi prilično je skupo pa niko nije lud da rizikuje oštećenje ili, daleko bilo, zagubljenu pošiljku u slučaju onlajn prodaje. Kada je reč o muškim brendovima, tu su Balensijaga (muške sobne papuče – 695 evra, duboke cipele u proseku oko 900), Aleksandar Mekvin (najjeftiniji sako – 1017 evra, najskuplji – 3685, a ima i muških jakni za nešto malo više od 5000 evra), Barberi (raspon cena muških sakoa od 1500 do 13.500 evra) i tako dalje. Hajde, možda je samo gledao.

Međutim, predsednička plata je oko 150.000 dinara. A predsednik Srbije je više puta snimljen u Atolini Čezare sakoima (oko 1700 evra), pa i u jakni Loro Pjana od 3000 evra, koju je nosio u februaru ove godine kad je jeo klot pasulj sa pripadnicima 5. bataljona Vojne policije na Topčideru. U opuštenoj varijanti, viđen je u patikama Ermeneđildo Zenja koje koštaju 600 evra, a ko ima sreće da uhvati sniženje, mogu biti oko 500. Izrađene su od kombinacije impregnirane i prevrnute teleće kože, sa elastičnim trakama umesto pertli. Dakle, nema zapertlavanja, već je na zadnjoj strani iznad pete diskretan lastiš, koji se povuče koliko treba, da se ove trake zategnu po želji.

I sve je to iz nekog misterioznog "fundusa". Otprilike, svi znamo šta je fundus, ali, u svetlu predsednikove tvrdnje, krenuli smo u malo istraživanje i razgovarali sa ljudima koji, zbog prirode posla, imaju mnogo iskustva sa fundusima. Po definiciji, to bi trebalo da je nešto poput skladišta ili magacina odeće za zajedničku upotrebu. Funduse moraju da imaju – televizije i pozorišta. Tim smo tragom i krenuli.

MUDANTE NA KOMPENZ

Nataša Miljković, televizijska novinarka sa iskustvom u rasponu od javnog servisa do privatnih televizija, žena koja u isto vreme mora ozbiljno da se koncentriše i na ono što priča i na to kako izgleda, kaže za "Vreme": "Kad se kaže da je nešto iz fundusa, to znači da je garderoba koja pripada svima. Dakle, isti sako, haljinu, košulju, pa čak i cipele možete videti na svakom TV novinaru ili voditelju jedne kuće. Ta garderoba se nabavlja ili javnom nabavkom, kupovinom ili kompenzacijom sa nekom modnom kućom."

Probali smo da pronađemo oglas za javnu nabavku muške garderobe za Predsedništvo, ali nismo uspeli. Pošto je do raspisa za javne nabavke lako doći, naime, moraju da budu javni, ako ih nismo našli, znači da ne postoje. Kada je reč o kompenzaciji, reč je o razmeni – mi vama garderobu, vi nama reklamu. Gde bi tačno predsednik umetnuo logo neke modne kuće, nije jasno. Tačno je da ga na Instagramu prati više ljudi nego prosečnog srpskog influensera, ali ideja da neki brend odabere političara za promotera još nikom nije pala na pamet. Osim toga, i publika je "izoštrila oko" pa influenseri danas obavezno naznače da u nekoj objavi reklamiraju brend ili proizvod. Dakle, slabe su šanse da je reč o kompenzaciji. Poslednja opcija je kupovina, što nas vraća na reči Nataše Miljković da fundus pripada svima. To bi značilo da je kupljeno novcem iz budžeta Srbije. Taj budžet jeste jedan obiman, sitnim slovima ispisan dokument, ali pretraga nije nemoguća misija. Pogledali smo sve odeljke i stavke. Nema nigde ničega što bi moglo da ukaže na sakoe, majice, patike i sl.

Nataša Miljković dodatno objašnjava da na televizijama postoji i deo garderobe koji se uzima na revers: "Nosimo ga u programu, a posle hemijskog čišćenja vraća se u butik iz kog je potekao. To su one situacije kada na kraju emisije vidite ime sponzora. Dakle, za kvalitetan fundus su potrebni stilista, novac ili dobar sponzor."

Mogućnost sponzorisanja predsednika olako smo isključili. Naime, krajem prošle godine, deo poslanika opozicije pitao je da li je istina da Bezbednosno-informativna agencija ima sponzore, konkretno, firme Knez petrol i sada već ozloglašenu farmu organske hrane Jovanjica. U to vreme, upitan da objasni svoju tvrdnju da je Knez petrol sponzor BIA, Dragan Đilas je odgovorio: "Ne znam, možda pripadnik BIA ima za pojasom značku na kojoj piše Knez petrol." Afera sa ovim čudnim oblikom javno-privatnog partnerstva, nažalost, ostala je nerazjašnjena, što pod navalom drugih, većih skandala, što zbog korona-krize, koja je svima odvukla pažnju u drugom smeru.

KRUNE, MANTIJE I KLOVNOVSKA ODELA

Kako iz objašnjenja televizijskog fundusa nismo uspeli da shvatimo šta je predsednički fundus, sledeća adresa bila nam je – pozorište. Direktorka Šabačkog pozorišta Milena Bogavac objasnila je za "Vreme" šta je pozorišni fundus.

"Fundus je mesto na kom se čuvaju pozorišni kostimi. Neki kostimi su iz predstava koje se igraju na redovnom repertoaru, ali – mnogo je veći broj kostima iz starih predstava, to jest predstava koje se više ne igraju. Tako svako pozorište, u fundusu, čuva svoj ‘muzej kostima’, odakle, po potrebi, nešto može da se iskoristi u novim predstavama. Recimo, ako nemamo budžet za novi kostim, neki komadi se potraže u fundusu i mogu da se iskoriste ili preprave za potrebe nove predstave. U pozorišnim fundusima ima mnogo vrlo neobičnih komada: krune, odore, mantije, uniforme raznih vojski iz raznih epoha, balske haljine, kostim za konja, Sneška ili ježa, neobični šeširi, klovnovska odela", nabraja Milena Bogavac za "Vreme".

No, nije nam od pomoći, jer predsednika nismo videli ni u uniformi ni u mantiji, a pogotovo ne maskiranog u ježa. Ova kruna iz njenog odgovora budi razne asocijacije, međutim, Vučić još nije krunisan. Milena Bogavac dalje pojašnjava kako funkcioniše pozorišni fundus: "Recimo, ako jedno pozorište pravi predstavu o Prvom svetskom ratu, druga pozorišta se kontaktiraju da pregledaju šta sve, vezano za tu epohu, čuvaju u svojim fundusima. Ukoliko kostimografima to odgovara, garderoba im se pozajmljuje, o čemu se izdaje revers."

Iako je sa 30 godina zakašnjenja shvatio suštinu pada Berlinskog zida, Aleksandar Vučić ipak pripada ovoj epohi. Za svaki slučaj, pitamo da li i kako neko ko nije glumac može da obuče nešto iz fundusa. Milena Bogavac kaže da je to izvodljivo, te da se stvari iz fundusa često iznajmljuju "za potrebe slikanja, snimanja i maskenbala": "Od kada radim u Šabačkom pozorištu, bilo je pitanje imamo li maršalsku uniformu nalik na onu koju je nosio Tito. Zahtev je došao od privatne klinike čiji je vlasnik hteo da se pojavi u Titovoj uniformi na nekoj proslavi koju su organizovali…"

Na pitanje šta bi predsednik Srbije mogao da misli kad kaže da se oblači iz fundusa, Milena Bogavac pretpostavlja da Aleksandar Vučić ima stilistu, te da su i one bermude u kojima se slikao u očevom voćnjaku takođe iz fundusa: "Predsednik nam je sam pre nekog vremena priznao da čak ni ne zna šta su to bermude", podseća ona i dodaje da je izjavom da se oblači iz fundusa, Vučić verovatno hteo da podvuče svoju skromnost: "Nema on ništa da obuče, to je sve naše, mi ga oblačimo, i kad se skine – sve to mora da nam vrati."

Da je odeća iz fundusa nešto što se po potrebi uzima i obavezno vraća, rekla nam je i Nataša Miljković. No, Milena Bogavac dodaje i da ima sliku o Vučiću koji se oblači iz fundusa: "Ja zamišljam da on nosi odela svih svojih prethodnika: recimo, neko Tadićevo ili Miloševićevo odelo, prepravljeno i sa produženim rukavima i nogavicama."

ODEVNA REFORMA

Miloševićeva siva odela sa tankim reverima sada bi već mogla da se svrstaju pod "epohu", ali, moda se nije mnogo promenila od vremena kada je predsednik Srbije bio Boris Tadić. Prirodno, on nam je sledeća adresa. Ako neko zna da li postoji predsednički fundus, zna on, bio je predsednik u dva mandata. Uz punu svest da bi u nekoj normalnoj zemlji novinaru koji zove bivšeg predsednika države da ga pita kolike su šanse da njegov naslednik danas nosi i njegovu odeću, verovatno oduzeli radnu sposobnost, kao i uz očekivanje da nam Boris Tadić (donekle i sa punim pravom) spusti slušalicu, ipak se usuđujemo na potez očajnika.

"U vreme mojih predsedničkih mandata nije postojao, naravno, nikakav ‘fundus za garderobu’. Biće da je to neka ‘odevna reforma državnog sistema’", kaže Tadić kroz smeh. Međutim, šalu ubrzo ostavljamo po strani i mi i on jer se slažemo da je ozbiljan skandal ukoliko se budžetski novac troši za kupovinu privatne garderobe predsednika.

"Neshvatljiva bahatost i izrugivanje nad građanima kada Vučić kaže da je njegova skupocena garderoba iz ‘fundusa’", nastavlja Tadić: "Ukoliko se zaista radi o nekakvom javnom fundusu, onda je to imovina države, pa sledstveno tome javnost ima pravo da zna šta se sve u njemu nalazi i koja je tržišna vrednost te ‘državne opreme’. Apsurd je što je takvom izjavom pokušao da se predstavi kao skroman čovek, a zapravo praktično izjavio da direktno novac građana troši za privatni šoping."

I zaista, čovek koji jede klot pasulj u jakni od nekoliko hiljada evra, može da zavara digitalno nevešte (što i jeste činjenica za veći deo njegovih birača). Svi ostali u dva klika mogu lako da dođu do brenda i cene odevnog predmeta koji predsednik ima na sebi. A onda se te cene preračunaju (što je Dejan Bulatović i uradio) u vekne hleba ili lekove. Ili zaštitne maske za školsku decu, što se ovih dana pokazalo kao veliki problem i izdatak koji je prebačen na teret roditelja. Kad to uradimo, predsednikova odeća prestaje da bude smešna ili banalna tema i prerasta u ozbiljno političko pitanje na koje odgovor zaslužuje svaki građanin Srbije: kako se troši naš novac? Ali, pre nego što to pitanje postavimo, moramo prvo da objasnimo svakom građaninu da taj novac jeste naš.