Prevođenje je uživanje. Kada bi mi tetka iz Kanade, recimo, ostavila 205 hiljada evrića, moj bi se život promenio samo utoliko što bih više čitao i više prevodio (dobro, promenio bih i prozore). Kao mlad prevodilac umeo sam da radim i po devet, deset sati dnevno (tri puta po tri sata), ali se, prirodno, događalo da učinak ne odgovara uloženom trudu. Kada mi je profesor i treći put vratio prevod knjige Žila Deleza Prust i znaci – posle pet mojih čitanja i još tri s njegovim sugestijama – sit sam se isplakao (zahvalan sam mu zbog te nepopustljivosti). Danas je drugačije: s tri sata koncentrisanog rada postižem učinak za koji mi je, nekoć, bila potrebno tri puta više vremena. Nekada su, dakle, neiskustvo i neznanje bili ograničenje. Sada su ograničenja druge prirode. Ovo je pričica o njima.

Preveo sam, dakle, za svoju dušu, nekih tridesetak stranica Gramatologije Žaka Deride, dakle isečak jednog od najkomplikovanijih i najgenijalnijih tekstova dvadesetog veka. Zašto? A zašto da ne? Ako je uopšte potreban razlog neka bude ovaj: poželeo sam da skeniram Deridu dubinski, a skener je, naravno, prevođenje. Verovao sam da tu knjigu dobro poznajem, možda je to i tačno na neki način, ali čitanje kao prevođenje prodire tamo gde oko ne može. Prevođenje je speleologija. Dakle, preveo sam tridesetak stranica, napravio pauzu od nekoliko dana, a onda se vratio prevodu i, razume se, krenuo od početka. Posle prve ruke osećao sam se dobro, naročito zbog toga što sam često – više iz radoznalosti nego što mi je to bilo potrebno – konsultovao slavni američki prevod Gajatri Čakravorti Spivak i, blago rečeno, šokirao se. Njen prevod kreće se od nejasno-besmislenih formulacija, preko vrlo labavih prepevavanja, do otvorenih preloma (materijalnih grešaka). (Srpskohrvatski prevod još je gori. Tamo je teško pronaći smislenu rečenicu. A Derida je, da ne bude zabune, sjajan pisac: njegove su rečenice logički besprekorne i stilski samosvesne.)

Tu ja, dakle, počnem da se napuhavam kao ćuran, onako sam za sebe. Ali – šta? Već posle prvih nekoliko redova "druge ruke" otkrijem da sam glavačke upadao u Deridine zamke, da nisam, naprosto, kapirao njegove tanane višesmislenosti, da moj prevod uopšte nije tako genijalan koliko sam verovao da jeste, te da je nužno otpuhati se i usporiti.

Potom je usledilo nešto otrežnjujuće. Obično sam sedao da prevodim oko 20h, već prilično izmrcvaren, a u mravinjaku u kojem živim premalo je prostora za toliko tela, duša i glasova. Uz to, prevođenje, kao što je poznato, i ne važi za neki naročit posao: tipkinja ili tip sede usred gomile debelih knjiga (te se knjige zovu rečnici) i s jednog jezika prepisuju nešto na neki drugi jezik. Jaka stvar. Kako, dakle, to i nije neki posao – zna se šta je posao: rišljaš bato, praviš čipove, popravljaš bojler, zarađuješ, a ne ovo – ne postoje prepreke da mi se bilo kada i bilo zbog čega postavi neko duboko pitanje (tata, gde mi je punjač od mobilnog?), da mi se saopšti neka od informacija presudnih za opstanak čovečanstva (idem da perem kosu), spočita nesposobnost (zašto nisi kupio biber kad je bio na spisku?; da li bi, pitam se, odgovor na ovo pitanje proširio epistemološki horizont i kazao štogod o dubini ljudskog udesa u svetu), ili da se, naprosto, bez zazora urla u mikrofon pred ekranom (rivendž, iza tebe je, rivendž, rivajvuj me, rivavjuj odmah!).

Prolazim, dakle, kroz prevedeni tekst i shvatam da sam, s vremena na vreme, naprosto pogrešno video reč. Konzistentno (consistant) kod mene je konstantno (constant), fizičko (physique) postaje psihičko (psychique), pomirljivo (consciliant) postaje svest (conscience i baš mi se uklapa), pénétrable, "ono što može da prodre", kod mene je "ono što se može misliti", pensable… Gledam i ne verujem svojim odmornim očima. Shvatam da su francuska slova, u ovom izdanju, naprosto odveć sitna za mene, a još sitnija postaju oko osam uveče. Da stvar bude gora otkrivam da sam jednu rečenicu prekinuo, otprilike, na pola, da bih je, pošto sam preskočio nekoliko redova, elegantno nakalemio na rečenicu koja počinje tri reda niže. I baš mi se svidela ta moja Frankenštajn-rečenica, odlično zvuči, šteta što ne znači ništa.

Istog časa okrećem moju dragu O. i počinjem, onako iznebuha, da joj se jadam. Kada je, posle nekog vremena, uspela da se ubaci između dva moja grcaja (dok sam hvatao vazduh, verovatno) razabrao sam da se i njoj umeju dogoditi slične stvari, da zbog toga manijački proverava sve što prevede, te me podseća na jednu okolnost: omatorilo se, mon cher ami, kaže, a zatim oboje počinjemo da se cerekamo. Svemu uprkos, bavimo se najlepšim poslom na svetu. N’est–ce pas ma chère amie?