Januara 1990. u Minhenu sam bio ugovorio saradnju sa jednom agencijom koja je vestima snabdevala provincijske radio-stanice i od nje dobio svoj prvi laptop marke Tošiba. Od 14. do 21. marta bio sam gost u apartmanu novootvorenog hotela "Aleksandar" u Budvi, u znak zahvalnosti što sam im preveo neke ugovore i dogovore. Odatle sam se vratio u Minhen gde sam završio prelom knjige o Jugoslaviji na nemačkom jeziku za APA Guides – nisam tada ni slutio da će to biti jedna od poslednjih, ako ne i poslednja knjiga o celovitoj Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, a iste godine sam za Flint River Press u Londonu napisao knjigu o Nemačkoj, jednu od prvih, a možda i prvu knjigu o ujedinjenoj Nemačkoj.

Od honorara za poslednju knjigu o Jugoslaviji i prvu o ujedinjenoj Nemačkoj moja žena i ja mogli smo sebi da priuštimo da avgust spokojno provedemo u hotelu "Maestral" u Pržnu. Oboje smo već bili u penziji. Ona je i dalje koreografisala scenski pokret u Sloveniji, Bosni, Hrvatskoj i Beogradu, ja sam pisao i prevodio. Imao sam devizni račun u Ljubljanskoj banci, dinarski u Beogradskoj udruženoj banci, platne kartice Dajnersa i Ameriken ekspresa. Kao Jugosloveni bili smo građani sveta, na crnom tržištu je jugoslovenski pasoš tada bio najskuplji, jer je omogućavao bezvizni ulazak u najveći broj zemalja.

Prodavnice su se punile robom iz celog sveta, u samoposlugu na Cvetnom trgu stigli su sirevi iz Francuske, vino iz Tunisa; Jugoeksport je nudio odeću sa svih meridijana, ali i rafinirane proizvode domaćih kreatora. Imali smo utisak je svake godine sve bolje i bolje.

Posle celodnevnog ku­pa­nja u moru pred hotelom, šetnje kroz Miločerski park do Svetog Stefana, umorni i opaljeni od sunca sedeli bismo na terasi, popili po bocu "Vranca" ili "Krstača" i posmatrali kako more i nebo bez oblaka kroz suton menjaju sve nijanse pozlaćene plave boje. Duvao bi maestral, donosio svežinu i nagoveštavao novi vedar dan. Nisam zapažao tmurne oblake koji su na Jugoslaviju počeli da se navlače sa svih strana. Možda nisam hteo da ih vidim? Ne kajem se. Neka smo tada bili srećni.

Predsednik jugoslovenske savezne vlade od marta 1989. bio je Ante Marković, reformisao je privredu, dinar je krajem decembra iste godine postao konvertibilan. Nisam u tom trenutku znao – ili nisam primio k znanju – da je Marković već tada bivao sve više marginalizovan. Do leta devedesete već je svaka jugoslovenska republika krenula svojim manje ili više nacionalističkim putem. U Sloveniji i Hrvatskoj su već bili održani prvi višestranački izbori, a on je kao protivmeru osnovao projugoslovensku partiju Savez reformskih snaga Jugoslavije i projugoslovensku televiziju Jutel, ali sve je bilo uzaludno. Mogao sam to da znam, ali mi se danas čini da sam mnogo toga potiskivao.

Dve godine kasnije moja žena i ja smo napustili svoju zemlju – otadžbinu, domovinu – koja se raspala u ratu.

AKTERI ZLA

Osma sednica CK SK Srbije održana je krajem septembra 1987. godine. Slobodan Milošević je bio prigrabio sve bitne funkcije za sebe i svoje ljude. Dobro sam ga poznavao, bio je mlađi brat mog druga i kolege Bore Miloševića. Posle toga otkazao sam članstvo u toj partiji u kojoj sam bio od 1951, a ako računamo skojevsko vreme, još od 1947. To znači da sam nekog vraga ipak slutio.

Od 15. maja 1990. godine predsednik Predsedništva Jugoslavije, čovek na čelu zemlje, bio je Borisav Jović. I njega sam poznavao iz Ministarstva inostranih poslova, znao sam da je veoma blizak Miloševiću, da će voditi zemlju kao da je sam Sloba na njenom čelu.

Uloga predsednika Predsedništva nije u praksi bila tako bitna koliko je prema Ustavu trebalo da bude. Predsednici su imali jednogodišnji mandat, rotirali su se predstavnici republika i pokrajina. Tako je od maja 1986. do maja 1987. godine predsednik Predsedništva SFRJ bio albanski književnik Sinan Hasani sa Kosova. Otišao sam da mu čestitam i rekao: "Najzad dočekah da sam sa šefom svoje države na ti." Nekako tužno se nasmejao i odgovorio: "Da, sad kad ti to više ništa ne vredi."

Poznavao sam i Franju Tuđmana, bio je saradnik edicije o godišnjici Narodnoosloboilačke borbe čiji sam bio urednik, honorar sam mu lično odneo u gotovini. Bio sam i na malom prijemu koji je priredio kad je unapređen za generala.

Hoću da kažem, poznavao sam neke od najvažnijih aktera Zla koje će nas zadesiti, ali nisam želeo da mislim na njih na terasi hotela "Maestral" avgusta 1990, kad su kod Knina na drum već polagani prvi balvani.

PRVA "BALVAN REVOLUCIJA"

Franjo Tuđman je 1989. godine osnovao Hrvatsku Demokratsku Zajednicu (HDZ) koja je 1990. registrovana kao partija i na prvim višestranačkim izborima za Sabor – prvi krug 20. aprila, drugi krug 7. maja – osvojila 205 od 351 mandata i sastavila vladu čiji je predsednik postao Stjepan Mesić. Sabor je 30. maja izabrao Predsedništvo Socijalističke Republike Hrvatske, još se tako zvala, sa Tuđmanom na čelu.

Dok smo ispijali crno vino na terasi hotela "Maestral" od 17. avgusta na drumu sa bezbroj serpentina, uspona i nizbrdica, koji je spajao primorje sa severom, kod Knina, Obrovca i Benkovca Srbi iz Hrvatske su, nezadovoljni razvojem situacije, postavili barikade od balvana sa namerom da se naškodi hrvatskom turizmu. Druga "balvan revolucija" sledeće godine dovešće do rata. Razvoj se mogao predvideti. Ja ga, još jednom ponavljam, nisam naslutio.

Nema sumnje da su se mnogi Srbi, pogotovu u tom delu Hrvatske, plašili recidiva Drugog svetskog rata, ustaških pokolja, dok je vlast HDZ relativizovala ustaške zločine. Organizovana je Srpska demokratska stranka u Hrvatskoj, čiji je predsednik postao psihijatar Jovan Rašković. On je lepo upozorio da su Srbi "ludi narod". Predvodnik grupe koje je razoružala hrvatsku policiju bio je predsednik opštine Knin Milan Babić, koji će pred sudom u Hagu izjaviti da je sve organizovano po nalogu Beograda, što je iz Beograda demantovano. Iz lične perspektive o svim tim uvodima u strahote ništa ne znam, više sam pratio događanja u Evropi, promene svetskih razmera pored kojih je problem Knina bio bled i nevažan.

PAD BERLINSKOG ZIDA

Konačni pregovori o ugovoru o prisajedinjenju istočne Nemačke Demokratske Republike Saveznoj Republici Nemačkoj počeli su 6. juna 1990, ugovor je potpisan 31. avgusta. Pogrešno je govoriti o "ujedinjenju" ili "ponovnom ujedinjenju" dveju nemačkih država, jer je zapravo istočna Nemačka ukinuta, njene pokrajine su pripojene zapadnoj državi. Nemačka istorija naglašava da je Vili Brant dao važan impuls tom dešavanju, kojim je zapravo i dokumentovano završen Drugi svetski rat u Evropi.

Brant je aprila 1981. godine odmor proveo u hotelu "Maestral", ja sam mu bio dodeljen kao prevodilac, ali i kao predstavnik njegovog domaćina Saveza Komunista Jugoslavije kada važnijih ličnosti nije bilo, što je najčešći bio slučaj jer je Brant insistirao na što većoj privatnosti boravka na Jadranu. Vreme je bilo loše. Umesto da se kupa u moru i jedri na malim brodovima, morao je dosta vremena da provodi u hotelu. Razgovarali smo o bezbroj tema. Moguć raspad SFRJ godinu dana posle Titove smrti nije bila jedna od njih, nije nam to ni na pamet palo.

U Sovjetskom Savezu Mihail Gorbačov je 1985. postao generalni sekretar Komunističke Partije Sovjetskog Saveza, a Brant ga je već 27. maja posetio u Moskvi. Prvu važnu vezu Nemačke sa Gorbačovim nije uspostavio kancelar Helmut Kol, nego Brant koji je tada bio u opoziciji, ali je "namirisao" priliku. List "Frankfurter Algemejne Cajtung" ga je nazvao "ledolomcem" za nove odnose Berlina sa Moskvom. Brant je kao kancelar sa svojom "novom istočnom politikom" bio otvorio posebne nezvanične kanale sa sovjetskim partijskim krugovima, zbog toga je tako brzo uspeo da uspostavi i direktnu vezu sa novim vođom SSSR. Brant i Gorbačov su se sreli nekoliko puta, o njihovom prijateljstvu publicista Štefan Krojcberge je objavio knjigu.

Na sovjetskoj krstarici "Maksim Gorki" decembra 1989. godine Gorbačov je primio američkog predsednika H. V. Buša i izjavio: "Ovim je hladni rat završen." To je na kraju dovelo do pada Berlinskog zida i novog jedinstva Nemačke.

U vreme tektonskih poremećaja na svetskoj sceni malo ko je obraćao pažnju na koškanja nekih tamo Miloševića i Tuđmana, Srba, Hrvata i Slovenaca, na pukotine koje su se ocrtavale na jugoslovenskom prostoru.

POSLEDNJE SLETANJE U ZAGREB

Činilo se da je rukovodstvo Jugoslavije sve to ili prespavalo ili smatralo nevažnim za razvoj koji su priželjkivali Slobodan Milošević i Borisav Jović. O njihovim planovima Jović je posle pisao iskrenije nego što se Miloševiću sviđalo.

Sa mora sam se u Beograd vratio još uvek raspoložen. Od 2. do 5. septembra bio sam u Beču na sastanku "Rener-Instituta", političkoj akademiji Socijaldemokratske partije Austrije. Pored ostalog, pitali su me ko je taj Borisav Jović i da li je mudro što je svake godine neko drugi na čelu Jugoslavije. Uprkos ličnom mišljenju o Joviću, naravno da u inostranstvu nisam hteo da ogovaram našeg čoveka, skrenuo sam pažnju uzvrativši pitanjem da li znaju ko je trenutno predsednik Švajcarske. Niko to, naravno, nije znao, a ja sam, kao da je to neki adut, izjavio da, eto, i Švajcarska menja predsednika svake godine, pa joj ništa ne fali.

Početkom decembra iste godine grubo me je u zahuktalu jugoslovensku političku stvarnost gurnuo odlazak u Bon sa, ispostaviće se, poslednjim jugoslovenskim ministrom inostranih poslova Budimirom Lončarom. To je bila poslednja zvanična poseta jednog jugoslovenskog ministra inostranih poslova Saveznoj Republici Nemačkoj i tada smo to već naslućivali. Bilo je tužno. Da sam znao da se približava "kraj", dokazuje to što sam pred put hteo da u gotovom uzmem sve što sam imao na deviznom računu u Ljubljanskoj banci. Nisu hteli da mi daju ni jednu jedinu marku, ali sam ih ubedio da mi u vrednosti gotovo svog novca na računu daju travelers čekove Ameriken ekspresa. Posle sam u Bonu imao dosta muke da u jednom od retkih slobodnih trenutaka odem u banku i jedva ubedim blagajnika da mi čekove unovči, jer su već bili sumnjičavi prema svemu što dolazi iz Jugoslavije.

Na povratku nas je dočekala gusta magla, nismo mogli da sletimo u Beograd, pa smo aterirali u Zagrebu. Igrom slučaja sam posle toga u Bonu bio nekoliko puta, ali u Zagrebu više nikada.