Ogorčenom kritičaru mnogo čega postojećeg u državi Srbiji, a svega što makar i u naznakama ima veze sa rečju "srpski", već u naslovu teksta priviđa se neka tobožnja cenzura. Teška, prejaka čak i za Nedima Sejdinovića i nadasve neistinita ocena o rezultatima Konkursa za otkup publikacija za biblioteke za 2020. godinu. Sejdinović niti poznaje niti se potrudio da sazna konkursnu proceduru, kojom je jasno definisano ko dostavlja "obrazloženi predlog" a ko potpisuje odluku. Ako Sejdinović i njegovi istomišljenici misle da je konsultovanje na relaciji konkursna komisija – predstavnici Ministarstva neko nepočinstvo, kršenje zakona i "cenzura", to je njihovo pravo da ne budu u pravu, ali neko ko se bavi novinarstvom, ili barem za sebe misli da je novinar, trebalo bi da se upozna sa činjenicama pre nego se upusti u bavljenje nekom temom.

Jedna od definicija cenzure, za koju pretpostavljamo da je Sejdinović imao na umu kada je pisao svoju paskvilu na račun Ministarstva kulture i informisanja i ministra Vukosavljevića, glasi da je to autoritarno ograničavanje ili zabrana javnog izražavanja mišljenja ili ideja. Besmisleno je i više nego zlonamerno tvrditi da je Ministarstvo kulture i informisanja cenzurisalo ili zabranjivalo bilo šta u vezi sa otkupom publikacija za biblioteke. Knjige koje Sejdinović pominje nalaze se u slobodnoj prodaji u Srbiji i dostupne su kupcima u skladu sa njihovim afinitetima. Svako ko se na doličan i iole ozbiljan način bavio Konkursom za otkup publikacija za biblioteke zna da Ministarstvo nije u obavezi da otkupi ili preporuči knjigu samo zato što su njen naslov ili ime autora po volji jednog dela javnosti. Kriterijumi konkursa su jasni, komisija je radila u respektabilnom sastavu i odabrala 2747 naslova, što Sejdinović naravno ne primećuje, već se u duhu tabloidnog novinara fokusira na tri knjige koje su po njemu zasluživale da budu preporučene za otkup.

Umesto što neargumentovano blati aktivnosti Ministarstva usmerene ka jačanju i pribavljanju bibliotečkih fondova u Srbiji, "pravednik" Sejdinović mogao bi u nekom od retkih naleta novinarskog entuzijazma da se informiše o tome koliko je knjiga srpskih autora koji su se bavili temom Jasenovca otkupljeno na konkursima u nekim susednim državama odnosno da li su i koliko te knjige zastupljene kod, recimo, hrvatskih izdavača. Naravno, on to neće učiniti. Pametnome dosta.